Hirohito

Hirohito (jap. 裕仁) ili car Šova (jap. 昭和天皇; Tokio, 29. april 1901 — Tokio, 7. januar 1989) bio je 124. japanski car, koji je vladao od 25. decembra 1926. godine do svoje smrti 7. januara 1989. godine.

Hirohito
Hirohito prilikom posete Holandiji 1971.
Lični podaci
Datum rođenja	(1901-04-29)29. april 1901.
Mesto rođenja	Tokio, Japansko carstvo
Datum smrti	7. januar 1989.(1989-01-07) (87 god.)
Mesto smrti	Tokio, Japan
Porodica
Supružnik	Kōjun
Potomstvo	Shigeko Higashikuni, Sachiko, Hisa, Kazuko Takatsukasa, Atsuko Ikeda, Akihito, Hitači, Takako Shimazu
Roditelji	Jošihito Kudze Sadako
Dinastija	Jamato
Japanski car
Period	25. decembar 1926 — 7. januar 1989.
Prethodnik	Jošihito
Naslednik	Akihito
Potpis	[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Njegova vladavina od 1926. godine obeležena je agresivnom militarističkom politikom Japana (napad na Kinu 1931. i 1937, pakt s Hitlerom 1940). Napadom na SAD (Perl Harbor, 1941) ušao je u Drugi svetski rat, a u avgustu 1945. objavio je bezuslovnu kapitulaciju Japana, a 1946. godine se odrekao „božanskog porekla“. Međunarodni sud oslobodio ga je 1948. godine optužbe za ratne zločine.

Detinjstvo i mladost

Car Hirohito na krunisanju

Rođen u dvorcu Aojama u Tokiju, princ Hirohito je bio prvi sin prestolonaslednika Jošihita (budućeg cara Taiša) i prestolonaslednikovice Sadako (buduće carice Teimeji). Službeno je postao princ naslednik 2. oktobra 1916. godine. Hirohito je pohađao mušku školu Gakušin (1908—1914) koju su uglavnom pohađale aristokrate, zatim je otišao u poseban institut za princa naslednika (Tōgū-gogakumonsho) i pohađa taj institut od 1914. do 1921. godine. Godine 1921. Hirohito je prošao šestomesečnu evropsku turneju, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, Francusku, Italiju, Holandiju i Belgiju, i time postao prvi princ koji je privremeno otputovao iz Japana. Nakon povratka u Japan preuzeo je dužnost regenta 29. oktobra 1921. godine, nasleđujući bolesnog oca kojem se pogoršalo mentalno stanje. Za vreme obavljanja dužnosti regenta pravo glasa na izborima dobili su svi muškarci stariji od 25 godina.

Brak

Hirohito se oženio princezom Nagako Kuni. Ona je bila najstarija kćerka princa Kunija Kunijošija. Imali su dva sina i pet kćerki:

• Princeza Šigeko (9. decembar 1925 — 23. jul 1961)
• Princeza Sačiko (10. septembar 1927 — 8. mart 1928)
• Princeza Kazuko (30. septembar 1929 — 28. maj 1989)
• Princeza Acuko (7. mart 1931)
• prestolonaslednik Akihito (23. decembar 1933)
• Princ Masahito (28. novembar 1935)
• Princeza Takako (3. mart 1939).

Car

Dana 25. decembra 1926. godine Hirohito je nasledio preminulog oca Jošihita. Tad je završila era njegova oca zvana Tajšo, a započela je era cara Hirohita zvana Šova. Prema japanskoj tradiciji dobio je ime Car Tajšo, ali malo ko se tako obraćao caru Hirohitu. Hirohitu su se obraćali sa „Njegovo veličanstvo car” (天皇陛下, tennō heika), što je skraćeno na samo „Njegovo veličanstvo” (陛下, heika).

Rana vladavina

Prva obeležja njegove vladavine bila su sukobljavanje s finansijskom krizom i snažnim jačanjem vojske. Japanska kopnena vojska i Japanska ratna mornarica uvek su imali pravo na veto od 1900. godine i između 1921. i 1944. godine.

Hirohito je jednom prilikom za dlaku izbegao smrt. Ručnu granatu na njega bacio je korejski nacionalista u Tokiju 9. januara 1932. godine.

Drugi važan događaj je atentat predsednika vlade Inukaja Cujošija 1932. godine, što je naznačilo kraj civilne vladavine nad vojskom. Posle ovoga usledio je pokušaj vojnog udara na vladu u februaru 1936. godine. Incident je nazvan dvadesetšestofebruarski incident. Predvodili su ga niži oficira, tj. svih onih koji su imali simpatije prema viskopozicioniranom oficiru princu Hihibu, bratu cara Hirohita. Incident je prerastao u pobunu, a pobuna je rezultirala smaknućem velikog dela članova vlade i vojnih oficira.

Nakon što je car Hirohito obavešten o pobuni, izdao je naređenje da se pobuna uguši. Vojnike koji su se pobunili nazvao je pobunjenicima (bōto). Tačnije, naredio je ministru vojske Jošikuki Kavašimi da uguši pobunu za jedan sat, i frekventno se informirao se o pobuni. Pobuna je ugušena 29. februara 1936. godine.

Kinesko-japanski rat i Drugi svetski rat

Pre početka Drugog svetskog rata Japan je 1931. godine napao Mandžuriju u prvom kinesko-japanskom ratu, a zatim i ostatak Kine 1937. godine u drugom kinesko-japanskom ratu.

Neki izvori otkrivaju da car Šova nije imao prigovora na plan o invaziji Kine 1937. godine, koji su mu predložili njegovi ministri i premijer Fumimaro Konoe. Najveća briga mu je bila mogućnost napada Sovjetskog Saveza sa severa, a najviše pitanja je svojim ministrima postavljao o vremenu koje će trebati da se savlada kineski otpor.

Prema Akiri Fujivari, tokom rata sa Kinom car je lično ratifikovao predlog da japanska vojska odbaci u ratovanju međunarodna pravila o postupanju sa ratnim zarobljenicima. Radovi Jošiaki Jošimi i Seija Macuno ukazuju da je car odobrio posebna naređenja (rinsanmei), o upotrebi hemijskog oružja protiv Kineza.

Za vreme Drugog svetskog rata Japan je sklopio savez sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom nazvan Sile osovine. U julu 1939. car je nekoliko puta raspravljao sa jednim od svoje braće Jasuhitom (princ Hihibu), koji ga je tri puta nedeljno posećivao i zalagao se za savez, često je u poseti bio zajedno s ministrom vojske Seiširo Itagakijem. Tek nakon uspeha nemačke vojske u Evropi car je pristao na savez.

Pred kraj rata, na početku 1945. godine uprkos sve lošijoj situaciji za Japan, car nije pristao na završavanje rata pregovorima i predajom prema savetu premijera Fumimaro Konoe, nego se još nadao velikoj pobedi. Nakon predaje Nemačke u maju 1945. i odluke Sovjetskog Saveza o tome da neće produžiti sporazum o nenapadanju, japanski kabinet se sastao u junu 1945. kako bi potvrdio odluku o borbi do zadnjeg čoveka. Ovu odluku je potvrdio car na kratkom sastanku sa svojim savetnicima.

Dana 26. jula 1945. saveznici su doneli Potsdamsku deklaraciju u kojoj se zahteva bezuslovna predaja Japana, što su japanska vlada i car prvotno odbili. Nakon napada atomskom bombom na Hirošimu i Nagasaki i objave rata Sovjetskog Saveza, car je odlučio da završi rat. O svojoj odluci obavestio je svoju porodicu, a dana 15. avgusta je preko radija emitovan snimak u kome car objavljuje bezuslovnu predaju svih japanskih vojnih snaga (Gyokuon-hōsō), te je to ujedno i prvi put da su Japanci čuli glas svoga cara preko radija.

Posleratna vladavina i smrt

Godine 1946. odrekao se „božanskog porekla”. Nakon rata mnogi su optuživali Hirohita za ratne zločine. Amerikanci su nakon rata odlučili da poštede Hirohita i njegovu porodicu od optužbi za ratne zločine. Nije mu se sudilo jer se pokazalo da su agresivnu spoljašnju politiku vodili osamostaljeni vojni i politički vrhovi, čak i protiv careve volje. Amerikancima je to odgovaralo radi mira u okupiranom Japanu. Posle rata uspostavljena je ustavna monarhija, a Hirohito je ostao car bez stvarnog udela u vlasti. Ranija apsolutistička vlast ukinuta mu je uvođenjem novog ustava 1947. godine. Optužbi za ratne zločine oslobodio ga je Međunarodni sud 1948. godine. Uspeo je da funkciju cara prilagodi novim prilikama. Pre nedostupnu carsku porodicu učinio je bliskom narodu čestim javnim pojavljivanjem. Japan je sledećih decenija doživeo ekonomsku renesansu, postavši jednom od najbogatijih zemalja sveta. Istodobno je Hirohito postao simbolom napretka i demokratizacije svoga naroda.

On je bio prvi car koji je putovao izvan Japana od 1971. godine. Stari su se običaji promenili. Hirohito se često pojavljivao u javnosti, posećivao sumo borbe, a njegov sin i naslednik Akihito oženio je neplemkinju.

Hirohito je preminuo 7. januara 1989. godine u 6:33, a službena smrt objavljena je u 7:55, kad je javnost prvi put saznala da je car imao rak. Sahranjen je uz mikroskop kojim je celog života proučavao život pod morem. Na ruci je imao sat s likom Mikija Mausa, koji su mu 1975. godine poklonili Amerikanci prilikom njegove posete SAD.

Porodično stablo

16. Ayahito, Emperor Ninkō

8. Osahito, Emperor Kōmei

17. Lady Tsuneko Fujiwara

4. Mutsuhito, Emperor Meiji

18. Nakayama Tadayasu

9. Lady Yoshiko Nakayama

19. Lady Matsuura Aiko

2. Jošihito

10. Count Takamitsu Yanagihara

5. Lady Naruko Yanagihara

11. Lady Utano Hasegawa

1. Hirohito

24. Nijō Harutaka

12. Prince Kujō Hisatada, Regent

6. Prince Kujō Michitaka of the Fujiwara Clan

13. Lady Tsuneko Karahashi

3. Teimei

14. Yorioki Noma

7. Lady Ikuko Noma

15. Lady Kairi Yamokushi

Literatura

Spoljašnji video-zapis

Presentation by Herbert Bix on Hirohito and the Making of Modern Japan, September 15, 2000

Booknotes interview with Herbert Bix on Hirohito and the Making of Modern Japan, September 2, 2001, C-SPAN

Presentation by John Dower on Embracing Defeat, April 1, 1999, C-SPAN

Booknotes interview with John Dower on Embracing Defeat, March 26, 2000, C-SPAN

• Behr, Edward (1989). Hirohito: Behind the Myth. New York: Villard. ISBN 9780394580722.  A controversial book that posited Hirohito as a more active protagonist of World War II than publicly portrayed; it contributed to the re-appraisal of his role.
• Herbert P. Bix (2000). Hirohito And The Making Of Modern Japan. Harper. ISBN 978-0-06-019314-0.  Winner of the 2001 Pulitzer Prize for General Non-Fiction and the 2000 National Book Critics Circle Award for Biography.
• Dower, John W. Embracing Defeat: Japan in the Aftermath of World War II, W. W. Norton and Company, 1999. – 'A superb history of Japan's occupation' (Ian Buruma, The New York Review of Books). Winner of the 2000 Pulitzer Prize for General Non-Fiction and the 1999 US National Book Award.
• Drea, Edward J. (1998). „Chasing a Decisive Victory: Emperor Hirohito and Japan's War with the West (1941–1945)”. In the Service of the Emperor: Essays on the Imperial Japanese Army. Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1708-9. Arhivirano iz originala 12. 11. 2018. g.  online at Questia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. novembar 2018)
• Fujiwara, Akira, Shōwa Tennō no Jū-go Nen Sensō (Shōwa Emperor's Fifteen-year War), Aoki Shoten, 1991. 藤原彰 (1991). 昭和天皇の十五年戦争. 青木書店. ISBN 4-250-91043-1.  (Based on the primary sources)
• Hidenari, Terasaki Shōwa tennō dokuhakuroku, Bungei Shūnjusha, 1991
• Edwin Palmer Hoyt (1992). Hirohito: The Emperor and the Man. Praeger Publishers. ISBN 978-0-275-94069-0. 
• Kawahara, Toshiaki (1990). Hirohito and His Times: A Japanese Perspective. Kodansha America. ISBN 978-0-87011-979-8. 
• Laquerre, Paul-Yanic (9. 12. 2013). Showa: Chronicles of a Fallen God: The fall of Hirohito. Independently Published. ISBN 978-1729431597. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Mosley, Leonard (1966). Hirohito, Emperor of Japan. Englewood Cliffs: Prentice-Hall. ISBN 1-199-99760-9. 
• Richard Arthur Brabazon Ponsonby-Fane (1959). The Imperial House of Japan. Ponsonby Memorial Society. 
• Wetzler, Peter (1998). Hirohito and War: Imperial Tradition and Military Decision Making in Prewar Japan. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1925-5. 
• Brands, Hal. "The Emperor's New Clothes: American Views of Hirohito after World War II." Historian 68#1 pp. 1–28. online
• Wilson, Sandra. "Enthroning Hirohito: Culture and Nation in 1920s Japan" Journal of Japanese Studies 37#2 (2011), pp. 289–323. online

Spoljašnje veze

• Emperor Shōwa and Empress Kōjun at the Imperial Household Agency website
• Reflections on Emperor Hirohito's death
• Hirohito na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• Novinski isečci na temu Hirohito u Novinskim arhivama 20. veka Nemačke nacionalne biblioteke ekonomije (ZBW)