Cvetko Crnjak
Cvetko Crnjak (Mosorovići, kod Kalinovika, 20. jul 1906 — Beograd, 27. april 1944) bio je policijski agent kvislinške Specijalne policije tokom Drugog svetskog rata i saradnik Narodnooslobodilačkog (partizanskog) pokreta.
| cvetko crnjak | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 2. jul 1906. |
| Mesto rođenja | Mosorovići, kod Kalinovika, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 27. april 1944. (37 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija |
| Profesija | policijski agent |
| Delovanje | |
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba |
Biografija uredi
Rođen je 2. jula 1906. u selu Mosorovići, kod Kalinovika. Njegovi roditelji su bili Jovo i Stana, rođena Elez. Njegov otac je nekoliko godina boravio u Americi, a u Bosnu se vratio pre Prvog svetskog rata. Zbog veza sa Mladom Bosnom i učešća u zaveri protiv prestolonaslednika Franca Ferdinanda streljan je 1914. od austrougarskih vlasti. Ostavši bez oca Cvetko je boravio kod dede, gde je završio osnovnu škole. Kako nije imao mogućnosti za dalje školovanje, zaposlio se kao šumarski radnik i radio sve do polaska u vojsku 1928. godine. Vojni rok u Jugoslovenskoj vojci služio je od aprila 1928. do januara 1929. u 54. pešadijskom puku u Mostaru. Nakon vojske je otišao u Beograd, gde se jula 1929. zaposlio u žandarmeriji. Do avgusta 1930. nalazio se na službi u Drugoj žandarmerijskoj četi Beogradskog žandarmerijskog bataljona. Nakon što je otpušten iz žandarmerije, decembra 1930. primljen je u službu Državne policijske straže pri Upravi grada Beograda i raspoređen na dužnost u Predstavništvo gradske policije u Pančevu.[1][2]
Februara 1931. prebačen je u Zemun u Centralnu policijsku školu, gde je pohađao kurs policijskih stražara-pripravnika, posle čega je raspoređen je na službu u Predstavništvo gradske policije u Zemunu. Ovde je ostao do decembra 1935. kada je raspoređen u policijsku stražu pri Upravi grada Beograda, a marta 1939. je raspoređen na dužnost Predstavništvo gradske policije u Pančevu, gde je ostao do aprila 1940, kada je preveden za policijskog agenta i premešten u Upravu grada Beograda. Zbog svoje buntovne prirode, nekoliko puta je bio otpuštan iz službe (aprila 1935, decembra 1938), ali je ponovo vraćan nazad.[1][3]
Sredinom 1930-ih, dok je kao radio kao zatvorski žandarm-ključar, Crnjak je često razgovarao sa uhapšenim komunistima. Posebno snažan utisak na njega ostavio je beogradski advokat Bora Prodanović, sin političara Jaše Prodanovića. Nakon njegovog izlaska iz pritvora, nastavio je da se viđa sa Prodanovićem i dolazio kod njega kući, gde su razgovarali i gde je uzimao razne knjige na čitanje. Kasnije se povezao sa članovima Komunističke partije iz Zemuna i na njihov nagovor, posle okupacije Jugoslavije 1941. prihvatio službu u Specijalnoj policiji Uprave grada Beograda. Radio je kao policijski agent druge klase, a kasnije je bio premešten na rad u Parobrodarski policijski komesarijat Uprave grada Beograda. Nalazio se na pristaništu na Savi, gde su saobraćali brodovi između Zemuna i Beograda, koje je tada bilo graničnni prelaz između okupirane Srbije i ustaške Nezavisne Države Hrvatske.[4]
Vezu sa Crnjakom održavao je Janko Lisjak, sekretar Mesnog komiteta KPJ za Zemun, a kasnije sekretar Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Lisjak ga je 1942. primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Nakon njegovog hapšenja, januara 1943, vezu sa Crnjakom preuzeo je Vasilije Buha, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Za Narodnooslobodilački pokret (NOP) obavljao je razne obaveštajne zadatke, posebno dok je radio na pristanuštu, kada je pomagao oko nesmetanog prolaza specijalnih kurira. Jedan od njegovih poslednjih zadataka bilo je da bezbedno isprati Blagoja Neškovića, sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, na putu od Beograda do Leskovca, septembra 1943, kada je Nešković napustio okupirani Beograd i otišao na oslobođenu teritoriju.[4][5]
U provali u beogradsku partijsku organizaciju, Specijalna policija je početkom oktobra 1943. uspela da uhapsi Vasilija Buhu i Veru Miletić, sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. U toku isleživanja u policiji Buha i Miletićeva nisu izdržali psiho-fizičku torturu i odali su mnoge partijske veze u Beogradu i Srbiji. Kako je prilikom pretresa stana u kome su uhapšeni, pronađeno nekoliko dokumenata iz Specijalne policije, policijski agneti su shvatili da imaju izdajnika u svojim redovima i zahtevali su od njih da ga odaju. Miletićeva je tada otkrila Janka Jankovića, šefa kartoteke Specijalne policije, koga je držala na vezi, dok je Buha otkrio Cvetka Crnjaka i Dušana Jovanovića Žuću, koje je on držao na vezi.[5]
Crnjak je uhapšen prilikom povratka u Beograd iz Zemuna, 13. oktobra 1943. godine. U zatvoru Specijalne policije u Đušinoj ulici bio je mučen od bivših kolega, kojima je priznao jedino ono što su već saznali od Buhe.[5] Nakon višenedeljne istrage, u njegov dosije upisani su sledeći podaci:
Povezan sa komunističkim pokretom od jeseni prošle godine. Kao takav činio komunistima razne usluge: nabavljao im propusnice za Zemun, oružje i municiju, skrivao u svom stanu visoke funkcionere. Prošle zime bio je u vezi sa uhapšenim komunistom Lisjak Jankom po čijem nagovoru je trebalo da unese paklenu mašinu u Upravu grada, odnosno u prostorije IV otseka. U poslednje vreme bio je povezan sa jednim uhapšenim članom PK KPJ za Srbiju, koji ga je i kandidovao za člana Partije.[4]
Specijalna policija je 18. decembra 1943. Crnjaka i Jankovića, na zahtev pukovnika Emanuela Šefera, predala Gestapou, radi dalje istrage. Iako su se poznavali kao policijski službenici, međusobno nisu znali da su saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, a to su shvatili tek kada su se zajedno našli u automobilu koji ih je prebcivao u zatvor Gestapoa, koji se nalazio u zgradi nekadašnjeg zatvora beogradskog Okružnog suda (na mestu zgrade Doma sindikata). Kako je ovaj zatvor bio oštećen u savezničkom bombardovanju Beograda 16. aprila 1944, oni su sutradan, sa grupom zatvorenika, prebačeni u logor Banjica. Po dolasku u logor, obojicu je lično mučio upravnik logora Svetozar Vujković.[6]
Streljan je 27. aprila 1944. na Centralnom groblju u Beogradu, od strane pripadnika Srpske državne straže. Zajedno sa njim streljani su policijski službenici Janko Janković (1906—1944) i Dušan Jovanović Žuća (1923—1944). Kako je Jovanović ranije pripadao komunističkom pokretu, ali je nakon hapšenja postao izdajnik, Crnjak i Janković su prilikom streljanja odbili da budu vezani zajedno sa njim.[6][7][8]
Reference uredi
- ^ a b Odić & Komarica 1988, str. 484.
- ^ Mirković 2021, str. 272.
- ^ Mirković 2021, str. 273.
- ^ a b v Odić & Komarica 1988, str. 485.
- ^ a b v Odić & Komarica 1988, str. 486.
- ^ a b Odić & Komarica 1988, str. 487.
- ^ Banjica 1 1989, str. 366.
- ^ Marković 1977, str. 178.
Literatura uredi
- Marjanović, Jovan (1964). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Beograd. Beograd: Nolit/Prosveta. COBISS.SR 144402183
- Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda. COBISS.SR 76369415
- Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984. COBISS.SR 37352711
- Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1988). Partizanska obavještajna služba 1941-1942 — šta se stvarno događalo tom II. Zagreb: Centar za informacije i publicitet. COBISS.SR 512422749
- Begović, Sima (1989). Logor Banjica 1941—1944. tom I. Beograd: Institut za savremenu istoriju. COBISS.SR 24934145
- Begović, Sima (1989). Logor Banjica 1941—1944. tom II. Beograd: Institut za savremenu istoriju. COBISS.SR 24933889
- Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941—44. — priručnik za čitanje grada. Beograd. 2013. COBISS.SR 196788236
- Mirković, Ena (2021). „Cvetko Crnjak i njegovi saradnici − policajci u službi partije...” (PDF). Baština. Leposavić: Institut za srpsku kulturu. 54: 271—293.
