Fuđivara regenti
Razvitak forme vladavine u kojoj članovi moćne porodice vladaju kao regenti iznad carske vlasti karakteristična je za Japan u Hejan periodu (jap. 平安時代, prev. Period mira). Tokom tri veka vladavine, najviše regenata bilo je iz Fuđivara klana čiji su se članovi krvnim vezama učvrstili na poziciji carevih savetnika i tako postali dominantna porodica japanske političke scene u periodu od 9. do 12. veka.[1][2]
Kroz vladavinu, Fuđivara porodica je svoje ciljeve postizala uz pomoć vršenja političkog pritiska nad carem, kao i upotrebom moći i bogatstva među aristokratijom. Primenu sile smatrali su nečasnim činom, te su za vreme vladavine regenata kazne za to bile česte. U istorijskim delima pominje se da su bili kažnjavani i članovi same porodice.[1]
Dugoročna vladavina klana uspela je opstati zbog velikog uticaja na tron, što iz ekonomske moći, što iz bračnih veza.
Vladavina uredi
| Seiva ( 858 - 876.) | Uda ( 887 - 897.) | Murakami ( 946 - 967.) | Kazan ( 984 - 986.) |
|---|---|---|---|
| Jozei ( 877 - 884.) | Daigo ( 897 - 930.) | Reizei ( 967 - 969.) | Ićiđo ( 986 - 1011) |
| Koko ( 884 - 887.) | Suzaku ( 930 - 946.) | Enju ( 969 - 984.) | Sanđo ( 1011 - 1016) |
Uspon regenata od 858. do 887. godine uredi
Prvi Fuđivara regent bio je Fuđivara Jošifusa, koji je bio oženjen ćerkom cara Sage. Vladao je kao regent caru Seiva sa titulom sešo ( jap. 摂政, Sesshō) od 858. do 872. godine. Car Seiva bio je prvo dete - car i prvi muški car koji je stavljen pod nadzor regenta, došavši na presto sa devet godina. Fuđivara Jošifusa nije bio carske krvi.
Jošifusu je nasledio njegov nećak, Fuđivara Motocune, prvi od velikih Fuđivara vladara. Talentovan i snažnog karaktera, smatrao se takođe i prvim Fuđivara autokratom. Vladao je kao regent caru Jozeiju dok bio maloletan, pod titulom sešo, a kasnije nastavio kao kampaku ( jap. 関白, Kanpaku ) tj. civilni diktator, sve do svoje smrti 891. godine. Prvi kampaku bio je Motocune, posle koga se ova titula prenosila na njegove naslednike. Kada je abdicirao, car Seiva naredio je Motocuneu da ostane na poziciji regenta. Posle Seive, za cara je postavljen Jozei. Kako je Jozei bio mahnit i bavio se kriminalnim radnjama, Motocune se u znak protesta povlači sa pozicije regenta, ali se ubrzo vraća. Po povratku uspeva da proglasi cara Jozeija ludim, čime ga tera na abdikaciju 884. godine.
Politički rivali uredi
Nakom Motocuneove smrti, 891. pripadnici rivalskih klanova pomažu caru Udi da vlada bez uticaja Fuđivara. To su bili klanovi Taćibana i Minamoto, kao i Sugavara Mićizane, čiji je pad postao neophodan za dalji uspeh Fuđivara regenata. Nakon smrti Motocunea niko nije zauzeo poziciju regenta, kako je njegov najstariji sin Tokihira imao samo 21. godinu. U tom periodu carska porodica uspela je da se, naizgled, oslobodi uticaja Fuđivara klana.
Car Uda je uspeo da vlada sam, uz savete ljudi poput Mijošija i Sugavare. Abdicirao je 897. godine, te je na vlast došao njegov trinaestogodišnji sin, car Daigo, koji je takođe uspeo da vlada bez regenta oslanjajući se na savete ljudi bliskih njegovom ocu.
Ipak, oni nisu bili dovoljno sposobni da zauvek oteraju Fuđivare, pa tako sin Motocunea, Tokihira, biva postavljen na poziciju levog ministra (jap. Sadaiđin) 899. godine čime uspeva da zadrži visoku poziciju klana na carskom dvoru. Fuđivara Tokihira se u istorijskim spisima predstavlja kao nemilosrdni diktator, koji je svog rivala, Sugavara Mićizanea oterao u iznanstvo.[1] On je bio praktičar koji je video potrebu za reformom u provincijalnoj vladi, koja je za njega bila najvažniji zadatak. Nije bio čovek elegantne literature, već otrestiti vladar koji je stalno uzburkavao stvari i sticao neprijatelje na dvoru i u provinciji. Za vreme vladavine nad carem Daigom, bio je vrlo dobro informisan o lokalnom stanju stvari. Započeo je niz edikta koji bi ukinuli privilegije velikih plemića i manastira kao gospodara neoporezivih zemljišta, međutim oni nikada nisu stupili na snagu. Danas istoričarima služe kao dokaz da je Tokihira imao jasnu sliku na koji način bi ove privilegije mogle uništiti carsku vladavinu u budućnosti.
Sugavara Mićizane morao je da se zadovolji pozicijom desnog ministra ( jap. Udaiđin), a nedugo zatim biva proteran na Kjušu gde je 903. godine umro od slomljenog srca.[3] Ostali savetnici su se uglavnom posvetili izučavanju budizma i kineske istorije, tako da je car ponovo pao u ruke Fuđivara regenata.
Naslednici Tokihire, njegova braća Tadahira (kao regent) i Nakahira (kao stariji ministar) nisu mu dorasli u snazi karaktera. Nisu bili sposobni da se izbore sa katastrofama koje su pretile sa svih strana. Zemlja je bila u vrlo lošem stanju, pobune su pretile iz provincija, a banditi (jap. Emiši) su se svuda pojavljivali. Glavni i najveći pobunjenik bio je Taira Masakado, vođa Taira klana, koji je bio gospodar velikih imanja u Šimosa i Hitaći provincijama između 935. i 940. godine. Bio je pohlepan, a u pismu koje je poslao Tokihiri proglasio se carem. Nakon kratke borbe i pobunjeništva, 940. godine poražen je u borbi na granici Šimose. U isto vreme, ratnički vođa Sumimoto, na zapadu Japana, sakupio je oko hiljadu brodova i pljačkao po obalama unutrašnjeg mora, pogotovo u provinciji Ijo, gde je nekada bio guverner. Njegove eskpedicije proširile su se i na okolne provincije pa je napokon bio poražen 941. godine.
Moć i slava 966 - 1027. uredi
Nakon Tadahire, usledio je niz regenata iz Fuđivara klana. Njihovi pojedinačni uspesi i padovi nisu bili toliko značajni, ali njihove karijere celokupno ukazuju na brz rast klana i njegove aposlutne moći. Vrhunac Fuđivara vladavine označava se dolaskom Fuđivara Mićinage na poziciju regenta.
Iako je Mićinaga bio najsnažniji Fuđivara, zbog svog rođenja, nije imao snažne osnove da traži visoke pozicije, već je bio primoran da ih sam stvori. On je znao kako da se nosi sa svojim prijateljima i neprijateljima. Predvideo je rast vojnih porodica koji su počele da dominiraju provincijskim životom i u ranoj karijeri odlučio je da privuče na svoju stranu vodeće vojne vođe na koje je mogao da računa da će ga podržavati. Izabrao je članove Minamoto klana, čijim talentom je bio impresioniran, i njihova podrška mu je omogućila da porazi svoje protivnike. U to vreme nije postojala druga snaga koju je mogao da koristi, niti ona koje je morao da se plaši, pošto se carska straža sastojala od lenjih seljaka koji su došli u prestonicu kako bi izbegli težak rad na selu.
Data mu je uzvišena titula nairan ( jap. Nairan), ali njegova kancelarija je bila samo ona koja pripada desnom ministru. Nikada nije dobio titulu kampaku-a, niti dađo daiđin-a (prev. kancelar carstva), koja je bila najveća pozicija rezervisana samo za zvaničnu aristokratiju. Kada je postao nairan 995. godine, nije imao rodbinskih veza da ostvari poziciju regenta. Njegova ćerka Akiko 999. godine postala je dvorska dama (njogo), a sledeće godine unapređena na rag đugu, druge družbenice cara Ićiđoa. Često se pominje u istoriji tog doba, naročito imenom koje je nosila posle careve smrti, Đotomon-In ( prev. carska opatica istočne kapije)[1]. Mićinaga je održavao veliku zabavu kako bi proslavio njen ulazak u palatu. Njene odaje su sređene na najlepši način, ispunjene slikama velikih umetnika (kao što je Kose Hirotaka) i imala je 40 sluškinja izabranih od aristokratskih kandidata. Ubrzo je postala omiljena žena cara Ićiđoa, i kada mu je rodila sina, proglasio ga je za naslednika, pošto je njegova pozicija zavisila od Mićinagine podrške. Sin Akiko postaje naslednik, poznat kao car Go-Ićiđo. Njegov otac Ićiđo je bio bolestan i slab da je abdicirao 1011. i umro nekoliko nedelja kasnije u 31. godini. Nasledio ga je car Sanđo, sin cara Reizeija, a zatim su ga pratili sinovi Akiko: Go- Ićiđo (1016-36.) i Go- Suzaku (1036-45). Mićinaga je bio prilično uporan u stvaranju rodbinskih veza, pa je vršio pritisak na careve da se ožene Fuđivara ćerkama, tako da je Sanđo oženio drugu Mićiganinu ćerku, a Go-Ićiđo treću, koja mu je bila i tetka. Njegov brat Go-Suzaku je oženio četvrtu ćerku, takođe svoju tetku. U ovom peiodu ženidba sa članovima sopstvene porodice radi učvršćivanja položaja nije se smatrala grehom niti nailazila na javnu osudu.
Pad Fuđivara regenata uredi
Nakon Mićinage, Fuđivara Jorimići vlada kao regent carevima Go-Ićiđou, Go-Suzakuu i Go-Reizeiju. 1168. godine, dolaskom na presto cara Go-Sanđoa, počinje pad Fuđivara regenata usled skupljanja sve veće opozicije jer je car želeo lično da vlada. Pošto nije imao direktnu rodbinsku vezu sa Fuđivarama, Go-Sanđo pokušavao je da se izbori sa oporezivanjem zemljišta i protekcijom plaćanja poreza koju su posedovali veliki klanovi tog vremena. 1072. godine osmišlja sistem Insei ( zamonašeno vladanje), ali ne uspeva da ga stavi u praksu jer umire naredne godine. Zbog njegove smrti, sin Širakava vlada od 1072. do 1086. godine, ali usled prihvatanja očevog sistema zamonašenog vladanja, on te godine abdicira i vlada iz senke sve do 1129. godine.[2]
Prvobitan razlog osmišljavanja insei sistema vladavine bio je udaljavanje Fuđivara regenata. U insei periodu Fuđivare su služile caru koji je bio zvanično na vlasti, dok bi zamonašeni car vladao uz pomoć drugih učenjaka i službenika. Era Fuđivara regenata završava se 1156. godine nakon što carevi savetnici odbijaju da Fuđivara Jorinaga postane učitelj prestolonasledniku, iako je imao porodične veze sa carskom porodicom. Zajedno sa carem Sutokuom, on podiže Hogen ustanak (jap. Hogen no ran) protiv cara Go-Širakave i klanova Taira i Minamoto. Ustanak je ubrzo ugušen pobedom Go-Širakave i klanova, međutim, ovaj događaj vodi ka početku borbe za nadmoć između dva vojna klana, što rezultuje krajem Fuđivara regenata kao i padom samog klana.[4]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0522-6. OCLC 36820223.
- ^ a b The Cambridge history of Japan. Hall, John Whitney, 1916-1997., 山村, 耕造. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. ISBN 978-0-521-22352-2. OCLC 17483588.
- ^ Sakamoto, Tarō (1979—1997). Sugawara no Michizane. Kokushi Daijiten Henshū Iinkai., 国史大辞典編集委員会. (Dai l-han izd.). Tōkyō-to Bunkyō-ku: 吉川弘文館. ISBN 9784642005012. OCLC 10559055.
- ^ Beasley, W. G. (William G.) (1999). The Japanese experience : a short history of Japan. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-22050-8. OCLC 41067939.
Literatura uredi
- Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0522-6. OCLC 36820223.
- Hall, John Whitney (1916—1997). The Cambridge history of Japan. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999.: 山村, 耕造. ISBN 978-0-521-22352-2.
Spoljašnje veze uredi
- The Heian period (794–1185) Britannica.com
- Fujiwara Family Britannica.com
- Asian Topics Afe Columbia.edu
- History of Japan Web- Japan.org