Hamurabijev zakonik
Hamurabijev zakonik je najbolje sačuvani zakonik drevne Mesopotamije iz 1754. godine pre nove ere (po srednjovekovnoj hronologiji) koji je pronađen u mestu Suzi - (Iran). To je jedan od najstarijih zapisa u svetu i bez sumnje najznačajniji klinopisni pravni spomenik i jedan od najpotpunijih izvora starog veka u celini. To je ujedno i prvi pravni pisani zakonik u istoriji.[1] Vavilonski kralj Hamurabi, sedmi vladar Amorijske dinastije starog Vavilona je ustanovio zakonik.[2] Delimična kopija postoji na čeličnom kamenu od 2,25 m visine.
Ispisan je na crnoj kamenoj steli-stubu, koja kada je pronađena bila prelomljena u tri komada, a sastoji se od prologa, članova zakona i epiloga. Propisi su uklesani na prednjoj i zadnjoj strani, a na vrhu prednje strane se nalazi reljef koji prikazuje Hamurabija kako stoji pred bogom pravde Šamašom koji sedi i predaje caru zakonik, a u zakoniku stoji da su to dekreti pravde koje je Hamurabi, mudri kralj izdao i čime je zemlja dobila pravedan zakon i dobru upravu.[2]
Sastoji se od 282 zakona, sa kaznama koje su rangirane, prilagođene po principu „Oko za oko, zub za zub“ (Talion) koji je baziran na društvenim okolnostima koje zavise od društvenog statusa ili roda, od roba nasuprot slobodnom čoveku, čoveka nasuprot ženi.
Skoro polovina zakonika ima veze sa stvarima ugovaranja, uspostavljajući tako cifre koje treba da budu isplaćene, na primer vozaču ili hirurgu. Ostale odredbe uspostavljaju uslove transakcija, odgovornost graditelja kuće koja se sruši ili imovine koja je oštećena dok je prepuštena drugom licu na brigu. Trećina zakonika odnosi se na stvari koje se odnose na održavanje kuće i porodične odnose, kao što su nasledstvo, razvod i potomstvo.
Samo jedna zakonska odredba nastoji da nametne dužnosti predstavniku vlasti; ta zakonska odredba ustanovljava to da će sudija koji izmeni odluku nakon što je ona zapisana, biti kažnjen (novčano) i uklonjen sa sudijske pozicije trajno. Nekoliko zakonskih odredbi se dotiču pitanja povezanih sa vojnom službom. Ovaj zakonik je zapisan na akadskom jeziku koji koristi znake urezane u kamenu. Materijal je uveden iz Magana (današnji UAE i Oman). Trenutno je izložen u Luvru, sa replikama u brojnim institucijama uključujući: Orijentalni institut na Univerzitetu u Čikagu, Pravnu školu severozapadnog Pritskera u Čikagu, biblioteku i muzej istorije Klendening u Medicinskom centru Univerziteta u Kanzasu, biblioteku Teološkog univerziteta protestantskih crkava u Holandiji, Pergamski muzej u Berlinu, Fakultet umetnosti Univerziteta u Levenu u Belgiji, Nacionalni muzej Irana u Teheranu i Odeljenje za antropologiju, Nacionalni prirodni muzej, Smitsonov institut, Univerzitetski muzej Univerziteta Pensilvanije, Državni muzej likovnih umetnosti u Rusiji Puškin, Arheološki muzej Pruvit-Alen na Univerzitetu Korban i Muzej Biblije u Vašingtonu.
Zakonik uredi
Uvod je religijski, u njemu zakonodavac tvrdi da su mu bogovi naložili da vlada narodom i donese ovaj zakonik, „da pribavi važnost pravu u svojoj zemlji, da istrebi pokvarenog i nevaljalog, da spreči moćnoga da ugnjetava slaboga", karakterističan je i za sve prethodne sumerske i akadske zakonike.[3]
Hamurabi se, osim na početku, obraća bogovima i na kraju zakonika. Hvali se uspesima koje je postigao za vreme svoje vladavine, poziva buduće vladare da se pridržavaju zakonika i moli bogove da surovo kazne sve one koji ga ne budu poštovali i primenjivali.
Izuzimajući uvod i zaključak, gde se zakonodavac u načelu poziva na volju bogova i tako pribavlja dodatni autoritet svom tekstu, u normama nema religijskih primesa, kao što ih nema ni u sačuvanim članovima ranijih klinopisnih zakonika. Izostaju bilo kakve religijske sankcije, koje su inače česte u primitivnim i arhaičnim pravima.
Iako je po obimu članova Hamurabijev zakonik najobimniji, on ipak ne predstavlja kodifikaciju koja sveobuhvatno reguliše određene grane prava, već samo parcijalno i kazuistično rešava neka sporna pitanja od slučaja do slučaja.
Tri dela zakonika uredi
Zakonik se sastoji iz tri dela: prolog, članovi i epilog. U prologu piše kako je Hamurabi poslat od strane bogova na zemlju da na njoj uspostavi mir, red i pravičnost. Drugi deo sadrži, po Šelovoj numeraciji, 282. kratko ispisana člana. U završnom delu Hamurabi navodi svoje zasluge, obećava božanske nagrade onima koji poštuju zakonik i proklinje one koji ga ne poštuju. Zakonik se primenjivao u celoj Mesopotamiji i posle Hamurabijeve smrti.Znanje.org
Obligaciono pravo uredi
Za nastanak ugovora bila je potrebna odgovarajuća forma. Ugovori su se mogli zaključivati u usmenom obliku, ali uz prisustvo svedoka (naročito kupoprodaja pokretnih stvari, zajam, ostava). Najvažniji ugovori su se ipak zaključivali u pisanoj formi. Ona nije morala biti posebno svečana, ali je obezbeđivala da se lako može utvrditi volja ugovornih strana. Neretko ih je sastavljao i ispisivao na glinenim pločicama profesionalni pisar, koji bi u tom slučaju na dokumentu, pored potpisa, odnosno pečata stranaka i svedoka, stavljao i svoj znak, neku vrstu overe ugovora svojim pečatom. Pošto je sastavljen, ugovor bi se umotavao u još jedan, spoljni sloj gline, koji je obezbeđivao tajnost i trajnost isprave. Sa spoljne strane se upisivalo ime stranaka i predmet ugovora, a potom se isprava odnosila u hram na čuvanje.
Rigorozne sankcije za nesavesne stranke pri kupoprodaji predstavljaju jednu od najmarkantnijih crta Hamurabijevog zakonika, čiji je verovatno cilj bio da se podigne poslovni moral i da se spreči olako parničenje.
Brigu o siromašnim slojevima otkriva i propis koji predviđa da ukoliko dužniku nevreme opustoši polje i uništi žetvu, u toj godini on neće biti obavezan da zajmodavcu vrati žito, kao ni kamatu za tu godinu.
Pored toga, Hamurabi je ograničio trajanje dužničkog ropstva na 3 godine, u koje se često padalo zbog neispunjenja ugovora o zajmu. Ugovor o zajmu sa kamatom kod svih starih naroda bio je najrasprostranjeniji oblik zelenašenja, a Hamurabi mu postavlja stroge zakonske okvire, sasvim u skladu sa proklamacijom o zaštiti siromašnih na koju se zarekao u prologu Zakonika.
Bračno i porodično pravo uredi
Bračno i porodično pravo zauzimaju čak jednu četvrtinu Hamurabijevog zakonika. Kao i u drugim zakonicima Starog i Srednjeg veka tim pitanjima se posvećuje veliki prostor. Patrijarhalna shvatanja su u Vavilonu očigledno sasvim ovladala, tako da je pravni i društveni položaj žene bio u velikoj meri podređen, mada ne i potpuno obespravljen.
Kakva je bila forma za zaključivanje braka zakonik ne govori, to prepušta običajnom pravu. Hamurabi jedino ističe da se brak zaključuje ugovorom, inače je ništavan (član 128). Ugovor je najčešće zaključivao sam mladoženja ili njegov otac sa ocem ili starateljem devojke, a formulacija tog člana ne isključuje mogućnost da je i sama žena mogla da zaključi brak.
Prva faza u postupku zaključenja braka podseća na veridbu. Tom prilikom je mladoženja davao ocu devojke predbračni poklon - tirhatu. Neki u tome vide cenu koju mladoženja plaća za kupovinu žene, dok drugi smatraju da je to bio samo jedan vid obezbeđenja kapare, koja garantuje da će brak biti zaključen. Tirhatu nije bio obavezan, te je i bez njega brak bio važeći.
_Hammurabi.jpg)
Posle veridbe sledi druga faza u zaključenju braka - prelazak mlade u kuću muža.
Kada se brak konačno zasnuje zajednicom života, otac je obavezan da uz kćer preda miraz - šeriktu.
Za vreme trajanja braka mirazom je upravljao muž, ali ga nije mogao prodati. Nije ga mogla otuđiti ni žena. U slučaju razvoda miraz se vraćao ženi, osim ukoliko je ona kriva za razvod. Kad žena umre, njenu miraznu imovinu nasleđuju sinovi, ukoliko ih nema, miraz se vraća njenoj porodici.
Održavanje braka nije teško padalo muškarcima, jer je za njih brak samo u načelu bio monogaman. Muškarac je sebi mogao da priušti i drugu ženu-konkubinu, naročito ukoliko mu prva žena nije rodila decu ili ako se razboli. Štaviše, žena je i sama mogla ponuditi ili kupiti drugu ženu svome mužu- "sluškinju", naročito radi obezbeđivanja potomstva.
Brak između slobodnih ljudi i robova se zaključivao na isti način kao da su u pitanju slobodni partneri i nije izazivao nikakve promene u statusu supružnika. Iz Hamurabijevog zakonika se jasno vidi da nije bilo ništa neobično ukoliko bi se rob oženio slobodnom ženom ili slobodan muškarac robinjom. U prvom slučaju, njihova deca su slobodna čim ih rodi slobodna majka, a u drugom - kada je majka robinja - postaju slobodni posle očeve smrti, ako ih on nije još za života učinio slobodnim rekavši za njih "moja deca" (član 170). To je važan pokazatelj koliko je opšti položaj robova u Vavilonu bio drugačiji od onog u antičkim državama.
Za razliku od muškarca, žena nije smela ni pomišljati na narušavanje principa monogamije. Za preljubu joj preti smrtna kazna: vezana se baca u vodu zajedno sa ljubavnikom. Već za samu sumnju da je bila sa drugim muškarcem, morala je da se pravda kroz božji sud skakanjem u vodu. Ukoliko bi preživela, onom ko je lažno optužio sledila je kazna - šišanje kose.
Muž je ženi neverstvo mogao i oprostiti, ali je tada pretvara u robinju. Žena je morala da "čuva svoje telo" i ukoliko joj je muž odveden kao ratni zarobljenik, sve dotle dok "u kući ima šta da se jede". O položaju žene govori i okolnost da je muž svoju ženu mogao dati u dužničko ropstvo umesto sebe. Isto tako, on je mogao u svakom trenutku, po svojoj želji, ženu oterati od kuće i raskinuti brak (repudijum). Pri tom mu je jedina obaveza da joj vrati šeriktu.
Ipak, i pored toga, položaj žene je u Vavilonu bio znatno povoljniji nego u antičkim državama. Žena je prema Hamurabijevom zakoniku imala pravnu i poslovnu sposobnost, ali je obično obavljala poslove zajedno s mužem. Imala je i delimičnu procesnu sposobnost: mogla se pojavljivati kao svedok na sudu. Čak je mogla sama inicirati i razvod braka u nekoliko slučajeva - ako je muž zanemaruje, ukoliko napusti kuću i svoje mesto ili ako je zbog njene bolesti uzeo drugu ženu.
Žena je zaštićena i u slučaju smrti njenog muža. Iz sumerskog prava potiče posebna vrsta poklona - nudunu, koji je za vreme braka muž davao ženi. Dok brak traje tom imovinom je upravljao muž, a u slučaju njegove smrti, taj poklon joj je pružao materijalnu sigurnost. Ukoliko nije dobila nudunu, štitilo je pravo udovičkog uživanja dela zaostavštine koji je jednak delu jednog deteta i koji se nije mogao otuđivati.
Pre Hamurabija je otac mogao da proda dete u ropstvo, dok ga je prema Zakoniku mogao dati u dužničko ropstvo samo do tri godine. Žensku decu je otac mogao posvetiti bogu, odnosno dati ih u hram, gde bi se bavila religioznom prostitucijom. Otac je mogao da se odrekne i otera svog sina, doduše uz proveru razloga pred sudom. Nepoštovanje roditelja je strogo kažnjavano: za uvredu oca ili majke prestupniku bi se odsecala ruka, a ako bi oca udario odsecale bi mu se obe ruke.
_(14579765298).jpg)
Nasledno pravo uredi
Nasledno pravo je oblast u kojoj se u najvećoj meri može uočiti komplementarnost Hamurabijevog zakonika i običajnog prava. Zakonik reguliše samo neka, verovatno najspornija pitanja, dok očigledno prepušta običajima veliki deo materije naslednog prava. Naslednici su samo sinovi, bez obzira iz kog su braka, dok se ženska deca namiruju kroz miraz koji ima funkciju njihovog naslednog dela. Sam Hamurabijev zakonik ne daje pri tom nikakvu prednost najstarijem sinu, ali se u nekim dokumentima vidi da je prilikom deobe imovine on mogao dobijati veći deo od ostale braće. Kći koja nije dobila miraz jer je bila posvećena božanstvu, dobila je "trećinu naslednog dela" koji dobijaju sinovi.
Krivično pravo uredi
Važio je princip taliona i krivični deo zakonika je bio poprilično surov i nerazvijen. Talion je nekad potpun, a ponekad simboličan (odsecanje jezika zbog uvrede, ruke zbog udaranja roditelja).
Strogost i represivnost kojoj je Hamurabi očigledno težio u svojoj kaznenoj politici najbolje se ogleda u velikoj zastupljenosti smrtne kazne. U prvih tridesetak članova Zakonika skoro da nema norme čije kršenje nije zaprećeno smrću. Smrtna kazna se izgleda izvršavala bez prethodnog mučenja, često bacanjem zavezanog čoveka u vodu ili spaljivanjem, ređe nabijanjem na kolac (kad žena ubije muža), a ponekad i čerečenjem pomoću životinja.
O nerazvijenosti krivičnog prava, ali i o dubokoj društvenoj raslojenosti, govori izražena pravna nejednakost. Za isto krivično delo različito su se kažnjavali pripadnici različitih slojeva, a kazna je zavisila i od toga ko je žrtva.
Hamurabijev zakonik predstavlja određen pomak na dotadašnji sistem kažnjavanja (razlikuje se ubistvo iz nehata i sa predumišljajem, a za nenamerno povređivanje, predviđa se samo nadoknada troškova lečenja). Ali, za zakon koji za kaznu u 34 slučaja predviđa ubistvo (davljenje, spaljivanje, nabijanje na kolac), i sakaćenje (lomljenje kostiju, sečenje ušiju, šaka, grudi, izbijanje zuba i očiju), nikako se ne može reći da je blag i human. Nema kazni zatvorom ili prinudnim radom, a sve nejasnoće i nepotpunosti u zakonu su verovatno regulisane običajnim pravom.
Sudovi i suđenje u Hamurabijevom zakoniku uredi
U mnogobrojnim sačuvanim ispravama i presudama iz Hamurabijevog vremena, uočljive dve činjenice: da se stranke i sudije u sudskom postupku i presudi ne pozivaju na Hamurabijev zakonik i, drugo, da su sudije u praksi često odstupale od njegovih propisa.
Državni činovnici koji su se bavili suđenjem najčešće nisu bili isključivo sudije. Ti upravni organi su između drugih poslova i presuđivali u ime vladara, koji je bio vrhovni sudija. Sudstvo nije bilo odvojeno od uprave i nije se razlikovao građanski i krivično sudski postupak.
Pored upravnih organa, postojale su i profesionalne vladareve sudije - daijanum. Oni su sudili kolegijalno, u veću od nekoliko sudija i bili su neposredno podređeni vladaru. Radeći po njegovom neposrednom nalogu, sudski organi su u stvari bili ovlašćeni da Hamurabijev zakonik primenjuju sasvim okvirno, pa i da od njega odstupaju.
Pored pismenih dokumenata, najvažnije dokazno sredstvo je bilo svedočenje, koje se ponekad izvodilo pred vratima hrama. Lažno svedočenje se rigorozno kažnjavalo: reflektujući sistem taliona, lažni svedok je osuđivan smrtnom kaznom ukoliko bi optuženom pretila smrtna kazna.
Pored ovih, racionalnih dokaznih sredstava, vavilonsko pravo je čuveno po korišćenju iracionalnih dokaza - božjih sudova (ordalija) i zakletvi. Međutim, nasuprot široko rasprostranjenom uverenju da se božji uticaj pri suđenju u Vavilonu često pozivao u pomoć, stoji činjenica da je Zakonik svega u dva slučaja predvideo božji sud bacanjem u reku. Prvo, njemu se mora podvrgnuti tuženi ukoliko ga neko optuži za vradžbine; ali, "ako reka pokaže da je nevin i on ispliva, onaj koji mu je prebacivao vradžbine da se ubije" (član 2). I drugo, božjem sudu pribegava žena koju neko potuži za preljubu, ali nije uhvaćena s drugim. Tada ona mora ići u vodu "zbog svoga čoveka" - da bi otklonila svaku sumnju i bruku.
U iracionalna dokazna sredstva spada i zakletva, ali se njoj kod Hamurabija češće pribegavalo nego božjem sudu. Polaganje zakletve je bio stari akadski ritual, koji je kod njih obično bio praćen dodirivanjem polnog organa, kao znak da se onaj ko se zaklinje kune u svoje potomstvo.
Na kraju, kada se usmena kontradiktorna rasprava završi, donosi se pismena presuda. Ona je ispisana na glinenoj pločici, slično kao i ugovor. Sadržala je sve bitne elemente: imena stranaka, njihove izjave i zakletve, izjave svedoka, suštinu presude (izreku). Pored toga, u presudi se zabranjivalo strankama da ponovo vode postupak o istoj stvari. Neizvršenje presude je povlačilo nov proces, ali bi pritom onaj ko presudu nije izvršio plaćao dodatnu kaznu, a često bi bio i obeležen šišanjem kose kao nečastan čovek.
Sudski postupak - kao i druge pravne oblasti - sadrži neke novine zahvaljujući kojima se Hamurabijev pravni sistem posmatran u celosti može smatrati veoma naprednim.
Istorija uredi
Prema srednjovekovnoj hronologiji, Hamurabi je vladao od 1792. do 1750. godine pre nove ere. U predgovoru zakona on kaže: „U to doba, bogovi Anu i Enlil, da bih se izborio za dobrobit ljudi zazvaše me imenom mojim: Hamurabi, mene, pobožnog vladara, punog strahopoštovanja prema bogovima, da učinim da pravda prevlada na zemlji, da uništim razvratne i zle, da sprečim jake da naude slabima, da se kao bog sunca, Šamaš, vinem iznad ljudi i obasjam zemlju. " Na kamenoj ploči su 44 stupa i 28 paragrafa koji su sadržali 282 zakona. Neki od ovih zakona slede pravila "oko za oko".
Elamijski kralj Šutruk-Nahunte je preuzeo u 12. veku pre nove ere i odneo je u Suzu u Elamu (koja se nalazi u današnjoj iranskoj provinciji Huzestan), gde više nije bio dostupan vavilonskom narodu. Međutim, kada je Kir Veliki uzeo i Vavilon i Suzu pod vlast persijskog carstva i stavio kopije dokumenta u biblioteku Sipar, tekst je postao dostupan svim narodima ogromnog persijskog carstva.
Godine 1901. egiptolog Gustav Heker, član ekspedicije koja je vođena od strane Žaka de Morgana, pronašao je stelu koja je sadržala Hamurabijev zakonik tokom arheološkog iskopavanja u mestu Suza.
Pojedini članovi uredi
Član 1 „ Ako čovek optuži drugog čoveka za ubistvo, ali optužbu svoju ne može da dokaže, ko je tužio da se ubije. "
Član 21 „ Ako čovek provali u (tuđu) kuću, oni neka ga ubiju i obese ga baš na tom mestu. "
Član 22 „ Ako čovek opljačka (nekog) i bude uhvaćen, neka bude ubijen. "
Član 42 „ Ako čovek zakupi polje, ali na njemu ne zaseje žito, oni neka ga optuže i osude zato što nije obavio potreban rad na polju, i neka mu se odredi da vlasniku polja naknadi žito prema urodu koji je donela susedova žetva. "
Član 59 „ Ako čovek obori palmu urme u tuđem voćnjaku bez dozvole vlasnika voćnjaka, neka odmeri i preda 30 šekela srebra. "
Član 61 „ Ako baštovan ne dovrši zasad (voćnjaka) na polju, i ostavi jedan deo neiskorišćen, neka bude uračunat u njegov udeo. "
Član 193 „ Ako otac udari sina, da mu se odseče uho. "[4]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Hamurabi
- ^ a b „Hamurabi i njegov zakonik”. Arhivirano iz originala 23. 01. 2021. g. Pristupljeno 10. 10. 2020.
- ^ Učionica istorije
- ^ Spisak Hamurabijevih zakona
Literatura uredi
- Dragan Nikolić. Istorija prava, stari i srednji vek. ISBN 978-86-7746-242-0.
- Uporedna pravna tradicija/ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović
- Istorija starog Istoka/ Avdijev, V.I.
- Hrestomatija za uporednu pravnu tradiciju
