Википедија

Fridrih Niče

немачки филозоф

Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5]

Fridrih Niče
Lični podaci
Puno imeFridrih Vilhelm Niče
Datum rođenja(1844-10-15)15. oktobar 1844.
Mesto rođenjaReken, Saksonija
Datum smrti25. avgust 1900.(1900-08-25) (55 god.)
Mesto smrtiVajmar, Nemačko carstvo
ObrazovanjeUniverzitet u Bonu
Filozofski rad
EpohaFilozofija XIX veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijeKontinentalna filozofija, Vajmarski klasicizam;
Preteča Egzistencijalizma, Postmodernizma, Poststrukturalizma, Psihoanalize
InteresovanjaEstetika, Epistemologija, Etika, Filologija
IdejeDualizam Apolon-Dionis, Večiti povratak, Nihilizam, Smrt Boga, Robovski mentalitet
Uticaji odBošković, Vagner, Gete, Emerson, Kant, Hajne, Hegel, Heraklit, Šiler, Šopenhauer, Helderlin
Uticao naBataj, Veber, Dali, Kami, Deluz, Žak Derida, Mihailo Đurić, Ikbal, Jaspers, Jejts, Jung, Tomas Man, Rand, Rilke, Sartr, Frojd, Fuko, Hajdeger, Hamsun, Hese
Potpis

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4]

Profesor u Bazelu uredi

Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8]

Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10]

Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12]

Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14]

Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa.

U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu.

Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan.

Nezavisan filozof uredi

Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja.

 
Rojde, Geršdorf i Niče

Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao "suvišni" ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17]

Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra.

Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19]

Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic.

1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20]

I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih.

Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: "Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim." [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike.

Smrt uredi

 
Ničeov grob.

Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu.

Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25]

Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života.

Veze i seksualnost uredi

Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30]

Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35]

Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36]

Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39]

Niče kroz pero Štefana Cvajga uredi

Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40]

Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem

Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40]

Njega, strastvenoga mrzioca "lagodne opojnosti", svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe.

Prevođenje srpskih narodnih pesama uredi

U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija" predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche". U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41]

Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41]

Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41]

U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41]

Filozofija uredi

Nihilizam uredi

Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43]

Natčovek uredi

Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg.

 
Ničeov natčovek u "Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“.

Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42]

Bog je mrtav uredi

Rečenica "Bog je mrtav" često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: "Bog po sebi je mrtav"[46]

"Gde je Bog?", uzviknuo je. "Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav!"

— Fridrih Niče

Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu.

Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: "Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!" I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: "Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav "

– Tako je govorio Zaratustra[47]

Apolonijski i dionizijski princip uredi

Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture.

Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52]

Perspektivizam uredi

Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56]

U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare.

Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. "Do sada je bilo hiljadu ciljeva", kaže Zaratustra, "jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj." Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58]

Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59]

„Pobuna robova“ u moralu uredi

U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“.

Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61]

„Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60]

Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62]

Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu "da", onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti "kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao" filozofijom budućnosti."[66]

U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti:

Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69]

Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu."[70]

Volja za moć uredi

Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu.

Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74]

S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći. A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77]

Večiti povratak uredi

„Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti ("das schwerste Gewicht").[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80]

Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81]

Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja:

  • „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji;
  • „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno,
  • „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije.

Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82]

Tri metamorfoze uredi

Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje.

Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete.

Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila!

Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja.

Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“

Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata.

Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri.

Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja.

Kritika masovne kulture uredi

Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83]

Kritika hrišćanstva uredi

Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom.

U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84]

Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro.

Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85]

Ničeova pisma uredi

Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer "u krugu svojih poznatih" nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga "Ljudsko, odviše ljudsko" kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86]

Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89]

 
Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine.

Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86]

Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.

Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90]

Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim "razumeo", tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.

Stil uredi

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov "stil ispovedanja" više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata.

Citati uredi

  • „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“
  • „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“
  • „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“
  • „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“
  • „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“
  • „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“
  • „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“
  • „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“
  • „Naše mane su naš najbolji učitelj.“
  • „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“
  • „U mržnji je strah.“
  • „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“
  • „Egoizam je srž plemenite osobe.“
  • „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“
  • „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“
  • „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“
  • „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“
  • „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“
  • „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“
  • „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“
  • „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“
  • „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“
  • „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“
  • „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“
  • „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“
  • „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“
  • „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“
  • „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“
  • „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“
  • „Cenim onoga ko živi da bi učio.“

Dela uredi

Reference uredi

  1. ^ Internet Encyclopedia of Philosophy, Friedrich Nietzsche
  2. ^ zur Schulzeit Nietzsches: Timo Hoyer: Nietzsche und die Pädagogik. Werk, Biografie und Rezeption. Würzburg 2002.
  3. ^ a b v Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, Filozofija za 4. razred gimnazije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004
  4. ^ a b v g d The Stanford Encyclopedia of Philosophy, Edward N. Zalta.
  5. ^ Đurić 2009, str. 117
  6. ^ Schaberg 1996, str. 32.
  7. ^ Kohler 1998, str. 17.
  8. ^ Jensen, Anthony K., and Helmut Heit, eds. 2014. Nietzsche as a Scholar of Antiquity. London: Bloomsbury Academic. p. 129.
  9. ^ Kaufmann, Walter (1974). Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist. Princeton University Press. str. 25. ISBN 978-0-691-01983-3. 
  10. ^ Bishop, Paul (2004). Nietzsche and Antiquity. p. 117.
  11. ^ Hecker, Hellmuth (1987). „Nietzsches Staatsangehörigkeit als Rechtsfrage.”. Neue Juristische Wochenschrift. 40 (23): 1388—91. .
  12. ^ His, Eduard. 1941. "Friedrich Nietzsches Heimatlosigkeit." Basler Zeitschrift für Geschichte und Altertumskunde 40:159–86. Note that some authors (incl. Deussen and Montinari) mistakenly claim that Nietzsche became a Swiss citizen in order to become a university professor.
  13. ^ a b Deussen, Paul. 1901. Erinnerungen a Friedrich Nietzsche. Leipzig: F.A. Brockhaus.
  14. ^ Green, M. S. 2002. Nietzsche and the Transcendental Tradition. University of Illinois Press.[full citation needed]
  15. ^ Hughes, Rupert. [1903] 2004. "Franz Liszt." Ch. 1 in The Love Affairs of Great Musicians 2. Project Gutenberg. Also available via Book Rags.
  16. ^ Gunzel, Stephan (2003). „Nietzsche's Geophilosophy”. The Journal of Nietzsche Studies. 25: 85. S2CID 201784626. doi:10.1353/nie.2003.0010. . – via Project MUSE.
  17. ^ a b Cate, Curtis (2005). Friedrich Nietzsche. Woodstock, N.Y.: The Overlook Press.
  18. ^ Cate, Curtis (2005). Friedrich Nietzsche. Woodstock, N.Y.: The Overlook Press. p. 389
  19. ^ Cate, Curtis (2005). Friedrich Nietzsche. Woodstock, N.Y.: The Overlook Press. p. 453.
  20. ^ Nietzsche, Friedrich. [August 1883] 1921. "Letter to Peter Gast." Selected Letters of Friedrich Nietzsche, translated by A. M. Ludovici.
  21. ^ Nietzsche 1888d, Preface, section 1.
  22. ^ Concurring reports in Elisabeth Förster-Nietzsche's biography (1904) and a letter by Mathilde Schenk-Nietzsche to Meta von Salis, August 30, 1900, quoted in Janz. 1981. str. 221.. Cf. Volz. 1990. str. 251..
  23. ^ Leonard Sax (2003). „What was the cause of Nietzsche's dementia?”. Journal of Medical Biography. 11 (1): 47—54. PMID 12522502. S2CID 6929185. doi:10.1177/096777200301100113. .
  24. ^ Hammond, David (2013). Mercury Poisoning: The Undiagnosed Epidemic. str. 11.
  25. ^ Dayan, L; Ooi, C (oktobar 2005). „Syphilis treatment: old and new”. Expert Opinion on Pharmacotherapy. 6 (13): 2271—80. PMID 16218887. S2CID 6868863. doi:10.1517/14656566.6.13.2271. .
  26. ^ Golomb, Jacob; Wistrich, Robert S., ur. (2002). Nietzsche, Godfather of Fascism?: On the Uses and Abuses of a Philosophy. Princeton, N.J: Princeton University Press. 
  27. ^ Kako je jedna žena od Ničea „napravila” desničara? (B92, 9. oktobar 2018)
  28. ^ Leventhal, Robert S. (2001). "Nietzsche and Lou Andreas-Salomé: Chronicle of a Relationship 1882". rsleve.people.wm.edu.
  29. ^ Diethe, Carol (1996). Nietzsche's Women: Beyond the Whip. Berlin: Walter de Gruyter. str. 56. ISBN 978-3-11-014819-0. 
  30. ^ This is how R. B. Pippin describes Nietzsche's views in The Persistence of Subjectivity 2005, str. 326
  31. ^ Köhler, Joachim (2002). Zarathustra's secret: the interior life of Friedrich Nietzsche. New Haven, Conn.: Yale University Press. str. xv. ISBN 978-0-300-09278-3. 
  32. ^ a b Golomb, Jacob (2001). Nietzsche and Jewish Culture. London: Routledge. str. 202. ISBN 978-0-415-09512-9. .
  33. ^ a b Megill, Allan (1996). „Historicizing Nietzsche? Paradoxes and Lessons of a Hard Case Nietzsche Contra Rousseau: A Study of Nietzsche's Moral and Politicial Thought . Keith Ansell-Pearson The Neitzche Legacy in Germany, 1890-1990 . Steven e. Aschheim Confrontations: Derrida/Heidegger/Nietzsche . Ernst Behler Neitzsche on Truth and Philosophy . Steven Taubeneck Nietzsche Contra Nietzsche: Creativity and the Anti-Romantic . Adrian del Caro Neitzsche and the Politics of Aristocratic Radicalism . Bruce Detwiler Nietzsche's New Seas: Explorations in Philosophy, Aesthetics, and Politics . Michael Allen Gillespie , Tracy B. Strong Nietzsche and the Origin of Virtue . Lester H. Hunt Zarathustras Geheimnis: Friedrich Nietzsche und seine verschlüsselte Botschaft . Joachim Köhler Nietzsche as Postmodernist: Essays Pro and Contra . Clayton Koelb . Nietzsche's Case: Philosophy as/And Literature . Bernd Magnus , Stanley Stewart , Jean-Pierre Mileur Nietzsche's Philosophy of Nature and Cosmology . Alistair Moles Nietzsche und der Nietzscheanismus . Ernst Nolte Young Nietzsche: Becoming a Genius . Carl Pletsch Nietzsche and the Question of Interpretation: Between Hermeneutics and Deconstruction . Alan D. Schrift Alcyone: Nietzsche on Gifts, Noise, and Women . Gary Shapiro Nietzschean Narratives . Gary Shapiro Thinker on Stage: Nietzsche's Materialism . Peter Sloterdijk Reading Nietzsche . Robert C. Solomon , Kathleen M. Higgins Nietzsche's Voice . Henry Staten Left-Wing Nietzscheanism: The Politics of German Expressionism, 1910-1920 . Seth Taylor Friedrich Nietzsche and the Politics of the Soul: A Study of Heroic Individualism . Leslie Paul Thiele Nietzsche and Political Thought . Mark warren Within Nietzsche's Labyrinth . Alan White Nietzsche's Philosophy of Art . Julian Young”. The Journal of Modern History. 68: 114—152. ISSN 0022-2801. S2CID 147507428. doi:10.1086/245288. .
  34. ^ Pletsch, Carl (1992). Young Nietzsche: Becoming a Genius. New York: The Free Press. str. 67. ISBN 978-0-02-925042-6. .
  35. ^ Small, Robin (2007). Nietzsche and Rée: A Star Friendship. Oxford: Clarendon Press. str. 207. ISBN 978-0-19-927807-7. .
  36. ^ Rogers, N., and M. Thompson. 2004. Philosophers Behaving Badly. London: Peter Owen.
  37. ^ Grenke, Michael W. (2003). „How Boring … - Joachim Köhler. Zarathustra's Secret. Translated by Ronald Taylor, (New Haven and London: Yale University Press, 2002. Pp. Xx, 278. $29.95.)”. The Review of Politics. 65: 152—154. JSTOR 1408799. S2CID 145631903. doi:10.1017/s0034670500036640. 
  38. ^ Risse, Mathias (13 January 2003). "Zarathustra's Secret. The Interior Life of Friedrich Nietzsche". Notre Dame Philosophical Reviews.
  39. ^ Clark, Maudemarie (2015). Nietzsche on Ethics and Politics. Oxford: Oxford University Press. str. 154. ISBN 978-0-19-937184-6. .
  40. ^ a b Cvajg Štefan, Graditelji svijeta, Otokar Keršovani, Rijeka,1965
  41. ^ a b v g Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Zašto je Kraljevića Marka Gete mrzeo a Niče ga ne samo voleo nego o njemu i pevao”. www.rts.rs. Pristupljeno 2022-05-14. 
  42. ^ a b Večno vraćanje istog u Ničeovoj filozofiji, Miloš Rastović
  43. ^ a b v g d đ Mihailo Đurić, Utopija izmene sveta, revolucija, nihilizam, anarhija
  44. ^ F. Niče "Volja za moć", paragraf. 1001. str. 466..
  45. ^ F. Niče, Tako je govorio Zaratustra pp. 119.
  46. ^ Vgl. den Schluss von Hegels Abhandlung Glauben und Wissen oder Reflexionsphilosophie der Subjektivität in der Vollständigkeit ihrer Formen als Kantische, Jacobische und Fichtesche Philosophie (1803)
  47. ^ F. Niče, "Tako je govorio Zaratustra".pp. 9.
  48. ^ „Nietzsche, Dionysus and Apollo”. 
  49. ^ "Nietzsche's Apollonianism and Dionysiansism: Meaning and Interpretation". www.bachelorandmaster.com.
  50. ^ Dionysus in Nietzsche and Greek Myth. Archived from the original on 14 August 2012.
  51. ^ "Dionysos versus Apollo". www.carnaval.com.
  52. ^ "SparkNotes: Friedrich Nietzsche (1844–1900): The Birth of Tragedy". www.sparknotes.com.
  53. ^ Yockey, Francis (14. 1. 2013). Imperium: The Philosophy of History and Politics. Wermod and Wermod Publishing Group. ISBN 978-0-9561835-7-6. 
  54. ^ Lampert, Laurence (1986). Nietzsche's Teaching. New Haven, Conn.: Yale University Press.
  55. ^ Cox, Christoph (1999). Nietzsche: Naturalism and Interpretation. University of California Press. ISBN 978-0-520-92160-3. 
  56. ^ Schacht, Richard (1983). Nietzsche. p. 61.
  57. ^ Steve, Hoenisch. Max Weber's View of Objectivity in Social Science.
  58. ^ {cite journal|doi=10.1590/S1518-44712006000200006 |title=Culture and perspectivism in Nietzsche's and Weber's view |year=2006 |last1=Nobre |first1=Renarde Freire |last2=Reinhardt |first2=Bruno MN. |journal=Teoria & Sociedade |volume=2 }}.
  59. ^ Objective and subjective reality; perspectivism. 2011.
  60. ^ a b v Nietzsche, Friedrich; Lacewing, Michael. "Nietzsche on master and slave morality" (PDF). Amazon Online Web Services. Routledge Taylor & Francis Group. Archived from the original (PDF) on 10 May 2016. Retrieved 29 September 2019.
  61. ^ "Nietzsche, "Master and Slave Morality"". philosophy.lander.edu. Retrieved 28 September 2019.
  62. ^ Look, Brandon. "'Becoming Who One Is' in Spinoza and Nietzsche" (PDF). uky.edu. University of Kentucky. Retrieved 28 September 2019.
  63. ^ Nietzsche, Friedrich (1887). On the Genealogy of Morals. p. First essay, section 16.
  64. ^ a b Nietzsche, Friedrich (1908). Ecce Homo. p. Chapter on The Case of Wagner, section 2.
  65. ^ a b v g d Nietzsche, Friedrich (1886). Beyond Good and Evil. p. Section 228.
  66. ^ Bowman, William (2016). Friedrich Nietzsche: Herald of a New Era. Hazar Press. str. 31—38, 60—106. ISBN 978-0-9975703-0-4. .
  67. ^ Kaufmann, Walter (1974). Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01983-3. 
  68. ^ a b v g Sedgwick, Peter R. (2009). Nietzsche: the key concepts. Routledge, Oxon, England: Routledge.
  69. ^ "Art in Nietzsche's philosophy". jorbon.tripod.com.
  70. ^ Nietzsche, Friedrich. [1878] 1986. Human, All Too Human: A Book for Free Spirits. University of Nebraska Press. p. 231.
  71. ^ Nietzsche, Friedrich (1887). On the Genealogy of Morals. p. First essay, section 16. p. II:12
  72. ^ Nietzsche 1888b, Skirmishes of an untimely man, § 14.
  73. ^ Brian Leiter, Routledge guide to Nietzsche on morality, p. 121
  74. ^ Nietzsche 1888c, § 2.
  75. ^ Deleuze, Gilles (2006) [1983]. Nietzsche and Philosophy. Prevod: Hugh Tomlinson. Athlone Press. ISBN 978-0-485-11233-7. 
  76. ^ Leddy, Thomas (2006). „Nietzsche's Mirror: The World as Will to Power (Review)”. The Journal of Nietzsche Studies. 31 (1): 66—68. S2CID 170737246. doi:10.1353/nie.2006.0006. .
  77. ^ Huang, Jing (2019). „Did Nietzsche want his notes burned? Some reflections on the Nachlass problem”. British Journal for the History of Philosophy. 27 (6): 1194—1214. S2CID 171864314. doi:10.1080/09608788.2019.1570078. .
  78. ^ Nietzsche 1961, str. 176–80
  79. ^ Kundera, Milan (1999). The Unbearable Lightness of Being. p. 5.
  80. ^ See Heidegger, Nietzsche. Volume II: The Eternal Recurrence of the Same trans. David Farrell Krell. New York: Harper and Row, 1984. 25.
  81. ^ a b Nietzsche, Friedrich (1974). The Gay Science with a Prelude in Rhymes and an Appendix of Songs. Prevod: W. Kaufmann edition=1st. New York: Vintage Books. str. 16. ISBN 978-0-394-71985-6. .
  82. ^ Van Tongeren, Paul (2000). Reinterpreting Modern Culture: An Introduction to Friedrich Nietzsche's Philosophy. Purdue University Press. str. 295. ISBN 978-1-55753-157-5. 
  83. ^ Kellner, Douglas (1999). „Nietzsche's Critique of Mass Culture”. International Studies in Philosophy. 31 (3): 77—89. doi:10.5840/intstudphil199931353. .
  84. ^ Nietzsche, F. W. (2010). The anti-Christ. Auckland, N.Z.: Floating Press.
  85. ^ „A quote by Friedrich Nietzsche”. 
  86. ^ a b v g d đ e ž Mihailo Đurić, Putevi ka Ničeu, Izabrani spisi, knjiga VIII, službeni list SRJ, Beograd, 1997
  87. ^ Pismo Ervinu Rodeu od 3. novembra.1867 (KGB I. str. 235)
  88. ^ Pismo H. Kezelicu od 31. maja.1878. KGB II. str. 329.
  89. ^ Pismo Maldivi fon Mauzenburg iz sredine jula 1883 (KGB III. str. 335)
  90. ^ Pismo Francu Overbeku 12. novembar.1887
  91. ^ Eugen Fink, Nietzsches Philosophie

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_Ниче&oldid=27548780”