Википедија

Frančesko Micalović

дубровачки штампар са почетка 16. века

Frančesko Ratkov Micalović bio je dubrovački štampar sa početka 16. veka koji je štampao prve knjige na narodnom jeziku stanovništva savremene Raguze (današnji Dubrovnik).

Officio (1512)
Ime po rođenjuIvan ili Jovan Vukosalić

Micalović je pripremio ćiriličke tipove pisma i organizovao štampanje molitvenika u Veneciji 1512. godine. Ovi molitvenici su poznati kao Molitvenik i Officio. Micalović je bio dužan da sakuplja štampane knjige i da ih prodaje u svojoj radnji koju je trebalo da otvori u Dubrovniku i u osmanskoj Srbiji.

U dokumentima iz 1510. i 1513. koje je Micalović potpisao, molitvenik se opisuje kao „na srpskom jeziku i pismima“. U izvorima se jezik molitvenika i pisma na kojem su štampani pominju kao: bosanski, dubrovački, srpski, hrvatski ili srpskohrvatski, u zavisnosti od gledišta autora.

Porodica

uredi

Rođeno ime Frančeska Micalovića bilo je Ivan ili Jovan.[1] Njegov deda je bio trgovac knjigama.[1] Frančeskov otac bio je Ratko Vukosalić čiji je nadimak bio Micalović.[2] Ratko Vukosalić pripadao je grupi Dubrovčana koji su imali veoma dobre veze sa Osmanlijama i bavili se posebnom vrstom trgovine, otkupnim ropstvom.[3] U dubrovačkoj ispravi sastavljenoj 23. avgusta 1470. godine zabeleženo je da je Ratko Vukosalić (sa nadimkom Mazalović) isplatio Ivanu Markoviću iz Hrvatske otkupninu za izvesnog Turčina (muslimana) Mustafu.[4] Ratko je za ovu transakciju kupio srebro od Grgura Sumičića iz Novog Brda.[5] Otkup za Mustafu od 500 dukata platio je Isa-beg Ishaković koji je morao pustiti i Markovićevu ženu zarobljenu i držanu u ropstvu u Sarajevu. Ratko Vukosalić je 16. septembra 1470. godine, kao agent Živana Pripčinovića,[6] doveo u Dubrovnik ženu Ivana Markovića.[7] Početkom 1471. Ratko Vukosalić je kupio kuću.[8] Ratko Vukosalić umire pre 1501.[9] Posle izvesnog vremena Ratkov nadimak je postao porodično ime koje je nasledio njegov sin Frančesko.[2] Frančesko se oženio Linusom, [10][11] ćerkom poznatog dubrovačkog zlatara Pavla Antoevića.[9]

Karijera

uredi

On se nazivao i meštre (engl. master craftsman) јер није био само издавач већ и занатлија који је секао папир и припремао типове за штампу.[2] Могуће је да је Франческо од свог таста научио вештину топљења метала и гравирања, па је могао да припреми типове за штампање књига на пресама које су припадале Русконију 1512. године.[12]

Михаило Динић је у дубровачким архивама открио да је Мицаловић потписао два уговора у покушају да изда ћириличне књиге за дубровачке католике.[13] Мицаловић и Петар Ђуро Шушић потписали су први уговор са Ђироламом Сонћином у Пезару 28. септембра 1510.[1][11] Договорено је да Ђироламо штампа у својој штампарији неколико молитвеника на ћириличном писму.[14]

Мицаловић је 31. јула 1511. године потписао уговор са Шушићем у коме се Мицаловић зове Франческо.[2] По овом споразуму Мицаловић и Шушић су основали фирму у коју је Мицаловић уложио свој рад (personam suam) и уговор који је раније потписао са Сонцином, док је Шушић уложио 108 златних дуката.[15] Договорено је да штампане књиге прикупља Мицаловић који је био дужан да их дистрибуира у Дубровнику (у малој радњи коју је требало да отвори за ту сврху) и Србији.[16] Дана 20. августа 1513. Мицаловић је започео своје путовање на територију Балкана под османском контролом да би продавао молитвенике које је штампао. Тог дана Мицаловић и Шушић су потписали још један уговор којим се Мицаловић обавезао да Шушићу врати сав новац који је добио од продаје молитвеника.[13]

Ћирилично писмо и српски језик католичких молитвеника

uredi

Године 1512. Мицаловић је штампао два католичка молитвеника у Венецији, у штампарији Ђорђа Русконија (Zorzi Ruskon) из Милана.[17] Једна књига је позната као Officio (Officio Beatae Mariae Virginis), а друга као Молитвеник (Officio Sanctae Brigittae).[17] Обе књиге су штампане ћириличним писмом са елементима глагољице[17] на штокавском дијалекту након превода са чакавског.[18] Мицаловић је 18. септембра 1512. године, одмах по повратку у Рагузу, изјавио да два сандука словенских књига припадају Ђури, оцу Петра Шушића. [19]

Четвороделна икона из цркве у православном манастиру Рођења Богородице у селу Согле, општина Чашка (код Велеса, Северна Македонија) има декоративне елементе осликане под утицајем ћириличног Молитвеника Мицаловићева.[20] Према речима Дејана Медаковића, ренесансни декоративни елементи ове иконе из 16. века директно су преписани из Молитвеника који је штампао Мицаловић.[21]

Полемике о језику

uredi

Ове две књиге поново су откривене научној јавности 1932. године која је првобитно означавала језик ових молитвеника као српски. У уговору који је потписао Мицаловић језик молитвеника помиње као in littera et idiomate serviano.[13] Милан Решетар је извршио детаљну анализу слова, садржаја, стила и језика молитвеника и закључио да је то прва књига штампана на српском народном језику јер је Октоих (штампан 1494. године) штампан на црквенословенском језику.[22]

Године 1938. Решетар, Србин католик из Дубровника, објавио је пролог фототипског издања Мицаловићевих књига. Решетар је у овом прологу навео да су „нека слова коришћена за штампање молитвеника заправо била њихова сопствена врста ћириличног писма, заснована на курзивној ћирилици (западна ћирилица), која се у то време није користила за штампање дела за верске текстове православне цркве., тако да је курзив било ћирилично писмо које су редовно користили наши католици и муслимани“.[23]

Детаљна анализа Решетарових исказа и књига навела је Стјепана Ившића до закључка да језик ових књига није српски, већ хрватски.[13] Решетарова изјава из 1938. године, која није утицала на његово мишљење да је језик молитвеника српски, навела је Аницу Назор и на закључак да он оповргава сопствени став.[24] Ившић је сматрао да је молитвеник модернија верзија Ватиканског хрватског молитвеника.[25] Хрватски филолог Драгица Малић сматрала је да је реч о преводу нешто млађег молитвеника познатог под називом Други ватикански дубровачки молитвеник (Други ватикански дубровачки молитвеник), датованог на прелаз из 16. века.[26]

Извори помињу ове молитвенике као дубровачки, српски,[27][28][29] хрватски или српскохрватски, у зависности од тачке гледишта њихових аутора.

Види још

uredi

Референце

uredi
  1. ^ а б в Bibliotekarstvo 1971
  2. ^ а б в г Novak 1951
  3. ^ Ekonomske veze između Dubrovnika i Dalmacije u 16 stoleću, Ignacij Voje, Radovi, volume 10, Zagreb 1977
  4. ^ Fragmenti o omembi Zagreba in Hrvaške v dubrovniških arhivalijah, Voje, Ignacij, Arhivi, 2007, letnik 30, številka 2
  5. ^ Vranjski glasnik. Narodni muzej u Vranju. 1984. стр. 49. 
  6. ^ Božić 1952
  7. ^ Hodžić, Muamer (2015-10-12). „Foča-Dubrovnik: Živan Pripčinović (?-1479): Život jednog dubrovačkog trgovca i "diplomate" u Bosni”. focanskidani. „Naime, dogovoreno je da Isa-beg Ivanu vrati ženu i plati dodatnih 500 dukata kako bi dobio natrag Mustafu. Živanov opunomoćenik Ratko Vukosalić je 16. septembra 1470. godine doveo u Dubrovnik Markovićevu ženu, koju je predao zajedno sa 300 dukata. Nakon toga je preuzeo Mustafu kojeg je vratio osmanskim vlastima.” 
  8. ^ Radmilo B. Pekić, Katedra za istoriju, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Univerzitet u Prištini Pregledni rad, Dubrovački Antunin Galeaco Brunjoli iz Mantove, page 62
  9. ^ а б Radmilo B. Pekić, Katedra za istoriju, Filozofski fakultet Kosovska Mitrovica, Univerzitet u Prištini Pregledni rad, SREDNjOVJEKOVNI NADIMCI U SVJETLU DUBROVAČKIH IZVORA, page 13
  10. ^ Incontri linguistici. LICOSA - Libreria Commissionaria Sansoni. 1976. стр. 52. 
  11. ^ а б Nemirovskij 1997
  12. ^ Gasperoni 2009: "Ratkovic era genero di un maestro orafo, Pavel Antoevic; da costui Ratkovic potrebbe aver appreso l'arte di incidere e fondere i metalli. L'operazione non andò a buon fine, ma evidentemente Ratkovic doveva aver comunque preparato i caratteri, se nel 1512 riusci a portare a termine l'impresa, affidandosi ai torchi di Rusconi".
  13. ^ а б в г Nazor 2014.
  14. ^ Kolendić, Petar; Pantić, M. (1964). Iz staroga Dubrovnika. Srpska književna zadruga. стр. 76. „bio sklopio sa čuvenim pesarskim nakladnikom Đirolamom Sončinom, da će se u štamparskom zavodu tog čoveka izdati Oficij Bogorodičin, Lekcionar i pseudoaugustinska „Soliloloquia", i to sve u našem jeziku ćirilicom („rgo Oficiis S Marie, Evangeliis, Epistolis et Soliloquiis, S Augustini stampandis in littera et idiomate serviano")” 
  15. ^ Bibliotekarstvo 1971»Tim ugovorom Micalovic i Sušić sklopiše na neograniöeno vrijeme druStvo, u koje prvi ulozi svoj rad (personam suam) i ugovor sklopljen 28 septembra g. 1510 sa Stamparom Jeronimom Sonöinom (Soncino) u Pezaru po kojem je ovaj imao ...
  16. ^ Istoriski časopis. Institut. 1949. стр. 109. „Po te knjige što će štampati Sončino imao je ići Micalović, da ih pak prodaje u Dubrovniku i po Srbiji (in partibus Serviae) i u tu je svrhu imao otvoriti i držati dućan u Dubrovniku.” 
  17. ^ а б в Zimmer 1983
  18. ^ Maštrović 2005: "Franjo Ratković Micalović (Franciscus Ratchi Mizalovich) i sam Dubrovčanin. ... da je Molitvenik dubrovačko štokavsko-jekavski spomenik unatoč tomu što se u njemu nalaze tragovi čakavsko-ikavske redakcije iz koje je potekao."
  19. ^ Novak 1951: "Osamnaestog septembra 1512 izjavio je Micalović, čim je prispeo u Dubrovnik, da dva sanduka slovenskih knjiga (in idiomate Sclavo) pripadaju Đuri Šušiću, ocu Petra koji je sklopio prvi ugovor sa Micalovićem, isto ..."
  20. ^ Bibliotekar. 1960. стр. 15. „Ovim retkim sačuvanim primercima treba dodati i četvorodelnu ikonu iz Sognja, u kojoj su dekorativni elementi izrađeni pod uticajem ćirilskog Molitvenika koji je 1512 Dubrovčanin Franjo Ratković — Micalović” 
  21. ^ Janc, Zagorka; Serbia), Muzej primenjene umetnosti (Belgrade; Macedonia), Muzeй na Makedonija (Skopje (1986). Stariot drvorez od Srbija i Makedonija. Muzej primenjene umetnosti. стр. 20. 
  22. ^ Nazor 2014, "ali mali molitvenik što ga je g. 1512. izdao Dubrovčanin Frančesko (Franjo) Ratković ima prema njima tu veliku prednost da je srpski i po jeziku, dok su obje Crnojevićeve knjige na čisto crkvenoslavenskom jeziku«".
  23. ^ Nazor 2014, "»iznosi djelomice svoj tip ćirilskih slova koji je udešen prema ćirilskom skoropisu (zapadnoj ćirilici), kojim su se tada pisale kod nas stvari što nisu namijenjene ni pravoslavnoj crkvi ni pravoslavnoj vjeri, pa je zato skoropis bio ćirilsko pismo što su redovno upotrebljavali naši katolici i muslimani«".
  24. ^ Nazor 2014, "Prema tome sam je Rešetar pokazao da nema temelja za tvrdnju da je dubrovački ćirilički Molitvenik iz 1512. godine srpski.... Rešetar further believes that the Prayer Book is Serbian, in spite of his own words stating the following:...".
  25. ^ Nazor 2014, стр. 21.
  26. ^ Nazor 2014, стр. 22.
  27. ^ Milan Rešetar, Jezik srpskog molitvenika od god.1512. Glas SANU 186 (1938), p 171-239
  28. ^ Ivić, Pavle (1986). Srpski narod i njegov jezik. Srpska Književna Zadruga. стр. 137. „... molitvenik štampan 1512. „srpskim pismom i jezikom" ...” 
  29. ^ Anali. 1976. стр. 30. „...Srpski molitvenik koji je 1512. štampan u Veneciji...” 

Литература

uredi

Додатна литература

uredi
  • Rešetar, Milan i Đaneli, Ćiro : Dva dubrovačka jezična spomenika iz XVI vijeka. Posebna izdanja SKA, CXXII, Filosofski i filološki spisi, Beograd, SANU 1938
  • Dinić, Mihajlo, Tri dokumenta o oficiju štampanom ćirilicom 1512. god, Istorijski časopis. 2 (1946), str. 109 - 114
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Франческо_Мицаловић&oldid=27699850”