Hrišćanska antropologija

Hrišćanska antropologija (gr. ανθρωπος, lat. homo, čovek): hrišćansko učenje o čoveku, o njegovoj ličnosti i prirodi. Na temelju hristologije, antropologija se iskristalisala u toku disputa između Svetog Kirila Aleksandrijskog i Nestorija, kao i u potonjim diskusijama o dve prirode, božanskoj i ljudskoj, u jedinstvenoj ipostasi Boga Logosa. Bogoslovska antropologija ima u vidu ne samo datosti hristologije nego i doktrinu o stvaranju, pošto je čovek mikrokosmos koji u sebi sažima sve elemente kosmosa, kao i učenje o iskupljenju.

Osnovni elementi pravoslavne antropologije

a) Božansko poreklo i ontološko jedinstvo čovečanstva. Po biblijskom otkrivenju, čovek je doveden u bitisanje i postoji „voljom“ Božijom (Post. 1,26). On nije ni proizvod materije u evoluciji, kao u kosmogoniji, niti je istovetan sa božanskom suštinom, kao u mitologiji. Božijom stvaralačkom voljom čovek je stavljen u poseban ontološki odnos sa Bogom od samog početka njegove egzistencije. Imajući „složenu“ prirodu od stvorenog tela i duše, uzajamno dovedenih u egzistenciju i određenih da ostanu nerazdvojni (Post. 2,7), ljudska ličnost ipak se ne svodi na njih. Bez daha božanskog života (jevr. nefet) čovek ne bitiše kao takav (Post. 3,19; Ps. 103,30). Da bi podvukli božanski faktor u čoveku i njegovu ontološku punoću, neki crkveni pisci (npr. Sv. Irinej) govore o duhu (gr. νους), koji bi bio dodatak telu i duši. Načelno, Oci Crkve govore o svojstvu ili osobenosti bez kojih čovek ne bi mogao da egzistira kao čovek, te smatraju blagodat kao nešto svojstveno ljudskoj prirodi. Pored svega toga, stanje čoveka kao tvorevine, pa dakle i različitost prirode čoveka i Boga, veoma su jasne. Čuvajući svest o jedinstvu tela i duše i njihovom istovremenom dovođenju u postojanje, pravoslavna antropologija je odbacila origenovsku koncepciju o čoveku, koja stoji pod uticajem platonovske spiritualnosti i izričito govori o preegzistenciji duša i padu u greh pre istorije, i to ne roda ljudskog kao celine, predstavljene u jednome čoveku - Adamu, nego o padu u greh svake duše individualno.

Ontološko jedinstvo čovečanstva može se videti: u stvaranju žene od „rebra“ Adamova, što ukazuje ne samo na zajedništvo prirode muža i žene nego i na njihovo egzistencijalno dopunjavanje (Post. 2,21-22); u razlici polova, muškoga i ženskoga, radi prenošenja života, kroz rađanje i razmnožavanje (Post. 2,27-28); u zajedničkoj i monogamijskoj priroda braka (Post. 2,24).

Sporenja

Doktrina o čoveku bila je predmet spora velikih razmera između Blaženog Avgustina i Pelagija, Celestinovog učenika. Pomesni Kartaginski Sabor (419), kan. 120-125, i Oranski (529), kan. 1-4, osuđuju pelagijanstvo, koje je između ostaloga tvrdilo da je Adamova telesna smrt bila suštinski deo njegove prirode, a ne delo njegove volje, odnosno posledica greha. Nezavisno od toga da li jeste ili nije voljno zgrešio, on je bio podvrgnut telesnoj smrti. Međutim, Bog nije stvorio smrt (Prem. Sol. 1,15); ona je ušla u svet kroz greh (Rim. 5,12), a ne kroz prirodu. Čovek je bio stvoren kao besmrtan, a ne po prirodi smrtan. Uopšte, tradicionalna antropologija uči da je Adam stvoren u srednjem stanju, između propadljivosti i nepropadljivosti, otvoren da dobije ono ka čemu će se prikloniti svojom voljom. Bogu beše moguće da stvori čoveka nepogrešivim; ipak, da bi čovekova besmrtnost bila i delo njegove slobodne volje, On mu daje zapovest oboženja. Kad je pogazio ovu zapovest, Adam se obukao u smrtno telo i izgubio je iskonsku vrednost (Triod, Nedelja isterivanja Adama iz raja, izd. (1970). str. 100-110).

Sloboda kao osnova hrišćanskog shvatanja ličnosti

b) Čovek kao lični jedinstveni subjekt, stvoren po „liku“ Božijem radi „upodobljavanja“ (Post. 1,26). Ova biblijska tvrdnja odnosi se na na tajnu ljudske ličnosti, na njen karakter nesvodivoga bića (v. lik). „Lik“ predstavlja središte čovekove ličnosti, prirodnu stranu njegove konstitucije, samu svest njegovoga jedinstva i njegovoga odnosa sa Bogom, zbog čega je sposoban da prevaziđe svoje tvarno stanje. Oci Crkve pribegavaju mnoštvu ravnoznačnih izraza da bi opisali suštinu „lika": ontološko usmeravanje ka Bogu ili stanje transcendiranja, ličnosni pečat ljudske prirode, svest i duhovna sloboda samoodlučivanja, slobodno otvaranje za zajednicu, sloboda da sarađuje sa obožujućom blagodaću. U isihastičkoj antropologiji, izraženoj naročito kod Makarija Egipatskog (+390), duhovno središte čoveka jeste srce.

Obnovljenje ljudske prirode u Hristu

v) Stvarno obnavljane ljudske prirode i ovozglavljenje čovečanskoga u Isusu Hristu i kroz njega. U tom smislu, On je ανθρωπος - čovek (Rim. 5,15) ili „Sin Čovečiji“ u kojem je skupina ljudi ponovo sjedinjena kao u novom načelu. Imajući u vidu dinamički karakter prirode i lične slobode, pravoslavna antropologija govori o raznim stanjima čovečanskoga koja odgovaraju promenama odnosa čoveka sa Bogom. Biblija pominje stanje pre greha, ali i stanje pada, tj. čovečansko negativno stanje koje je izgubilo perspektivu „podobija“, a govori i o čovekovom usponu ka svojoj eshatološkoj meti, dakle, o stanju obnovljenja ili iskupljenja u Hristu - stanja u kojem je pozitivno čovečansko bilo ne samo obnovljeno nego i proslavljeno. Za Apostola Pavla, cela čovečanska priroda inkorporirana je u Bogu Ovaploćenjem Njegovoga Sina, tj. ona se oblači u novoga čoveka „koji se obnavlja liku Onoga koji ga je sazdao“ (Kol. 3,10). Prinevši samoga Sebe na žrtvu (Jevr. 7,27), svi sudeluju u onome što On ima kao čovek i Bog, te će zato svi vaskrsnuti (Ef. 1,10-14). Ovaploćenjem, Sin Božiji prihvatio je čoveka u njegovoj celini, tj. i dušu i telo, i obožio ga je u Svojoj ipostasi.