Википедија

Fric Štrasman

Fridrih Vilhelm Štrasman (Bopard, 22. februar 1902 — Majnc, 22. april 1980) bio je nemački hemičar koji je, sa Otom Hanom u decembru 1938, identifikovao element barijum kao proizvod bombardovanja uranijuma neutronima. Njihovo zapažanje je bilo ključni dokaz neophodan za identifikaciju ranije nepoznatog fenomena nuklearne fisije, kao što su kasnije prepoznali i objavili Liza Majtner i Oto Friš.[1] U svojoj drugoj publikaciji o nuklearnoj fisiji u februaru 1939. godine, Štrasman i Han su predvideli postojanje i oslobađanje dodatnih neutrona tokom procesa fisije, otvarajući mogućnost nuklearne lančane reakcije.

Fric Štrasman
Lični podaci
Datum rođenja(1902-02-22)22. februar 1902.
Mesto rođenjaBopard, Nemačko carstvo
Datum smrti22. april 1980.(1980-04-22) (78 god.)
Mesto smrtiMajnc, Zapadna Nemačka
ObrazovanjeTehnički univerzitet u Hanoveru
Naučni rad
Poljefizika, hemija
InstitucijaKajzer Vilhelm institut Univerziteta u Majncu
Poznat poZajedničko otkriće u oblasti nuklearne fisije
NagradeEnriko Fermi

Lični život i obrazovanje uredi

Štrasman je rođen u Bopardu u Nemačkoj, u porodici Ričarda Štrasmana i Džuli Štrasman (rođena Bernsman). Bio je najmlađi od devetoro dece. Odrastajući u Diseldorfu, razvio je interesovanje za hemiju u mladosti i vršio hemijske eksperimente u domu svojih roditelja. Njegova porodica je bila skromna, a otac mu je umro u mladosti, što je pogoršalo materijalnu situaciju porodice. Finansijski problemi ograničili su Štrasmanove početne izbore o tome gde će nastaviti svoje više obrazovanje i koji predmeti bi to trebalo da budu.[2][3]

Štrasman je započeo svoje formalne studije hemije 1920. godine na Tehničkom univerzitetu u Hanoveru, a izdržavao se radeći kao tutor za druge studente. Diplomirao je hemijsko inženjerstvo 1924. godine, a doktorirao fizičku hemiju 1929.[3] Njegovo doktorsko istraživanje odnosilo se na rastvorljivost i reaktivnost joda u ugljenoj kiselini u gasnoj fazi, a takođe mu je omogućilo da se iskusi u analitičkoj hemiji. Štrasmanov doktorski savetnik bio je profesor Herman Braune.[4]

Nakon toga, Štrasman je dobio delimičnu stipendiju na Institutu za hemiju Kajzer Vilhelm u Berlinu – Dalem, počev od 1929.[5] Tamo je studirao radiohemiju kod Ota Hana, koji je izdejstvovao da mu se stipendija dva puta obnovi. Kada mu je stipendija istekla u septembru 1932, Štrasman je nastavio da radi kao student istraživač u Hanovoj laboratoriji, bez stipendije, ali i bez plaćanja školarine.[2]

20. jula 1937. Štrasman se oženio Marijom Hekter koja je takođe bila hemičar. Štrasman je bio samouki violinista. Mariju Hekter Štrasman je upoznao preko grupe mladih muzičara kojoj su oboje pripadali. Imali su sina Martina.[2]

Marija Štrasman je umrla od raka 1956. godine. 1959. Štrasman se oženio novinarkom Irmgard Hartman. Poznavao je Hartmanovu dugi niz godina, jer je i ona bila član iste grupe mladih muzičara kojoj su pripadali Štrasman i njegova prva supruga Marija.[2]

Aktivnosti tokom nacističke vladavine uredi

1933. Štrasman je dao ostavku u Društvu nemačkih hemičara kada je ono postalo deo javne korporacije pod kontrolom nacista. Bio je na crnoj listi nacističkog režima. Kao rezultat toga, nije mogao da radi u hemijskoj industriji niti je mogao da se habilitira kako bi bio nezavisni istraživač u Nemačkoj u to vreme.[2] Liza Majtner je ohrabrila Ota Hana da angažuje Štrasmana kao asistenta sa pola plate, i on je na kraju postao specijalni asistent Majtnerovoj i Hanu. Štrasman je sebe smatrao srećnim, jer „uprkos mom afinitetu prema hemiji, toliko cenim svoju ličnu slobodu da bih razbijao kamenje da bih je sačuvao“.[6]

Štrasmanova supruga Marija podržala je njegovo odbijanje da se pridruži Nacističkoj partiji.[2][6] Tokom Drugog svetskog rata mesecima su u svom stanu skrivali Jevrejku, muzičarku Andreu Volfenštajn, dovodeći sebe i svog trogodišnjeg sina u opasnost.[7][8] Štrasman je nastavio svoja istraživanja u oblasti radiohemije tokom Drugog svetskog rata, iako nije radio na razvoju oružja. Prezirao je nacistički režim i navodno je rekao: "Ako bi moj rad doveo do toga da Hitler ima atomsku bombu, ubio bih se."[9]

Karijera uredi

Han i Majtner su iskoristili Štrasmanovu ekspertizu u analitičkoj hemiji u svojim istraživanjima proizvoda koji su rezultat bombardovanja uranijuma neutronima. Od ova tri naučnika, samo je Štrasman bio u stanju da ostane fokusiran na njihova zajednička eksperimentalna istraživanja. Majtner je, pošto je Jevrejka, bila primorana da napusti nacističku Nemačku, a Han je imao velike administrativne dužnosti.[2]

 
Eksperimentalna postavka nuklearne fisije, rekonstruisana u Nemačkom muzeju u Minhenu

Godine 1937. i 1938. naučnici Irena Žolio-Kiri i Pol Savič objavili su rezultate svojih istraživanja o zračenju uranijuma neutronima. Nisu mogli da identifikuju supstance koje su nastale kao rezultat zračenja uranijuma. Štrasman je sa Hanom uspeo da identifikuje element barijum kao glavni krajnji proizvod u neutronskom bombardovanju uranijuma, kroz lanac raspadanja. Rezultat je bio iznenađujući zbog velike razlike u atomskom broju dva elementa, uranijuma sa atomskim brojem 92 i barijuma sa atomskim brojem 56.[2]

U decembru 1938. Han i Štrasman su poslali rukopis naučnom časopisu Naturwissenschaften u kome su izveštavali o rezultatima svojih eksperimenata na detekciji barijuma kao produkta neutronskog bombardovanja uranijuma.[10] Oto Friš je eksperimentalno potvrdio Štrasmanov i Hanov izveštaj 13. januara 1939.[11] Friš i Majtner su objasnili Štrasmanove i Hanove nalaze kao rezultat nuklearne fisije.[1]

Godine 1944. Han je dobio Nobelovu nagradu za hemiju za otkriće nuklearne fisije, iako je Fric Štrasman bio priznat kao ravnopravan saradnik u otkriću.[12][13]

Od 1939. do 1946. radeći na Kajzer Vilhelm institutu, Štrasman je doprineo istraživanju fisionih proizvoda torijuma, uranijuma i neptunijuma. Na taj način je doprineo razumevanju radiohemije aktinoidnih elemenata.[2]

Štrasman je razvio metode za datiranje starosti minerala i drugih neorganskih supstanci na osnovu vremena poluraspada radioaktivnih elemenata i obogaćivanja produkata raspadanja. Štrasman i Ernst Voling razvili su rubidijum-stroncijumski metod radiometrijskog datiranja 1936. i 1937. godine, a Štrasman je nastavio ovaj rad 1942. i 1943. godine. Njegove metode su poznate kao metode emanacije, a Štrasmanova istraživanja u ovoj oblasti bila su fundamentalna za oblast geohronologije.[2]

15. februara 1944. i 24. marta 1944. godine, tokom bombardovanja Berlina u Drugom svetskom ratu, institut je pretrpeo velika oštećenja. Iz tog razloga, privremeno je premešten u Gojfelden (Albštat) u okrugu Virtemberg, u fabriku tekstila kompanije Ludvig Hasis.[14][15] U aprilu 1945, Han i drugi nemački fizičari su uhapšeni u okviru operacije Epsilon i internirani na Farm Hol, Godmančester, blizu Kembridža, u Engleskoj.[16] U Hanovom odsustvu, Štrasman je postao direktor hemijskog odeljenja instituta. 1946. Štrasman je postao profesor neorganske hemije i nuklearne hemije na Univerzitetu u Majncu.[3]

Administrativne odgovornosti uredi

Institut se sastojao od dva odeljenja: masena spektrometrija i nuklearna fizika bila je odeljenje Jozefa Matauha, a odeljenje za nuklearnu hemiju Štrasmanovo. Matauh je postavljen za direktora instituta. Matauh je dobio tuberkulozu i, u njegovom odsustvu, Štrasman je postao vršilac dužnosti direktora 1948. Od 1949. godine, Kajzer Vilhelm institut je preimenovan u Institut Maks Plank za hemiju, i preselio se u Majnc u Nemačkoj.[15]

1950. Štrasman je postao zvanični direktor instituta.[14][15] Nakon što se Matauh vratio u institut 1951. godine, došlo je do značajnog sukoba oko raspodele resursa njihovim odeljenjima.[2]

Obnovljeno istraživanje uredi

Godine 1953. Štrasman je odustao od direktorske funkcije, birajući umesto toga da se fokusira na svoja istraživanja i stipendije na Univerzitetu u Majncu. Uspeo je da izgradi kapacitete odeljenja i direktno je radio sa studentima. Štrasman je započeo ove poduhvate na Univerzitetu u Majncu sa nekoliko raštrkanih prostorija i vrlo malo novca. Pregovarao je sa univerzitetom i sa fabrikom Badische Anilin- und Soda-Fabrik (BASF) o finansiranju instituta za hemijske nauke na univerzitetu sa fokusom na nuklearnu hemiju. Takođe je lobirao kod nemačke savezne vlade da finansira generator neutrona, nuklearni reaktor za istraživačke svrhe i poseban institut za nuklearnu hemiju. Štrasmanova kreacija, Institut za nuklearnu hemiju, zvanično je otvoren 3. aprila 1967.[3][2]

Godine 1957. Štrasman je bio jedan od Göttinger Achtzehn (Getingen osamnaest), grupe vodećih nuklearnih istraživača Savezne Republike Nemačke koji su napisali manifest protiveći se planovima kancelara Konrada Adenauera i ministra odbrane Franca Jozefa Štrausa da opreme Bundesver, vojsku Zapadne Nemačke, taktičkim nuklearnim oružjem.[17]

Štrasman se penzionisao 1970.[2] Umro je 22. aprila 1980. u Majncu.[18]

Počasti i priznanja uredi

Godine 1966. predsednik Sjedinjenih Država Lindon Džonson dodelio je Hanu, Majtnerovoj i Štrasmanu nagradu Enriko Fermi.[19] Međunarodna astronomska unija dala je ime jednom asteroidu po njemu: 19136 Štrasman.[20]

Godine 1985. Institut Jad Vašem u Jerusalimu priznao je Frica Štrasmana za Pravednim među narodima (חסיד אמות העולם). Zajedno sa suprugom Marijom (Hekter) Štrasman, sakrivao je Jevrejku u svom stanu, rizikujući živote svoje porodice.[7]

Interni izveštaj uredi

Zur Folge nach der Entstehung des 2,3 Tage-Isotops des Elements 93 aus Uran G-151 (27. februar 1942) Ota Hana i Frica Štrasmana objavljen je u Kernphysikalische Forschungsberichte (Izveštaji o istraživanju u nuklearnoj fizici), nemačkoj internoj publikaciji programa Uranverein. Izveštaji u ovoj publikaciji su klasifikovani kao „strogo poverljivo“. Izveštaji su stoga imali veoma ograničenu distribuciju, a autorima nije bilo dozvoljeno da zadrže kopije. Izveštaji su zaplenjeni u okviru savezničke operacije Alsos i poslati Komisiji za atomsku energiju Sjedinjenih Država na procenu. 1971. godine sa izveštaja je skinuta oznaka tajnosti i vraćen je u Nemačku. Izveštaji su dostupni u Centru za nuklearna istraživanja u Karlsrueu i Američkom institutu za fiziku.[21] [22]

Reference uredi

  1. ^ a b „Hitler and the Bomb”. New York Times. 11. 12. 1988. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Krafft, Fritz. „Strassmann, Friedrich Wilhelm (Fritz)”. Encyclopedia.com / Complete Dictionary of Scientific Biography. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  3. ^ a b v g Friedlander, Gerhart; Herrmann, Günter (april 1981). „Fritz Strassmann”. Physics Today. 34 (4): 84—86. Bibcode:1981PhT....34d..84F. doi:10.1063/1.2914536. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  4. ^ Krafft, Fritz. „Strassmann, Friedrich Wilhelm (Fritz)”. Encyclopedia.com / Complete Dictionary of Scientific Biography. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  5. ^ „Otto Hahn, Lise Meitner, and Fritz Strassmann”. Science History Institute. jun 2016. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  6. ^ a b Sime, Ruth Lewin (1996). Lise Meitner: A Life in Physics . Berkeley: University of California Press. str. 157. ISBN 978-0-520-08906-8. OCLC 32893857. 
  7. ^ a b „Strassmann Fritz”. The Righteous Among the Nations Database. Yad Vashem. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  8. ^ Bernstein, Jeremy (8. 2. 2010). Nuclear weapons : what you need to know (1st pbk. izd.). Cambridge University Press. ISBN 978-0521126373. 
  9. ^ „Fritz Strassmann”. spartacus-educational.com. Spartacus Educational Publishers Ltd. Pristupljeno 1. 4. 2020. 
  10. ^ O. Hahn and F. Strassmann Über den Nachweis und das Verhalten der bei der Bestrahlung des Urans mittels Neutronen entstehenden Erdalkalimetalle (On the detection and characteristics of the alkaline earth metals formed by irradiation of uranium with neutrons), Naturwissenschaften Volume 27, Number 1, 11-15 (1939). The authors were identified as being at the Kaiser-Wilhelm-Institut für Chemie, Berlin-Dahlem. Received 22 December 1938.
  11. ^ O. R. Frisch Physical Evidence for the Division of Heavy Nuclei under Neutron Bombardment, Nature, Volume 143, Number 3616, 276-276 (18 February 1939) Arhivirano 23 januar 2009 na sajtu Wayback Machine. The paper is dated 17 January 1939. [The experiment for this letter to the editor was conducted on 13 January 1939; see Richard Rhodes The Making of the Atomic Bomb 263 and 268 (Simon and Schuster, 1986).]
  12. ^ Per F Dahl (1. 1. 1999). Heavy Water and the Wartime Race for Nuclear Energy. CRC Press. str. 73—. ISBN 978-0-7503-0633-1. 
  13. ^ Bowden, Mary Ellen (1997). Chemical Achievers: The Human Face of the Chemical Sciences . Chemical Heritage Foundation. str. 76-80. ISBN 9780941901123. 
  14. ^ a b „Chronik des Kaiser-Wilhelm- / Max-Planck-Instituts für Chemie” (PDF). Max-Planck-Instituts für Chemie. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  15. ^ a b v Palme, Herbert (2018). „Cosmochemistry along the Rhine” (PDF). Geochemical Perspectives. 7 (1): 4—10. Arhivirano iz originala (PDF) 31. 07. 2020. g. Pristupljeno 10. 04. 2023. 
  16. ^ Bernstein, Jeremy (1996). Hitler's Uranium Club. Woodbury NY: AIP Press. 
  17. ^ Castell, Lutz; Ischebeck, Otfried, ur. (2003). Time, Quantum and Information. Heidelberg: Springer Berlin Heidelberg. str. 50—51. ISBN 978-3-662-10557-3. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  18. ^ Friedlander, Gerhart; Herrmann, Günter (april 1981). „Fritz Strassmann”. Physics Today. 34 (4): 84—86. Bibcode:1981PhT....34d..84F. doi:10.1063/1.2914536. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  19. ^ Scientific and Technology Division, Library of Congress (1967). Astronautics and Aeronautics. Washington, D.C.: Scientific and Technical Information Branch, National Aeronautics and Space Administration. str. 259. 
  20. ^ „19136 Strassmann (1989 AZ6)”. JPL Small-Body Database Browser. NASA. Pristupljeno 31. 12. 2019. 
  21. ^ Hentschel, Klaus; Hentschel, Ann M. (1996). Physics and National Socialism: An Anthology of Primary Sources. Birkhäuser. str. XVI, XLVIII. ISBN 9783034802031. , See Appendix E; entry for Kernphysikalische Forschungsberichte.
  22. ^ Walker, Mark (1993). German national socialism and the quest for nuclear power, 1939-1949 (1st pbk. izd.). Cambridge University Press. str. 268—274. ISBN 0-521-43804-7. 

Dodatna literatura uredi

  • Fritz Straßmann: "Über die Löslichkeit von Jod in gasförmiger Kohlensäure", Zeitschrift f. physikal. Chemie. Abt. A., Bd. 143 (1929) and PhD thesis Technical University of Hannover, 1930
  • Fritz Krafft: Im Schatten der Sensation. Leben und Wirken von Fritz Straßmann; Verlag Chemie, 1981

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фриц_Штрасман&oldid=27699887”