Heian period

Hejan period (平安時代 - period mira) predstavlja poslednje razdoblje klasičnog Japana, počevši od 794. pa do 1185. godine. Period je dobio ime po glavnom gradu Hejan-kjo, današnjem Kjotu. Upravo tokom ovog razdoblja japanske istorije jača uticaj Budizma, Taoizma i Konfučijanizma. Hejan period je takođe poznat i po vrhuncu moći japanskog carskog dvora kao i umetnosti; pogotovo poezije i književnosti. Iako je naizgled moć bila u rukama carskog dvora, defakto pravu vlast je imao klan Fudživara; kao najuticajnija aristokratska porodica koja se putem brakova svojih rođaka sa naslednicima carskog prestola krvno uplela u politiku.

Početak Hejan perioda karakteriše premeštanje prestonice iz Hejdžo-kjo (平城京) - današnji grad Nara u Hejan-kjo (平安京) - današnji grad Kjoto pod vlašću cara Kanmu; kako bi se učvrstio dvorski autoritet i poboljšao geopolitički položaj. Ovaj period takođe karakteriše pojava samurajske klase koja će naposletku nadjačati carsku vlast i započeti period feudalizma u Japanu.

Car Kanmu dodatno unapređuje administrativni sistem preuzet iz dinastije Tang i naziva ga Ricurjo sistemom.

Istorija

Hejanskom periodu je prethodio Naranski period i počeo je 794 godine nakon premeštanja prestonice Japana u Hejan-kjo (Kjoto). Car Kanmu je prvobitno pokušao da premesti prestonicu u Nagaoka-kjo, ali niz katastrofa je zadesio grad, što je navelo imperatora da preseli glavni grad po drugi put, u Hejan. U Kini je u poslednjim godinama 9. veka došlo do pobune, zbog čega je politička situacija bila nestabilna. Japanske misije u Tang Kini su bile suspendovane i priliv kineskog izvoza zaustavljen. Ovakvo stanje je omogućila nezavisni rast japanske kulture Kokufu bunka. Stogase Hejansk period smatra jednim od vrhunaca u japanskoj kulturi kome su se kasnije generacije uvek divile. Ovaj period je takođe zapažen po usponu klase samuraja, koji će na kraju preuzeti vlast i započeti feudalni period Japana.

Kinkaku-dži još poznat i kao Zlatni paviljon, jesen 2010.

Umetnost

Umetnost u periodu Heian (794. – 1185) predstavlja kulturni procvat Japana. Kao jedan od najmirnijih perioda u istoriji ove izolovane ostrvske države, razni oblici umetnosti dolaze do iražaja. Kineski uticaj slabi, razvija se kana i pojavljuje se prva autotohna japanska umetnost. Samim razvitkom sopstvenog pisma koje je doprinelo razvoju poezije i književnosti, ovaj period se naziva i zlatnim dobom japanske kulture i predstavlja poslednje razdoblje klasičnog Japana. Tokom ovog dela japanske istorije, uticaj budizma, konfucijanizma, kao i taoizma dostiže vrhunac.

Arhitektura

Iz Kine su, pored budizma i konfucijanizma, preuzeli organizaciju vlade i plan izgradnje gradova. Vremenom, kineski uticaj slabi, a Japanci stvaraju svoj stil prilagodivši kineski. Izgled građevina bazirao se na prirodi: zamkovi, bašte i jezera su prilagođeni prirodnim staništima. Dizajn je simetričan i predstavlja poštovanje ljudi prema prirodi. Drvo je zamenilo bronzu, pa se od njega prave statue Bude i lakirane maske.

Todaiđi

Kondo

Kondo (zlatna sala) predstavlja salu koja se nalazi na srednjem delu manastira, odnosno hrama Murođi. Sastoji se od centralnog pravouglog dela sa niskim oltarom gde se nalazi 5 skulptura Jakušija.

Pagoda

Pagoda predstavlja najstariju građevinu u kompleksu hrama, još iz Nara perioda. Napravljena obloženim čepresom, niži spratovi su iz Heian perioda.

Hramovi

Heian period predstavlja jedan od najbitnijih perioda razvoja japanske umetnosti. Pogotovo arhitekture koja je došla iz Kine zajedno sa budizmom. Jedan od najvažnijih hramova jeste Todaiđi. U Todaiđi hramu se nalazila pozlaćeno bronzana statua Daibucu (Veliki Buda), originalno napravljena između 735. i 749. Visine oko šesnaest metara Daibucu je najveća bronzana statua tog vremena sa reprezentacijom lika Bude. Danas najveća bronzana statua Bude u Japanu se nalazi u Ibaraki prefekturi i visoka je sto deset metara.

Todaiđi je bio administrativno i geografsko uporište kokubunđi sistema, kao i versko središte države. U hramovima su monasi i monahinje svakodnevno recitovali budističke tekstove radi zaštite države. Država je imala suverenu kontrolu nad statusom monaha i monahinja, prema kaznenom kodeksu poznatom kao sistem ricurio.

Slikarstvo

Kara

Kara-e u japanskoj umetnosti predstavlja dekorativno slikarstvo koje proizilazi iz umetnosti kineske dinastije Tang. Uglavnom je bilo sastavljeno od imaginarnih pejzaža i ilustracija kineskih legendi i priča.

Jamato

Domaće japansko slikarstvo razvijeno u Heian periodu tokom 12. veka. Delimično izvorno u inspiraciji, a delom izvedeno iz kineske umetnosti.

Predstavlja izračunat dekorativni stil u japanskoj umetnosti. Dela iz 12. i 13. veka pokazuju blisku vezu između slikarstva i proze. Svitci Genđi verovatno predstavljaju najstariji primer jamato-e stila. Prepoznatljivi su po raznolikosti, harmoniji i bogatstvu njihovih boja – karakteristika koja je tipična za slikarstvo kasnog Heian perioda.

Verovanja

Budizam se u ovoj eri široko širio u Japanu. Iako je religija uvedena ranije, škole Tendai i Šingon su se u ovom periodu oblikovale i udružile sa domaćom religijom šintoizma radi stvaranja novih religijskih verovanja.

Proricanje i egzorcizam

Imajuđi veliki uticaj na Japan u to doba, Kina je potstakla i/ili ojačala neke ideje. Možda najupečatljiviji primer moći kineske misli nad japanskim umovima je gotovo univerzalno verovanje vladajuće klase u Jin i Jang kosmologiju. Jako malo stvari bi mogli preduzeti plemići Fujivara u svom javnom ili privatnom životu bez savetovanja s proročicama - presudama astrologa ili geomancera ili nekromansera ili drugih praktičara nauke proricanja i proročanstva. Kuđo-den „Upozorenja“ daju iluminirajuće primere pravila koja su pratila svakodnevno ponašanje plemića iz desetog veka. Mora da sledi određene postupke i bira pogodna vremena za sve svoje aktivnosti, od svog ličnog toaleta do najviših državnih poslova. Morali su da organizuju svoje angažmane tako da nikada ne krenu ka odredištu neupadljivom rutom ili da preduzme važan zadatak neugodnog dana.

Priča o Genđiju, film iz 1951.

Ovaj poslednji zahtev pravila proricanja je toliko čest da je gotovo uobičajena pojava u literaturi tog doba. U Priči o Genđiju stalno nailazimo na geomantičke ili astrološke uslove kojima je herojeva sloboda kretanja ograničena ili koje on pozdravlja kao izgovor za izbor ili izbegavanje određenog pravca u njegovim noćnim lutanjima. Jednom prilikom kada je razmišljao da se vrati iz dvorca svoje žene u palatu, rečeno mu je da bi zbog položaja Saturna to bilo nepoželjno jer bi donelo neseću. Stoga je krenuo u drugom pravcu, do kuće jednog svog apartmana, znajući da bi njegova žena mogla posumnjati da koristi zvezde kao izgovor za to da je napusti.

Svakodnevni život Heian muškaraca i žena u srednjim i višim klasama upravljao je takvim pitanjima do zadivljujuće mere. Naročito u kasnom hejanskom društvu, verovanje u zle uticaje i poriv da se umilostive ili spreče bili su bez sumnje izvor teškobe koja je, čini se, karakteristična za epohe.

Uglavnom mere predostrožnosti koje čovjek mora poduzeti protiv nesreće opisane su kao „monoimi“, što otprilike znači izbegavanje ili uzdržavanje. Jedan vrlo jednostavan oblik suzdržavanja bio je ostati kod kuće, ne obavljati dužnosti, ne viđati goste, ne ulaziti u rasprave. Ova metoda držanja podalje od loših uticaja bila je dovoljno racionalna u svetlu kosmologije vremena; i imala je dodatnu prednost jer je zaposlenim državnicima ili umornim volonterima pružala neodoljiv izgovor za samoću.

Problematičnije od pukog povlačenja u samoću bilo je izbegavanje pogrešnog smera od strane onih koji nisu mogli da ostanu bezbedni u svojoj spavaćoj sobi, jer su bili  u obavezi da šetaju ili se voze u inostranstvo. Ovde su počela da deluju različita ozbiljna razmatranja, pod nazivom „katatagae“, što bi se moglo prevesti kao "promena smera." Bilo je potrebno u određenim trenucima preduzeti mere predostrožnosti protiv nevolja koje bi mogle proizaći iz prelaska puta određenih bogova ili duhova čija su kretanja bila redovna, pa su ih profesori astrologije ili sličnih nauka tačno predviđali. Tako se bog Hitohimeguri kretao u jednom od osam pravaca svakog dana, i bila je nesreća da se muškarac ili žena kreću u tom pravcu toga dana i tako da ometa redovno kretanje tog božanstva.

Bilo je i drugih božanstava koja su ostala tokom različitih perioda na različitim tačkama kompasa, i to je takođe trebalo pažljivo izbegavati. Možda najopasnija od svih ovih sila bila je ona koju je trebalo čuvati jednog dana u svakih šezdeset godina, naime Dan majmuna u ciklusu rođenja. To bi se moglo učiniti samo ako se ostane budnim celu noć i ne boravi se kod kuće, to jest ako ne  se ide ni u jednom smeru i ostane se na „neutralnom“ mestu.

Jin i Jang simbol

Izbor vremena za ceremonije, čak i one jednostavne, bio je stvar od velike važnosti, koja je zahtevala pažljivo savetovanje sa stručnjacima. Državni ministar Nakacukasa uključio je specijalno odeljenje, Omjo-rjo ili Biro Jin i Janga, sa odabranim osobljem majstora i lekara proricanja i astrologije. Oni su bile u službi Suda, dok se običan građanin mogao uputiti prema privatnim praktičarima prilikom planiranja putovanja ili drugih odluka poput venčanja. Edikti iz ranih dana skreću pažnju na postojanje ljudi koji obmanjuju obične ljude svojim tvrdnjama o magičnoj moći.

Bila je veoma uobičajena praksa pozivanja egzorcista da leče bolest. To su uglavnom, iako ne nužno, budistički monasi tantričke sekte, a egzorcizam je obično poprimao religijski oblik. Ali to je pripadalo tradiciji magije i čarobnjaštva koja seže u daleku prošlost, mnogo pre nego što je uticaj budizma dotakao Japan, a ako je kineski, to je nagomilavanje elemenata kasnije kontinentalnog porekla. Osnova kulta je autohtona, ili bi možda bilo tačnije reći šamanistički; i uzima u skladu sa okolnostima konfucijanskog ili budističkog ili šintoističkog oblika. Ali to je veoma drevno i duboko ukorenjeno, jer nam najraniji kineski izveštaji o životu u Japanu govore o čarobnim moćima kraljice Va-a, koja je bila velika čarobnica.

Među hejanskim aristokratima veoma se držalo verovanje da bolest izazivaju zli duhovi i za njih je bilo uobičajeno, osim ako nisu bili strogi konfucijanci, da pribegavaju nagovorima i molitvama ili čak da se dugo povuku kada bi recitovali svete tekstove u nadi da će izlečiti bolest ili na neki drugi način promovisati sopstveno blagostanje. Postoji vrlo zanimljiv prikaz navika plemića iz Fuđivare, jednog Sanesukea, ministra desnice, kojeg je Murasaki Šikibu u svom Dnevniku hvalila kao „neobičnim“. U svojoj beležnici opisuje kako je, osećajući se loše u telu i uznemirenom umu, sazvao kao egzorciste nekoliko ađarija (ime nastalo po sanskrtskom acarja, svetom čoveku) da se mole noćas pored kreveta. Postio je, a sutradan su se ađari ponovo molili pokraj kreveta. Nakon nekoliko dana lečenja, osećao se bolje i konsultovao je vrača. Rečeno mu je da je njegova bolest nastala zbog gladnog duha koji se mora primiriti. To je učinio egzorcizam, a sutradan su gongovi i bubnjevi u stotinama manastira ili svetilištima tukli dva putujuća monaha, od kojih je svaki posetio pedeset ustanova. Drugom prilikom Sanesuke, uznemiren lošim snovima, plaćao je deci da tokom deset dana svakodnevno tuku gongove u deset manastira, ukupno stotinu manastira.

Iako se čini da ove prakse imaju snažan budistički uticaj i da su u toj meri posledica kineskog uticaja koji je budizam doveo u Japan, pripadaju mešavini verovanja iz više izvora. Mit o Bogovima, kao što je povezano u nacionalnim hronikama, otkriva tragove snažnog verovanja da bi određena božanstva i duhovi mrtvih mogli da proklinju žive ljude; i postoje zapisi o velikim ritualima egzorcizma koji su osmišljeni kako bi se oslobodila zajednica od štetočina ili nekog drugog oblika katastrofe. Ideja o zaposedanju  od strane osvetoljubivog duha, koja je bila veoma rasprostranjena u doba Heian periodu, izgleda da je proširena lokalno; ali svakako kinesko učenje i kineski primer nisu učinili ništa da umanji ili promeni tu ideju. Umesto toga, čini se, da je moćan aparat složenijih oblika magije doveden da pojača jednostavne ideje ranijih vremena. Tako su se s vremena na vreme održavale velike budističke mase kako bi se smirili uvređeni duhovi za koje se smatralo da izazivaju katastrofe.

Vrači i egzorcisti koji su praktikovali Jin i Jang, kao i budistički ađari, su tvrdili da će izlečiti bolesne umove i tela izgonivši zle duhove. Njihov metod je bio da koriste posebne formule i da pacijenta poprskaju hladnom vodom. Formule su preuzete iz Knjige promena, tako da ovde imamo vrlo jasan primer kineskog uticaja na drevni autohtoni kult.

Paganski kult

Jedan od najzanimljivijih aspekata religiozne istorije Japana je odnos koji je nastao između budizma i drevnog kulta, obožavanja bogova starog Japana. Nisu pronađene ozbiljnije poteškoće u postizanju kompromisa, čak i labave savez, između ove dve tako različite vere, jedne velike, sjajne, sveobuhvatne, druge jednostavne poganske veroispovesti pronalazeći izraz u pomalo strogom ritualu.

Glavni Šinto hram Ebisu

Budizam je imao mnogo palata, a njegova veličina i gostoprimstvo olakšali su smeštaj celom šinto-panteonu bez ikakve predaje doktrine. Bilo je kratkog perioda neprijateljstva kada je budizam prvi put predstavljen Japanu, ali je to bio politički, a ne religiozni karakter, i pre dugog vremena, domorodna božanstva su počela da se prepoznaju kao manifestacije Bude i Bodisatvi. Šinto hramovi su često bili stavljeni pod optužbu budističkih monaha, a budistički amblemi često su dolazili do šintoloških okruga. Ovde nije bilo sukoba, pošto Šinto nije imao svete slike, a njegov je aparat najjednostavnije vrste. Shodno tome, nije pružao otpor budizmu, niti se budizmu činio kao prepreka.

Pošto je budizam bio velika sila, materijalna i duhovna, lako se može prepisati zasluge za opstanak jednostavnih šintoističkih ideja i institucija. Ali bilo bi jednako tačno reći da budizam u japanskim rukama nije našao na velike poteškoće u postizanju razumevanja sa šintoizmom, jer je japanska misao u verskim stvarima bila sklona kompromisu. Japanski verski lideri obično su tražili tačke slaganja, a ne neslaganje. Ovo se može smatrati izrazom ravnodušnosti umesto tolerancije; i čini se da je tačno da po pravilu religiozna pitanja u japanskim umovima ne izazivaju gorki antagonizam. Ali želja da se pronađe zajednička osnova, sklonost da se različiti pogledi posmatraju kao različiti aspekti jedne istine, pozitivna je karakteristika koja se ne može odbaciti kao puki nedostatak interesa.

Bez obzira na razloge, činjenice su da je Šinto kao institucija pokazao izvanredne moći samoodržanja. Nije se aktivno odupirao budizmu, ali pasivno se pridržavajući svog karaktera, izbegao je da bude preplavljen ili potopljen ogromnom težinom budizma. Zapravo, na neki način Šinto je uveo promene, ne baš velike promene, ali ipak značajne, za budizam kakav se razvijao u japanskom okruženju. Ne može biti sumnje da su budisti usvojili određene predrasude šintoističkog verovanja, posebno u stvarima poput obožavanja predaka, što je bio toliko važan deo šintoa da je japanski budizam bio prisiljen da to osigura.

Počevši od priznanja da su domaći bogovi „zaštitnici“ budizma, postignuto je prilično potpuno razumevanje između budizma i šintoizma. Proces je trajao nekoliko vekova dok je Šinto u nacionalnom životu zadržao popriličnu teritoriju. Uprkos uticaju budizma, to je još uvek bila državna religija. Tradicionalni obredi redovno su se vršili na dvoru, dok su u velikim svetilištima Ise i Kamo služile princeze Vestal. Regenti Fuđivara, iako gotovo fanatični u svojim budističkim predanostima, nisu zanemarili porodične hramove Kasuga, Jošida i Oharano, dok su festivali Kamo, Ivašimizu i drugih vodećih šintoističkih mesta slavili sa velikim sjajem.

Bilo bi pogrešno pretpostaviti da je šintoistička religija zapravo rasla i cvetala tokom Heian perioda, jer je imala uspone i padove i morala je da napravi neke velike ustupke budizmu. Došlo je do pada vere među sofisticiranijim članovima urbanog društva, jer su znanje o kineskoj filozofiji i praksi Jin i Janga pretilo je zameni starijih verovanja. Guverneri provincija ponekad su optuživani za zanemarivanje odgovarajućih obreda, a dvorjani su sredinom veka koristili izgovore za odsustvo sa šinto ceremonija.

Stepen saradnje između budističkog i šintoističkog sveštenstva prikazan je u praksi slanja budističkih monaha, u vreme nesreće, da recituju odlomke iz budističkih svetih spisa u velikim šintološkim svetištima u blizini glavnog grada. Ali uprkos ovim znakovima slabosti, šinto kao institucija, iako je u nekim stvarima imitirao budizam, nije izbledeo; i kada je, mnogo kasnije u istoriji Japana, institucionalni budizam izgubio na popularnosti, Šinto je bio u stanju da se ponovo potvrdi i da dobije podršku moćnih političkih lidera. S vremena na vreme služio je kao autoritet, konzervativna sila suprotstavljena uznemiravanju stranih ideja.

Boginja Sunca Amaterasu

Čak i kada je moć budizma u Japanu bila na vrhuncu, zemlja bi se u bilo koje doba nacionalne opasnosti obraćala nacionalnim bogovima; i iako su se u nelagodna vremena manja božanstva i njihove svetinje mogle zanemariti, obožavanje Boginje Sunca nikada nije promaklo. Njeno svetište kod Ise bilo je najsvetije mesto u zemlji. Bila je neprikosnovena i njeni su se prostori pomno čuvali od budističkog uticaja.

Šinto kao institucija nije mogao da se suprotstavi bogatstvu i snazi budizma, niti može da odgovara dubini i dometu budističke misli. Sama jednostavnost šintoloških poštovanja i verovanja bila je takva da se nije pojavio kao rival budizmu, dok budizam sa svoje strane nije imao poteškoća u prihvatanju šintoističkih božanstava u svoj panteon. Ove dve karakteristike kombinovane su da bi zaštitile autohtonu religiju od bilo kakvog pokušaja kontrole ili suzbijanja koji bi u protivnom mogli biti učinjeni. Budizam je bio velik i tolerantan; Šintizmu je to odgovaralo sve dok je mogao da sačuva svoj identitet i svoju funkciju državne religije u ceremoniske svrhe. Religije su živele jedna uz drugu, po malo se prilagođavajući jedna drugoj.

Što se tiče opšteg stava budizma prema drugim religijama, treba imati na umu da najraniji budistički tekstovi priznaju postojanje hinduističkih Deva i smatraju ih vrednim časti, jer su zaštitnici vernika. U tom stavu prema tradicionalnim verovanjima u Japanu postojala je mudrost, koliko god slabašan šinto mogao biti kao institucija, pagansko osećanje na kome je utemeljen je drevno, duboko ukorenjeno i nepopustljivo. To nije bilo nešto što je dodalo japanskom životu, to je i sam život. To nije bila toliko artikulirana vera koliko izraz dubokih osećanja prema čoveku i društvu koje dele svi pripadnici nacije. Takva osećanja su uključivala ljubav prema svojoj zemlji i osećaj kontinuiteta, izražen u poštovanju prema precima i snažnoj porodičnoj naklonosti, zajedno sa obožavanjem snaga prirode.

Literatura

• Collins, R., 'An Asian Route to Capitalism: Religious Economy and the Origins of Self-Transforming Growth in Japan', in American Sociological Review, Vol. 62, No. 6 (1997)
• Hurst III, G. C, 'The Heian Period' in W. M. Tsutsui, (ed.), A Companion to Japanese History (Oxford: Blackwell Publishing, 2007)
• Kitagawa, J., Religion in Japanese History (New York: Columbia University Press, 1966)
• Morris, I., The World of the Shining Prince; Court Life in Ancient Japan (Oxford: Oxford University Press, 1964)
• Shively, D. H. and McCullough W. H., 'Introduction' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)
• Weinstein, S., 'Aristocratic Buddhism' in D. H. Shively and W. H. McCullough, (eds.),The Cambridge History of Modern Japan; Volume 2, Heian Japan, (Cambridge: Cambridge University Press, 1999)

Spoljašnje veze

• Enciklopedija Britanika
• Heian art at the New York Metropolitan Museum of Art
• Heian art and calligraphy at the Tokyo National Museum
• Heian art at the British Museum