Centar za antiratnu akciju Ada

Centar za antiratnu akciju Ada (1991-1999) je mirovna organizacija iz Vojvodine koja je delovala u periodu od 1991. do 1999. godine tokom trajanja rata u bivšoj Jugoslaviji. Glavna delatnost organizacije bila je pružanje pomoći pobunjenicima protiv rata: dezerterima, prigovaračima savesti, izbeglicama, pružanjem otpora politici režima Slobodana Miloševića i vrha JNA. Centar za antiratnu akciju Ada (CAA Ada) pomagao je žrtvama etničkog čišćenja u Vojvodini, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Aktivistkinje i aktivisti CAA Ada pokušavali su da sačuvaju veze među pripadnicima različitih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, solidarno i hrabro delujući protiv ratnih politika vlasti tokom 90-ih.

Osnivanje

”Pomozi jednom čoveku i pomogao si celom svetu! – to je bio moto naših aktivnosti svo vreme. Oduvek smo težili da spasemo ljudski život, jer čovek je najvažniji.” Vera Vebel Tatić

Početkom novembra 1991. godine mobilizacija je tekla uz pomoć policije, a rezervisti su bili smešteni u okolini Tornjoša, mesta udaljenog oko 20 km od Sente. Navodno su bili mobilisani kako bi učestvovali u petodnevnoj vojnoj vežbi teritorijalne odbrane, ali su ubrzo shvatili da se radi o dezinformaciji i da su mobilisani kako bi bili poslani na ratišta u Hrvatskoj.

U Potisju od 5. do 7. novembra više hiljada ljudi protestovalo protiv nasilne mobilizacije članova njihovih porodica i sugrađana i njihovog slanja na front.

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada  osnovan je 7. novembra 1991. Povod za osnivanje bile su masovne demonstracije protiv prisilne mobilizacije u Adi, malom gradu u Vojvodini, na severu Bačke.

Osnivačica i liderka CAA Ada bila je Vera Vebel Tatić. Zbog antiratnog angažmana, ona je u decembru 1991. dobila otkaz na poslu u opštinskom fondu za zdravstvo gde je radila kao službenica. Mnogi antiratni aktivisti doživeli su istu sudbinu.

U grupi je u početku delovalo četrdeset aktivistkinja i aktivista. Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada nastao je iz beogradskog Centra za antiratnu akciju koji je osnovan 15. jula 1991.

Protesti i referendum u Potisju

Masovne demonstracije protiv početka rata u Jugoslaviji organizovane su u Senti 5. i 6. novembra 1991. U Adi su demonstracije organizovane 7. novembra, kada je i osnovan Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada.

Skupština opštine Ada na vanrednoj sednici donela je odluku o raspisivanju referenduma protiv rata i mobilizacije. Od građana se očekivalo da se plebiscitarno izjasne da li su za rat i za slanje njihove dece na frontove Hrvatske.

Krizni štab formiran u opštini Ada planirao je da, ako referendum uspe, zahteva da se rezervisti odmah vrate kućama. Od nadležnih vojnih organa istovremeno su hteli da traže da oni koji su na redovnom odsluženju vojnog roka, vojni rok odsluže do kraja na teritoriji Srbije.

Vera Vebel Tatić tom prilikom izjavljuje: ”Moram reći da naš krizni štab nije jednonacionalni, jer u njemu su Srbi i Mađari, a do samog okupljanja je došlo spontano bez i jedne političke stranke u pozadini. Referendum će uspeti i ne može se desiti da ga neko dezavuiše. To garantuju ovi građani kojih ima nekoliko hiljada pred zgradom Skupštine opštine koji će se pobrinuti da referendum protekne dostojanstveno i u miru.”

Republičke vlasti se protive organizovanju referenduma i pokreću prekršajni postupak protiv pet istaknutih demonstranata/kinja: Vere Vebel, Marije Rakoš, Nandora Bozokija, Nandora Mesaroša i Nandora Farkaša. U prekršajnoj prijavi protiv njih stoji da su pozivali okupljene građane  na održavanje protesnog skupa koji nadležnim organima nije prijavljen u skladu sa zakonom. Time počinje represija države nad onima koji se protive ratu na teritoriji Vojvodine.

Delatnosti CAA Ada

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada organizovao je antiratne proteste i demonstracije u Adi i drugim mestima Vojvodine, pružao je podršku i pomoć vojnim obveznicima, dezerterima, prigovaračima savesti, kao i njihovim porodicama.

Preko međunarodnih mreža sa kojima je održavao odnose pomagao je svim onim građanima Vojvodine koji nisu želeli da učestvuju u ratu u kojem je nestala Jugoslavija da napuste zemlju. Organizovao je pravnu pomoć. Pratio je suđenja pred vojnim sudom u Beogradu. Aktivno je radio na izgradnji mira uspostavljajući i održavajući kontakte sa mirovnim organizacijama u zemlji, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Aktivno je učestvovao u lokalnim, regionalnim i međunarodnim antiratnim mrežama i  kampanjama. Prikupljao je informacije o kršenju ljudskih prava, obaveštavao o tome međunarodne organizacije, izveštavao o kršenju ljudskih prava na međunarodnim konferencijama. Pokretao je inicijative interetničke solidarnosti negujući vrednosti suživota i tolerancije i u ratnim godinama, u Vojvodini, Srbiji i celoj regiji. Kontinuirano je organizovao humanitarne akcije pružanja pomoći za izbeglice, radio na spajanju porodica, prikupljao i delio humanitarnu pomoć.

Centar je organizovao ekumenske susrete koji su podrazumevali molitve za mir zajedno sa lokalnim verskim zajednicama. Vršio je pritisak na institucije antimilitarističkom kritikom pozivajući na odgovornost i ukazujući na pogubnost ratnih razaranja i politike koja je do rata dovela. U CAA Ada od početka su negovali političku solidarnost, ne samo sa žrtvama rata i mobilizacije, već i sa svim ugroženima na etničkoj, verskoj, klasnoj i rodnoj osnovi.

Centar za antiratnu akciju – ogranak Ada pružao je podršku i međunarodnim akterima, kao na primer Tadeušu Mazovjetskom, specijalnom  izvestitelju UN, koji je dao ostavku  27.7.1995. nakon pada Srebrenice.

Akcije suprotstavljanja prisilnoj mobilizacije

”General – pukovnik Života Panić nas je optužio da JNA zbog nas nije uspela da osvoji Osijek, jer smo sprečili više od 30.000 rezervista da odu na front. Ako je to zaista istina, ponosna sam na to. Da živim hiljadu godina ne bih dobila veći kompliment.” Vera Vebel Tatić

Podrška dezerterima i borba protiv prisilne mobilizacije bila je jedna od najvažnijih aktivnosti Centra za antiratnu akciju – ogranak Ada. Centar je delovao na tri načina: 1) preventivno savetujući one koji još nisu dobili poziv šta da čine kad im poziv bude uručen, zatim 2) savetodavno, pomažući onima koji su dobili poziv, ali nisu želeli da se odazovu i na kraju 3) pružajući pravnu zaštitu dezerterima optuženim pred vojnim sudom.

Pravni tim CAA – ogranak Ada činili su advokati: Đorđe Mamula, Ivan Janković, Nikola Barović, Milan Vuković i Tomislav Jakšić. CAA – ogranak Ada zahvaljujući radu svog pravnog tima delio je precizne instrukcije kojim su dezerteri savetovani da pri hapšenju ili privođenju ne pružaju otpor, da se ne skrivaju što im se moglo uzeti kao otežavajuća okolnost, da ne beže u inostranstvo. Po privođenju im se savetovalo da daju izjavu na zapisnik ili da ponesu već napisanu izjavu u kojoj se kaže da se za vreme borbi u Hrvatskoj, dok nije bila međunarodno priznata, niko ne može biti silom obavezan da učestvuje u građanskom ratu.

Posle priznavanja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, vlasti SRJ i Milošević naglašavali su da Jugoslavija i Srbija nisu u ratu. Protiv međunarodno priznate i suverene zemlje po međunarodnom ratnom pravu dozvoljeno je ratovati samo po objavi rata. U nedostatku toga pravni tim CAA Ada ukazivao je na  nelegitimnost mobilizacije.

Obraćanja javnosti i institucijama

U svojim obaveštenjima i saopštenjima, apelima i pismima podrške pobunjenicima protiv rata, koje piše u ime Centra za antiratnu akciju – ogranak Ada, Vera Vebel Tatić ukazuje da u Vojvodini prisilna mobilizacija manjinskih naroda ima formu etničkog čišćenja.

Delegacija CAA – ogranak Ada 31.10.1992. godine razgovara sa saveznim ministrom za pravdu dr Tiborom Varadijem i saveznim ministrom za nacionalne manjine i ljudska prava dr Momčilom Grubačem iznoseći činjenice o mobilizaciji koja je najmasovnije sprovođena u Vojvodini. Tom prilikom oni su posebno istakli podatak da je u građanski rat sa područja Vojvodine mobilisano preko 80% vojnih obveznika. Takođe su ukazali na drastična kršenja ljudskih prava prilikom mobilizacije.

U Srbiji je tokom 1991-1992. nasilno mobilisano 140 000 ljudi, od čega 82 000 u Vojvodini. Na to je javno ukazivao CAA Ada skrećući pažnju da su mobilizacijom posebno bili pogođeni muškarci iz redova etničkih manjina i političke opozicije.

Aktivisti CAA Ada iskazali su solidarnost sa generalom Vladimirom Trifunovićem kome je u Srbiji suđeno zbog izdaje zato što je predao svo naoružanje hrvatskoj oružanoj formaciji, Zboru narodne garde, napustivši garnizon u Varaždinu sa 280 vojnika. Pozivali su vojne stratege, ideologe i vođe na razum, predlažući im da odu s vlasti. Napisali su otvoreno pismo načelniku Generalštaba Jugoslovenske vojske general-pukovniku Životi Paniću pozivajući ga da krenu zajedno u masovnu mobilizaciju za mir, predočavajući mu da su mu vrhovni komandati ljudi koji će pred međunarodnom zajednicom odgovarati zbog ratnih zločina.

Saradnja sa srodnim organizacijama

CAA – ogranak Ada najbliže je sarađivao sa Fondom za humanitarno pravo, Ženama u crnom, SOS telefonom, Ženskim centrom, Misijom KEBS-a za Vojvodinu, sa međunarodnim organizacijama za ljudska prava, kao i sa parlamentima i vladama pojedinih evropskih zemalja koje su primale izbeglice i dezertere.

Solidarno je podržavao građane Sarajeva tokom opsade, učestvovao na mitinzima demokratske opozicije, protivio se progonu opozicionih političara Vuka i Danice Drašković, dizao glas protiv režimskog preuzimanja kontrole nad nezavisnim dnevnikom ”Borba”, itd.

Spoljašnje veze

• Rat u Srbiji
• Prisilne mobilizacije u Srbiji
• They were not silent