Hugenotski ratovi

Francuski verski ratovi ili Hugenotski ratovi vođeni su u Francuskoj u periodu od 1562. do 1598. godine između katolika i kalvinista (protestanata, hugenota). U suštini, hugenotski ratovi su vrlo složena borba različitih socijalnih snaga francuskog feudalnog društva. Uzrok je, pre svega, protivurečnost ekonomskih i političkih interesa dvorskog plemstva i buržoazije. Aristokratija je pristupila hugenotima tražeći vraćanje svoje političke nezavisnosti i ograničavanje kraljevske vlasti, a seljaštvo im se približilo u drugoj polovini ratova sa svojim antifeudalnim zahtevima. Hugenoti su se organizovali za borbu pod vođstvom princa Luja Kondea, admirala Gaspara Kolinjija i generala Fransoa Kolinija, uz pomoć Engleske i nemačkih protestantskih knezova, dok su katolici, koje su predvodili Fransoa Giz i konetabl Monmoransi An imali podršku pape i Španije. Bilo je osam hugenotskih ratova. U njima je na obe strane učestvovalo plemstvo sa viteškom konjicom u sadejstvu sa pešacima (arkebuzirima, kopljanicima i helebardistima) iz starih pikardijskih i pijemontskih bandi, ali su jezgro vojske sačinjavali švajcarski i nemački najamnici-konjanici i pešaci. Borba se većinom vodila lokalnim snagama oko mnogobrojnih utvrđenih gradova, a u traženju odlučnih sudara povremeno su grupisane i veće snage pa je bilo dosta bitaka kojima su nametnuta privremena rešenja; nijedna strana pak, nije imala dovoljno snaga da ovlada svim tvrđavama i diktira krajnji mir. Protestantski ratovi potresali su Francusku do početka XVIII veka, a punu ravnopravnost protestanti su stekli posle Francuske revolucije 1789.

Hugenotski ratovi
Vartolomejska noć
Vreme 1562–1598. Mesto Francuska Ishod Nantski edikt
Sukobljene strane
Hugenoti Engleska	Katolička Liga Španija Savojsko vojvodstvo

Povod

Gaspar de Kolinji

Kada je sredinom XVI veka Reformacija zahvatila Francusku, pod pritiskom katoličkih krugova došlo je do zabrane verskih skupova protestanata i njihovih progona. Samovlašće osiljenih vojvoda Giza, pod okriljem bezobzirne regentkinje, kraljice majke Katarine Mediči, združio je progonjene reformiste i nezadovoljno plemstvo. Posle krvavo ugušene zavere protiv Giza u Amboazu, 19. juna 1560. godine i pokolja hugenota za vreme crkvenog obreda u Vasiju 1. marta 1562. godine, došlo je do otvorenog sukoba.

Prvi hugenotski rat

U Prvom hugenotskom ratu (1562—1563) Konde je početkom aprila 1562. godine s nekoliko stotina plemića prepadom ovladao Orleanom i područjem srednje Loare, a ustanak se ubrzo preneo na Gijenu, Langedok, Provansu, Dofene i Normandiju gde su hugenotske lokalne vođe odgovarale svom žestinom na nasilja katoličke stranke. Regentkinja Katarina Mediči angažovala je 6000 Švajcaraca i nemačkih najamnika, a Fransoa Giz mobilisao je 27 pešadijskih četa stare francuske garde. Slabija, ali kvalitetnija protestantska armija, obrazovana kod Orleana od viteške konjice, otpuštenih starih vojnika i privučenih vernika s juga, pojačana pred zimu sa 3300 nemačkih konjanika i 4000 pešaka, preduzela je ofanzivnu akciju prema Normandiji sa 8000 pešaka i 5000 konjanika. Da bi joj osujetili spajanje sa očekivanim engleskim pojačanjima, katolici su preuzeli Ruan, a konetabl An Monmoransi sa 14000 pešaka, 2000 konjanika i 22 topa je 19. decembra 1562. godine bitkom kod Drea prisilio na povlačenje. Nakon pogibije Fransoa Giza 18. februara 1563. godine, admiral Kolinji se vratio u Normandiju gde je imao uspeha u preotimanju gradova. Pošto je i u Langedoku učvršćena vlasti hugenota, obustavljena su neprijateljstva 19. marta 1563. godine ediktom u Amboazu. Protestanti su dobili slobodu veroispovesti u nekim gradovima.

Drugi hugenotski rat

Masakr u Vasiju 1562. godina

U Drugom hugenotskom ratu (1567—1568), čiji je povod nepoštovanje odredaba mira u Amboazu od katoličke stranke, Konde je opseo Pariz, ali ga je konetabl Monmoransi, koji je tom prilikom poginuo, iznenadnim ispadom i pobedom kod Sen Denija prisilio na povlačenje (10. novembar 1567). Hugenoti su se potom u Šampanji združili sa 6500 nemačkih konjanika i 3000 pešaka falačkog grofa Johana Kazimira, a na Loari pojačali ljudstvom južnih provincija (do 30.000 boraca). Nastupajući na Pariz, opkolili su Šartr i prisilili regentkinju da mirom u Lonžimou od 23. marta 1568. godine prihvati prava protestanata stečena ediktom u Amboazu 1563. godine

Treći hugenotski rat

Nezadovoljne ekstremne katoličke vođe ubrzo su potisnule pomirljicu struju francuskog kancelara Mišela L'Opitala i nastavile sa progonom hugenota. To je izazvalo Treći hugenotski rat (1569—1570). Konde je prikupio kod La Rošela oko 12.000 pešaka i 7000 konjanika, dok je kraljeva armija na reci Šaranti raspolagala sa 12.000 pešaka i 7000 konjanika. U iznenadnom sudaru (13. mart 1569) kod Žarnaka poginuo je Konde, našto se Kolinji, preuzevši komandu kod Limoža, sjedinio sa nemačkim pomoćnim trupama i tako približno dostigao snagu protivnika. Posle bezuspešne opsade Poatjea, hugenoti su poraženi u bici kod Monkontura (3. oktobar 1569). Odstupili su na jug, gde su, ojačani prilivom novih snaga, imali uspeha kod Arne-le-Dika. Nepovoljna unutrašnja i spoljna situacija prisilila je vladu da u Sen Žermen-an-Leu, ediktom od 8. avgusta 1570. godine prizna hugenotima, pored prava verskih obreda u mestima gde su ih pre hugenoti vršili, i na neka utvrđena uporišta: La Rošel, Montoban, La Šarite i Konjak.

Četvrti hugenotski rat

Dan nakon Vartolomejske noći

Opsada La Rošela 1573. godine

Uznemirena porastom protestantskog uticaja, Katarina Mediči je 24. avgusta 1572. godine preko Anrija Giza organizovala pokolj hugenota u tzv. Vartolomejskoj noći, u kojoj je ubijen admiral Gaspar de Kolinji i veliki broj hugenota (u Parizu oko 2000, a u provinciji 6000-8000). Ovaj masakr izazvao je Četvrti hugenotski rat (1572—1573) koji se razvio na zapadu i jugu. Glavno protestantsko uporište, La Rošel, oduprlo se dužoj opsadi kraljevih trupa. U tom primeru su ga sledili Nim, Montoban i mnogi drugi gradovi. To je primoralo dvor da zaključi mir (24. jun 1573) u La Rošelu. Na osnovu ovog mira Bulonjskim ediktom od 30. juna 1573. godine priznata je hugenotima sloboda vere, ali im je pravo obreda ograničeno na La Rošel, Montoban i Nim.

Peti hugenotski rat

Odredbe Bulonjskog edikta nisu zadovoljile hugenote sa juga, te su oni ostali pod oružjem. Na drugoj strani, Katarina je s najvatrenijim katoličkim vođama uticala i na novog kralja Anrija III da oružjem primora protestante sa juga na pokornost. Tako je došlo do Petog hugenotskog rata (1574—1576). Hugenoti su naišli na podršku nezadovoljnika, katolika koji se nisu slagali sa krvavom vladavinom tuđinke Katarine Mediči. Sklopili su savez sa strankom umerenih katolika i organizovali posebnu upravu centralnih i južnih pokrajina sa svojom armijom pod maršalom Damvilom i mladim Anrijem Kondeom. Borba udruženih saveznika protiv kralja vođena je u Dofeni, Provansi, Langedoku i Gijeni; s obe strane nije bilo većih armija, već su se male grupe, od po nekoliko hiljada, borile najviše oko utvrđenih gradova, dvoraca, pa i sela, i vodile gerilski rat prepada, zaseda i pustošenja bez milosti. Vera je potisnuta u sasvim drugi plan. Jedini uspeh postigao je Giz kod Dormana (10. oktobar 1575). No, do tada je Konde, s engleskom novčanom pomoći, sakupio 6000 konjanika i pešaka pod Johanom Kazimirom. Pred pretnjim armije od oko 20.000 ljudi, na maršu sa Loare na Pariz, kralj je prihvatio uslove udruženih protivnika i ediktom u Boljeu (6. maj 1576) odobrio protestantima versku slobodu izvan Pariza i 8 utvrđenih uporišta.

Šesti i sedmi hugenotski rat

Ubrzo je, međutim, došlo do formiranja Katoličke lige na čelu sa kraljem i do opoziva zadnjeg edikta, što je izazvalo Šesti hugenotski rat (1576—1577). U La Rošelu protestanti su formirali kontraligu uz podršku Švedske, Danske, Engleske i nemačkih prinčeva. Hugenoti pod Anrijem Navarskim su zaposeli mnoga mesta na zapadu i jugu. No, uskoro je došlo do nesloge između surevnjivih protestantskih komandanata i vođa nezadovoljnika. Nastali razdor omogućio je kraljevim trupama da 1577. godine ovladaju centralnim područjem Loare i prinude La Rošel na kapitulaciju; samo su hugenoti na jugu očuvali svoje pozicije. Stoga je kralj mirom u Beržeraku (17. septembar 1577) mogao znatno da smanji prava protestanata.

Do istinskog mira nije došlo jer su neke trupe nastavile borbu samovoljno, sve do Sedmog hugenotskog rata (1579—1580). Konde je 29. oktobra 1579. godine zauzeo La Fer u Pikardiji, ali se pred kontraofanzivom protivnika sklonio u Nemačku. Anri Navarski je 3. aprila 1580. godine osvojio Kaor, ali ne naišavši na odziv stanovništva, bio je prinuđen da pređe u odbranu. Kraljeve trupe preuzele su inicijativu u Gijeni, Langedoku i Dofeni. Zamor i kraljeva namera da interveniše protiv Španije u Flandriji doveli su do mira u Fleu (26. novembar 1580) kojima je potvrđeno ranije stanje.

Osmi hugenotski rat

Dan Barikada

Ulazak Anrija IV u Pariz, 22. mart 1594. godina

Kada je 1584. godine, nakon smrti vojvode Anžujskog, Anri Navarski postao prestolonaslednik, Katolička liga je, unajmivši uz špansku pomoć jake snage u Švajcarskoj i Nemačkoj i podigavši sever i centar, prisilila kralja da opozove sve ranije edikte i da hugenote stavi van zakona, a njihovog vođu Anrija Navarskog liši svih prava. To izaziva najduži i najteži Osmi hugenotski rat (1585—1598). Anri Navarski je porazio 20. oktobra 1587. godine sa 6000-7000 vojnika nešto nadmoćnije katoličke snage pod vojvodom An Žoajezeom u boju kod Kutrea. Nemački saveznici hugenota (8000 konjanika i 14.000 pešaka) pod komandom Fabijana Done doprli su do Loare gde su im katolici sprečili prelaz, a potom ih prepadima kod Vimorija i Onoa prinudili da se uz osetne gubitke povuku iz Francuske. Smatrajući da kralj nije dovoljno odlučan u borbi protiv protestanata, vođe Katoličke lige su Pariskim ustankom (dan barikada), 12. maja 1588. godine prisilili kralja da Ruanskim ediktom prividno prihvati diktat Lige. Poniženi kralj je naredio da se ubije Anri Giz, a da bi ukrotio pobunjene katolike u Parizu, pomirio se sa Anrijem Navarskim, pa zajedno opsedaju Pariz sa 30.000 ljudi. U toku opsade, kralj Anri III predao je krunu Anriju Navarskom kao Anriju IV. Njegova se armija, otpadanjem katoličkog plemstva, smanjila za polovinu, pa nije mogla osvojiti francusku prestonicu. Liga je za protivkralja izabrala starog kardinala Šarla Burbonskog. Kardinalova vojska je pod Šarlom Majenom raspolagala sa 25-30.000 vojnika. Kralj Anri IV je kod Arka suzbio ligaške trupe i pojačan Englezima izvršio neuspeli napad na Pariz.

U bici kod Ivri-La-Bataja, 14. marta 1590. godine, potukao je nadmoćnije ligaške trupe. Početkom maja, kralj je ponovo blokirao pariz sa 25.000 ljudi. Španski vojskovođa Alesandro Farneze, vojvoda od Parme, primorao je veštim manervom kralja da posle četiri meseca digne opsadu Pariza. Kralj se potom učvrstio u pariskoj oblasti i Normandiji, dok su španske i savojske trupe, kao saveznici katolika, a očito sa teritorijalnim pretenzijama, upale 1590/1591. u pogranične pokrajine Langedok, Provansu, Dofenu i Bretanju. Tada je i kralj, ojačan sa 4000 Engleza i 16.800 Nemaca, preduzeo opsadu Ruana, koji je deblokirao vojvoda od Parme sa Ligom i papinom pomoći. U centralnoj oblasti došlo je do ravnoteže snaga i zatišja, ali su borbe sa naizmeničnim uspesima produžene 1592. godine u Bretanji, Langedoku i Provansi. Na kraju, kraljev prelazak u katolicizam 1593. godine, izvršen u interesu smirenja zemlje, uzdrmao je redove Lige i omogućio mu da 1594. godine bez otpora uđe u Pariz. Pošto je 2. avgusta 1594. godine tukao španske deblokadne trupe generala Ernsta Mansfelda, umirio je Pikardiju i Rens, dok su otpor produžile samo još vojvode Šarl Majer, Filip Merker i Šarl Omal. Nakon kraljevog prelaska u katolicizam, nemačka i engleska pomoć je izostala (početkom 1595. godine). Uskoro se kralj izmirio sa papom, a Španija je početkom 1595. godine prešla u otvoreni rat.

Vidi još

• Katarina Mediči
• Gaspar Tavan
• Vartolomejska noć
• Reformacija
• Hugenoti
• Rat trojice Anrija

Literatura

• Vojna enciklopedija, tom 3 (530—532)
• Istorija Francuske (1) – E. Peroa, R. Duše, A. Latrej
• Acton, John (1906). „The Huguenots and the League”. Lectures on Modern History. New York: Macmillan. str. 155–167. 
• Audisio, Gabriel (1998). Les Vaudois: Histoire d'une dissidence XIIe – XVIe siecle (na jeziku: francuski). Fayard. 
• Baird, Henry (1880). History of the Rise of the Huguenots: Vol 2 of 2. Hodder & Stoughton. 
• Baird, H. M. (1889). History of the Rise of the Huguenots of France. 1. 
• ——— (1889). History of the Rise of the Huguenots of France. 2.  New edition, two volumes, New York, 1907.
• Baird, H. M. (1895). The Huguenots and the Revocation of the Edict of Nantes. C. Scribner's sons. 
• Baumgartner, Frederic (1988). Henry II: King of France 1547-1559. Duke University Press. 
• Babelon, Jean-Pierre (2009). Henri IV. Fayard. 
• Benedict, Philip (1996). „Un roi, une loi, deux fois: Parameters for the History of Catholic-Protestant Co-existence in France, 1555–1685”. Ur.: Grell, O.; Scribner, B. Tolerance and Intolerance in the European Reformation. New York: Cambridge University Press. str. 65–93. ISBN 0521496942. 
• Benedict, Philip (1978). „The Saint Bartholomew's Massacre in the Provinces”. The Historical Journal. 21 2. 
• Benedict, Philip (1999). „The Dynamics of Protestant Militancy: France 1555-1563”. Ur.: Benedict, P; Marnef, G; van Nierop, H; Venard, M. Reformation, Revolt and Civil War in France and the Netherlands 1555-1585. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. 
• Bernstein, Paul; Green, Robert W (1988). History of Civilization Volume 1. Rowman & Littlefield. 
• Bryson, David (1999). Queen Jeanne and the Promised Land; Dynasty, Homeland, Religion and Violence in Sixteenth-Century France. Brill Publishing. ISBN 978-9004247512. 
• Cairns, Earl (1996). Christianity through the Centuries: A History of the Christian Church. Zondervan. ISBN 978-0310208129.  Grimm, Harold (1973). The Reformation Era 1500–1650 (2nd izd.). New York: Macmillan. str. 54. 
• Di Bondeno, Agostino (2018). Colloqui di Poissy. Rome: Albatros. ISBN 978-8856793192. 
• Carroll, Stuart (2005). Noble Power During the French Wars of Religion: The Guise Affinity and the Catholic Cause in Normandy. Cambridge University Press. 
• Carroll, Stuart (2009). Martyrs and Murderers: The Guise Family and the Making of Europe. Oxford University Press. 
• ——— (2019). „Political Justice and the Outbreak of the Wars of Religion”. French History. 33 (2): 177—198. doi:10.1093/fh/crz009. 
• Castelnau, Michel de (1724). Memoirs of the Reigns of Francis II and Charles IX (2012 izd.). Rarebooks.com. ISBN 978-1130283136. 
• Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th izd.). Jefferson, North Carolina: McFarland. str. 14—16, 537. ISBN 978-0786474707. Pristupljeno 3. 9. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Cloulas, Ivan (1979). Catherine de Médicis. Fayard. 
• Constant, Jean-Marie (1984). Les Guise. Hachette. 
• Constant, Jean-Marie (1996). La Ligue. Fayard. 
• Cottret, Bernard (2000). Calvin: A Biography. Prevod: McDonald, M Wallace. Wm. B. Eerdmans. ISBN 0802831591. 
• De Caprariis, Vittorio (1959). Propaganda e pensiero politico in Francia durante le guerre di religione (1559–1572). Napoli: Società Editrice Italiana.
• Diefendorf, Barbara B. (1991). Beneath the Cross: Catholics and Huguenots in Sixteenth-Century Paris. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0195065549. 
• Davis, Natalie Zemon (1975). Society and Culture in Early Modern France. Stanford: Stanford University Press. ISBN 0804708681. 
• Durot, Éric (2012). François de Lorraine, duc de Guise entre Dieu et le Roi. Classiques Garnier. ISBN 9782812406102. 
• Estebe, Janine (1968). Tocsin pour une Massacre: La Saison des Saint-Barthélemy. Éditions du Centurion. 
• Frieda, Leonie (2005). Catherine de Medici;. Phoenix. ISBN 978-0060744922. 
• Frieda, Leonie (2004). Catherine de Medici: Renaissance Queen of France (2006 izd.). Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-1842127254. 
• Garnier, Edith (2008). L'Alliance Impie (na jeziku: francuski). Editions du Felin. 
• van der Lem, Anton (2019). Revolt in the Netherlands: The Eighty Years War, 1568–1648. London: Reaktion Books. str. 143. ISBN 9781789140880. Pristupljeno 9. 7. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Greengrass, Mark (1986). France in the Age of Henry IV. Longman. ISBN 0582492513. 
• ——— (1987). The French Reformation. London: Blackwell. ISBN 0631145168. 
• ——— (2007). Governing Passions: Peace and Reform in the French Kingdom, 1576–1585. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199214907. 
• Grimm, Harold (1965). The Reformation Era 1500–1650 (1973 izd.). Macmillan. ISBN 978-0023472701. 
• Guérard, Albert (1959). France: A Modern History. University of Michigan Press. 
• Hamilton, Sarah; Spicer, Andrew (2005). Defining the holy: Sacred space in medieval and early modern Europe. Ashgate Publishing. ISBN 0754651940. 
• Holt, Mack (2002). The Duke of Anjou and the Politique Struggle During the Wars of Religion. Cambridge University Press. 
• Holt, Mack P. (2005). The French wars of religion, 1562–1629. Cambridge. ISBN 052183872X. 
• Hulme, E. M. (1914). The Renaissance, the Protestant Revolution, and the Catholic Reaction in Continental Europe. New York. 
• Jouanna, Arlette; Boucher, Jacqueline; Biloghi, Dominique; Thiec, Guy (1998). Histoire et dictionnaire des Guerres de religion. Collection: Bouquins (na jeziku: francuski). Paris: Laffont. ISBN 2221074254. 
• Jouanna, Arlette (2007). The St Bartholomew's Day Massacre: The Mysteries of a Crime of State. Manchester University Press. 
• Kiser, Edward; Drass, Kriss A.; Brustein, William (1994). „The relationship between revolt and war in early modern Western Europe”. Journal of Political & Military Sociology. University Press of Florida. 22 (2): 323—324. JSTOR 45371312. Pristupljeno 3. 9. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Knecht, Robert J. (1996). The French Wars of Religion 1559–1598 (2nd izd.). Longman. ISBN 058228533X. 
• ——— (2010). The French Wars of Religion, 1559–1598. Routledge. 
• ——— (2000). The French Civil Wars. Modern Wars in Perspective. New York: Longman. ISBN 0582095492. 
• ——— (2001). The Rise and Fall of Renaissance France 1483–1610. Oxford: Blackwell. ISBN 0631227296. 
• ——— (2002). The French Religious Wars 1562–1598. Osprey Publishing. ISBN 978-1841763958. 
• ——— (2007). The Valois: Kings of France 1328–1589 (2nd izd.). New York: Hambledon Continuum. ISBN 978-1852855222. 
• ——— (2014). Catherine de' Medici. Routledge. 
• ——— (2014b). The French Civil Wars, 1562-1598. Routledge. ISBN 978-1-317-89510-7. 
• ——— (2016). Hero or Tyrant? Henry III, King of France, 1574-1589. Routledge. 
• Kohn, George Childs (2013). Dictionary of Wars. Revised Edition. Londen/New York: Routledge. ISBN 978-1135954949. 
• Lindberg, Carter (1996). The European Reformations (2009 izd.). Wiley Publishing. ISBN 978-1405180689. 
• Lindsay, T. M. (1906). A History of the Reformation. 1. T and T Clark. 
• ——— (1907). A History of the Reformation. 2. 
• Mallett, Michael; Shaw, Christine (2012). The Italian Wars: 1494–1559. Pearson Education. ISBN 978-0582057586. 
• McGrath, Alister (1995). The Intellectual Origins of the European Reformation (2003 izd.). John Wiley & Sons. ISBN 978-0631229407. 
• Nolan, Cathal J. (2006). The Age of Wars of Religion, 1000–1650: An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization, Volume 2. London: Greenwood Publishing Group. str. 1076. ISBN 978-0313337345. 
• Salmon, J. H. M. (1975). Society in Crisis: France in the Sixteenth Century. Methuen. ISBN 0416730507. 
• Pearson, Hesketh, Henry of Navarre: The King Who Dared (New York: Harper & Rowe, Publishers, 1963).
• Pitts, Vincent (2012). Henri IV of France: His Reign and Age. Johns Hopkins University Press. 
• Rady, Martyn (1991). France: Renaissance, Religion and Recovery, 1494–1610. Hodder Education. ISBN 978-0340518045. 
• Roberts, Penny (1996). A City in Conflict: Troyes during the French Wars of Religion. Manchester University Press. 
• Roelker, Nancy (1968). Queen of Navarre: Jeanne d'Albret 1528-1572. Harvard University Press. 
• Roelker, Nancy (1996). One King, One Faith: The Parlement of Paris and the Religious Reformations of the Sixteenth Century. University of California Press. ISBN 0520086260. 
• Le Roux, Nicolas (2006). Un Régicide au nom de Dieu: L'Assassinat d'Henri III. Gallimard. 
• Spickard, Paul; Cragg, Kevin (2005). A Global History of Christians: How Everyday Believers Experienced Their World. Baker Academic. ISBN 978-0801022494. 
• Sutherland, N. M. (1962). „Calvinism and the conspiracy of Amboise”. History. 47 (160): 111—138. doi:10.1111/j.1468-229X.1962.tb01083.x. 
• Sutherland, Nicola (1973). The Massacre of St Bartholomew and the European Conflict: 1559-1572. Macmillan. ISBN 9780064966207. 
• Sutherland, N.M. (1984). Princes, Politics and Religion 1547–89. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0907628446. 
• Sutherland, N. M. Catherine de Medici and the Ancien Régime. London: Historical Association, 1966. OCLC 1018933.
• Sutherland, Nicola (1980). The Huguenot Struggle for Recognition. Yale University Press. 
• Thompson, J. W. (1909). The Wars of Religion in France, 1559–1576. Chicago: The University of Chicago Press. 
• Tilley, Arthur Augustus (1919). The French wars of religion. 
• Tulchin, Allan (2006). „The Michelade in Nimes, 1567”. French Historical Studies. 29 1. 
• Wood, James (2002). The Kings Army: Warfare, Soldiers and Society during the Wars of Religion in France, 1562-1576. Cambridge University Press. 
• Diefendorf, Barbara B. (2010). The Reformation and Wars of Religion in France: Oxford Bibliographies Online Research Guide. Oxford U.P. ISBN 978-0199809295. 
• Frisch, Andrea Forgetting Differences: Tragedy, Historiography, and the French Wars of Religion (Edinburgh University Press, 2015). x + 176 pp. full text online' online review
• Christian Mühling: Die europäische Debatte über den Religionskrieg (1679–1714). Konfessionelle Memoria und internationale Politik im Zeitalter Ludwigs XIV. (Veröffentlichungen des Instituts für Europäische Geschichte Mainz, 250) Göttingen, Vandenhoeck&Ruprecht, ISBN 978-3525310540, 2018.
• Potter, David L. (1997). French Wars of Religion, Selected Documents. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0312175450. 
• Salmon, J.H.M., ed. French Wars of Religion, The How Important Were Religious Factors? (1967) short excerpts from primary and secondary sources

Spoljašnje veze

• The Wars of Religion, Part I
• The Wars of Religion, Part II
• French Religious Wars Arhivirano 17 jul 2012 na sajtu Wayback Machine
• The Wars of Religion Arhivirano 16 septembar 2018 na sajtu Wayback Machine
• The eight wars of religion (1562–1598) in The Virtual Museum of Protestantism