Википедија

Centralna Rada Ukrajine

Centralna Rada Ukrajine (ukr. Українська Центральна Рада, Ukrains'ka Tsentral'na rada) (ili samo Centralna rada) je bio Sveukrajinski savet koji je ujedinjavao poslanike vojnika, radnika i seljaka, kao i malobrojne članove političkih, javnih, kulturnih i stručnih organizacija Ukrajinske Narodne Republike.[1] Posle Sveukrajinskog nacionalnog kongresa (19–21. aprila 1917), savet je postao revolucionarni parlament u međuvojnom periodu koji je trajao do Ukrajinsko-sovjetskog rata.[1] Za razliku od mnogih drugih saveta u Ruskoj republici, boljševizacija ovog saveta je potpuno propala, zbog čega su se članovi Ruske socijaldemokratske radničke partije (boljševika) u Ukrajini, takođe poznate kao Socijaldemokratija Ukrajine, preselili u Harkov.

Centralna Rada Ukrajine
Grb ili logo
Vrsta
Osnivanje4. mart 1917. (1917-03-04)
VrstaJednodomni sistem
Predvodništvo
Predsednik Centralne Rade UkrajineMihajlo Gruševski
Mesto održavanja sednica
Zgrada ukrajinskog kluba, Kijev

Pregled uredi

Savet je od svog početka upravljao ukrajinskim nacionalnim pokretom i sa svoje četiri Univerzale vodio zemlju od autonomije do punog suvereniteta. Tokom svog kratkog postojanja od 1917. do 1918. godine, Centralna rada, na čijem je čelu bio ukrajinski istoričar i etnolog Mihajlo Gruševski, evoluirala je u osnovnu vladajuću instituciju Ukrajinske Narodne Republike i postavila presedane u parlamentarnoj demokratiji i nacionalnoj nezavisnosti koji su činili osnovu nezavisnog ukrajinskog identiteta nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Tokom sovjetske ere, zvanična ideologija je opisivala Centralni savet kao kontrarevolucionarni organ buržoazije i sitnoburžoaskih nacionalističkih partija.[2]

Uspostavljanje uredi

Vidi još: Ruska revolucija 1905. i Februarska revolucija

Sveukrajinski nacionalni kongres i proglas uredi

Među prvima u Kijevu koji su saznali za ishod februarskih događaja u Petrogradu Petrogradu bio je Maksim Sinicki, direktor Rodina kluba (Porodični klub, ranije kao Ukrajinski klub).[3] Već tokom noći 14. marta 1917. Staricki je delio informacije o događajima sa Vasiljem Korolivom-Starijim, a kasnije i sa svim svojim poznanicima i prijateljima iz kluba Rodina, Društva ukrajinskih naprednjaka (TUP), izdavaštva Čas (Vreme).[3] Ideja Sinickog je bila neophodnost osnivanja centra za vođstvo ukrajinskog pokreta kako se ne bi ponovile iste greške koje su se desile tokom događaja 1905–1907.[3] Već u noći 14. marta u Čikalenkovoj zgradi održan je skup samo 27 članova Društva ukrajinskih naprednjaka.[3] Na sastanku je odlučeno da se ne žuri sa akcijama i da se održavaju redovni dnevni sastanci društva u zgradi Rodina kluba.[3]

Već 16. marta 1917. u zgradi Rodina kluba okupilo se preko 100 predstavnika Kijeva i nekih pokrajinskih ukrajinskih organizacija gde se pojavila ideja o osnivanju Centralnog saveta.[3] Centralni savet je formiran na paritetnim osnovama između zasebnih ukrajinskih organizacija.[3] Dmitro Antonovič se prisećao da nisu mogli da nađu razumevanje sa TUP-om, ali su se složili da stvore privremeni Centralni savet sa nukleusom od najviše 25 članova sa opcijom proširenja prvenstveno sa delegatima van Kijeva.[3] Jezgro privremenog Centralnog saveta činilo je po pet predstavnika iz svakog TUP-a, radnika, akademske omladine i zadruga, kao i dva predstavnika Socijaldemokratske partije.[3] Glavni zadatak privremenog Centralnog saveta bio je da sazove Sveukrajinski nacionalni kongres koji je trebalo da usvoji Centralni savet kao stalni ukrajinski parlament.[3]

Istoričar ukrajinske dijaspore Arkadij Žukovski u svom članku o Centralnom savetu u Enciklopediji Ukrajine navodi da je savet osnovan u Kijevu 17. marta 1917. na inicijativu Društva ukrajinskih naprednjaka i uz učešće raznih ukrajinskih političkih partija, ukrajinskih vojnih aktivista, radnika, verskih aktivista, studenata, preduzetnika, javnih i kulturnih organizacija kao što su Ukrajinsko naučno društvo, Ukrajinsko pedagoško društvo, Društvo ukrajinskih tehničara i zemljoradnika itd. Tog dana Centralni savet je telegramom obavestio tek stvorenu rusku privremenu vladu o svom osnivanju.

Dana 20. marta 1917. održani su izbori za rukovodstvo Centralnog saveta.[3] Za šefa Rade je izabran Mihajlo Gruševski dok su za njegove zamenike postavljeni Dmitro Dorošenko, predstavnik TUP-a i Dmitro Antonovič, koji predstavlja socijaldemokrate, a izabran je i pisar (sekretar) Sergej Veselovskij koji predstavlja Društvo ukrajinskih tehničara i zemljoradnika.[3] U saopštenju lista Vesti iz Ukrajinske Centralne Rade od 19. marta pominje se stvaranje Rade 7. marta i navodi njene prve institucije: Prezidijum (predsednik Saveta, dva zamenika, pisar i blagajnik ) i devet Komisija.[3] U martovskim protokolima Saveta pominje se i uprava (uprava), ali nije naznačen ni njen sastav, prava ili funkcije.[3]

Dana 22. marta 1917. Rada je objavila svoju prvu deklaraciju - Ukrajinskom narodu - u znak podrške ruskoj Ustavotvornoj skupštini. Dana 26. marta 1917. Mihajlo Gruševski se vratio u Kijev iz izgnanstva, ali zbog nezgode u vozu kojim je putovao nije mogao odmah da prisustvuje sednicama Centralnog saveta.[4] Po prvi put, Gruševski je predsedavao sastankom Centralnog saveta 28. marta 1917. Sa njegovim povratkom, mnogi su polagali nade u okončanje protivrečnosti i ujedinjenje demokratskih snaga. Na sastanku je odlučeno da se državna zastava podigne iznad Kijevske gradske dume na mestu gde je nekada bio carski monogram.[4] Volodimir Naumenko je izabran za zamenika predsednika Centralnog saveta.[4] Razgovaralo se i o planovima za ukrajinsku manifestaciju 1. aprila u Kijevu.[4] Takođe je agitacionoj komisiji Centralnog saveta naloženo da za dva dana pripremi nacrt za Sveukrajinski nacionalni kongres.[4]

Međutim, odmah nakon sazivanja Sveukrajinskog nacionalnog kongresa 19-21. aprila 1917. Rada se od privremenog organizacionog veća transformisala u parlament [3] koji se sastojao od 150 članova izabranih iz ukrajinskih političkih partija, stručnih i kulturnih organizacija i delegata iz gubernija. Tokom Nacionalnog kongresa Gruševski je ponovo izabran za predsednika Rade, dok su za njegove zamenike postavljeni lideri najpopularnijih političkih partija Sergej Jefremov i Volodimir Viničenko. Pošto je Centralna Rada imala ukrajinski nacionalno-kulturni pogled, često se suočavala sa protivljenjem ruskog (i konzervativnog i socijalističkog) i jevrejskog sektora, koji je predstavljao gradsko stanovništvo.[5] Centralna rada, koju su predvodili ukrajinski liberalni naprednjaci, uključivala je ukrajinske umerene, socijaldemokrate (uključujući mali kontingent boljševika) i socijaliste-revolucionare.[5] Dana 23. aprila 1917. Generalna skupština Centralnog saveta usvojila je Naredbu ukrajinskom centralnom savetu (Nakaz) koja je de fakto postala njen prvi statut.[3] U skladu sa demokratskim organizacionim principima, viši organ Centralnog saveta je definisan njegovom Generalnom skupštinom.[3] U Nakazu od 23. aprila pominje se da on određuje pravac i prirodu celokupnog rada Centralnog saveta.[3] Redovne sednice Generalne skupštine morale su se sazivati ne ređe od jednom mesečno, a u slučaju hitne potrebe mogle su se sazivati i hitne sednice koje su se smatrale validnim sa bilo kojim brojem prisutnih članova.[3] Za čitav period postojanja Centralnog saveta održano je devet sastanaka Generalne skupštine.[3]

Pre Prve ukrajinske Univerzale Centralna Rada je proširena za 130 predstavnika koje je delegirao II vojni kongres (23. juna 1917) i 133 člana Saveta seljačkih poslanika koji su izabrani na I Sveukrajinskom seljačkom kongresu ( 15. juna 1917). U julu 1917. ruske i jevrejske stranke pridružile su se Centralnoj Radi, značajno proširivši neukrajinsko članstvo.[5]

Generalne skupštine Centralnog saveta uredi

Prva Generalna skupština Centralnog saveta održana je 21. aprila [O.S. 8. april] 1917, poslednji dan Sveukrajinskog nacionalnog kongresa.[3] Na sastanku je proveravana i usvojena lista članova Centralnog saveta izabranih na kongresu i formiran je izvršni organ, Komitet Centralnog saveta.[3]

Druga Generalna skupština Centralnog saveta (5–6. maj 1917) razmatrala je pitanje ukrajinizacije vojske i usvojila prvi pravni dokument Centralnog saveta, ranije pomenuti Nakaz.[3]

Treća Generalna skupština Centralnog saveta (20–22. maj 1917) koncentrisala se na pitanje odnosa sa ruskom privremenom vladom i slanje opunomoćene delegacije u Petrogradu kako bi se rešilo pitanje prava ukrajinskog naroda na nacionalnu teritorijalnu autonomiju.[3]

Četvrta Generalna skupština Centralnog saveta (14–16. jun 1917) saslušala je izveštaj Volodimira Viničenka o diplomatskoj misiji delegacije Saveta u Petrogradu, o odbijanju zahteva za autonomiju od strane ruske privremene vlade.[3] Na skupu je usvojeno da se apeluje na ukrajinski narod sa pozivom hitno postavljanje temelja autonomnog sistema u Ukrajini.[3] Ta rezolucija je postala važna osnova za proglašenje Prve Univerzale ukrajinskog Centralnog saveta.[3]

Peta Generalna skupština Centralnog saveta (2–14. jul 1917) odobrila je stvaranje Generalnog sekretarijata i njegovu prvu deklaraciju, usvojila niz rezolucija koje su se ticale reorganizacije Centralnog saveta dodavanjem predstavnika nacionalnih manjina koji su živeli u Ukrajini.[3] Skupština je odlučila da u Kijevu sazove kongres naroda Rusije koji su tražili federalno uređenje zemlje, izmenila statut komiteta Centralnog saveta proširenjem njegovih prava i broja članova, raspravljala o toku pregovora rukovodstva Centralnog saveta sa Delegacijom ruske privremene vlade u Kijevu i usvojila je Drugu Univerzalu ukrajinskog Centralnog saveta.[3]

Šesta Generalna skupština Centralnog saveta (18–19. avgust 1917) grubo je raspravljala o situaciji koja je nastala nakon odbijanja Privremene vlade da odobri Statut Višeg autoriteta Ukrajine zamenjujući ga sa Privremeno uputstvo Generalnom sekretarijatu Privremene vlade.[3] Na toj skupštini je postavljeno pitanje sazivanja ukrajinske ustavotvorne skupštine, kao i osuđena inicijativa Privremene vlade da se održi Državna konferencija 25. avgusta 1917. u Moskvi.[3]

Sedma Generalna skupština Centralnog saveta (11–15. novembar 1917) posvetila je pažnju uglavnom pronalaženju izlaza iz situacije u zemlji nakon rušenja Privremene vlade u Petrogradu i oružanog incidenta u Kijevu.[3]

Osma Generalna skupština Centralnog saveta (25–30. decembar 1917) vodila je oštru debatu o pitanjima mira i zemlje, raspravljala o toku priprema za izbore za ukrajinsku ustavotvornu skupštinu.[3]

Deveta Generalna skupština Centralnog saveta (28. januar – 7. februar 1918) usvojila je zakone o zemljištu i osmočasovnom radnom danu, donela neke izmene u zakon o izborima za ustavotvornu skupštinu Ukrajine, raspravljala o toku mirovnih pregovora u Brest-Litovsku, situacija koja je nastala u vezi sa boljševičkom ofanzivom i Januarskim ustankom u Arsenalu, odobrila je reorganizaciju Malog saveta, odobrila Vsevoloda Goluboviča na mesto predsednika Saveta narodnih ministara.[3]

Generalno gledano, Generalna skupština ukrajinskog Centralnog saveta je od samog početka građena kao parlamentarna sednica, kopirajući procedure ruske Državne dume.[3] Ukrajinsko centralno veće podelile su partijske frakcije koje su u potrebi formirale blokove.[3] Podnosili su interpolacije (upite).[3] Postojale su i razne parlamentarne komisije: neke na stalnoj osnovi, druge – situaciono za rešavanje bilo kakve hitne potrebe.[3] Tokom rasprave o nekim komplikovanim pitanjima, formirane su pomirljive komisije.[3] Odluke su se po pravilu donosile prostom većinom glasova.[3] Uprkos svim njihovim visokim ovlašćenjima, generalna skupština je izgledala kao neefikasna institucija.[3] O organskim nedostacima njihovog rada svedoče brojni dokumenti, a posebno sami protokoli sednica kao što su izbijanje političkih emocija, demagogija i populizam nad konstruktivnom politikom.[3] Odabrane sednice protestovale su u prirodi pretvarajući se u verbalne borbe brojnih partijskih frakcija.[3]

Odbor Centralnog saveta (Malo veće) uredi

Mala Rada je bila Centralni izvršni komitet Centralne Rade. Osnovana je aprila 1917. i sastojala se od 19 članova: M. Gruševski (predsedavajući), S. Jefremov i V. Vinničenko - zamenici predsednika, članovi - Baranovski, Bojko, Zaporožec, Koval, Kosiv, Konor-Vilinska, Križanovski, Mirna, Nikovski, Odinec, Prokopovič, Stasjuk, Staricka-Černjahivska, Sadovski, Čikalenko i Hristjuk. Izabrani predsedavajući Malog veća bio je Gruševski koji je takođe bio na toj funkciji pored svoje uloge predsednika Centralne Rade. Njegovi zamenici bili su Vinničenko i Jefremov.

Na sednicama Male Rade prvo su se rešavala sva važna državna pitanja, a kasnije je svaki zakon trebalo da bude ratifikovan na plenumu Centralne Rade.

Političke proklamacije (Univerzale) uredi

 
Zgrada ukrajinskog kluba, sada Pedagoški muzej, mesto sastanka Malog veća
 
Pogled sa strane

Prva Univerzala uredi

Dana 23. juna 1917. ukrajinsko Centralno veće proglasilo je na Drugom sveukrajinskom vojnom kongresu svoju Prvu Univerzalu Ukrajinskoj naciji u Ukrajini i izvan njenih granica. Bio je to odgovor ukrajinskog Centralnog saveta ruskoj Privremenoj vladi na njen negativan stav prema ukrajinskoj autonomiji. Prema Prvoj Univerzali, bez odvajanja od cele Rusije... Ukrajinski narod mora sam da upravlja svojim životima, zakone mora da usvoji ukrajinska Narodna skupština. Autor Prve Univerzale bio je Volodimir Vinničenko. Nakon proglašenja autonomije, 28. juna [O.S. 15. juna] 1917. osnovan je Generalni sekretarijat.

Glavne odredbe Prve Univerzale:

  1. «Od sada ćemo sami stvarati svoje živote». Razvoj Ukrajine «bez odvajanja od cele Rusije».
  2. Ukrajinsko centralno veće proglašeno je za najviši državni organ u Ukrajini.
  3. Poziv za reizbor lokalne administracije, zamenu sa predstavnicima koji su posvećeni ukrajinskom cilju.
  4. Pozivi nacionalnim manjinama na zajednički rad.
  5. Sazivanje Sveukrajinske ustavotvorne skupštine.
  6. Samo Sveukrajinska ustavotvorna skupština ima pravo da usvaja zakone Ukrajine.
  7. Uvođenje posebnog poreza na lična preduzeća.
  8. Prepoznavanje potrebe izrade zakona o raspodeli zemljišnih poseda.

Druga Univerzala uredi

Dana 16. jula [O.S. 3. jul] 1917. Ukrajinski Centralni savet usvojio je svoju Drugu Univerzalu.

Sadržaj:

  1. Centralni savet mora biti proširen predstavnicima drugih naroda koji žive u Ukrajini;
  2. Prošireni Centralni savet organizuje Generalni sekretarijat, čiji sastav odobrava ruska privremena vlada;
  3. Centralni savet počinje izradu zakona o autonomnom uspostavljanju Ukrajine koji mora da odobri ruska Ustavotvorna skupština. Do usvajanja ovog zakona ukrajinsko Centralno veće se obavezuje da neće vršiti autonomiju Ukrajine;
  4. Formiranje ukrajinske vojske vrši se pod kontrolom ruske privremene vlade.

Druga Univerzala je proglašena na sednici ukrajinskog Centralnog saveta.

Treća Univerzala uredi

Nakon boljševičkog državnog udara (tzv. Oktobarske revolucije) u Rusiji, 20. novembra [O.S. 7. novembar] 1917. Centralno veće je proglasilo Ukrajinsku Narodnu Republiku sa određenom teritorijom u saveznim vezama sa Ruskom Republikom. Istovremeno, Centralni savet je usvojio zakon o izborima za ukrajinsku ustavotvornu skupštinu i niz drugih zakona. Centralni savet je podržala većina stanovništva Ukrajine, što se pokazalo na izborima za rusku Ustavotvornu skupštinu 25. novembra 1917. gde su ukrajinske stranke dobile 75% glasova u odnosu na samo 11% glasova boljševika.

Već od novembra, boljševici su nekoliko puta pokušali da preuzmu vlast u Ukrajini. Posle još jednog neuspelog ustanka u Kijevu, ruska boljševička vlada (Sovnarkom) je 17. decembra objavila ultimatum ukrajinskom Centralnom savetu, koji je Centralni savet odbio i onda su boljševičke trupe počele ofanzivu na Ukrajinu. Kongres sovjeta seljačkih, vojničkih i radničkih poslanika, sazvan u Kijevu 17. decembra, izrazio je svoje puno poverenje i snažnu podršku ukrajinskom Centralnom savetu. Boljševički poslanici su bili prinuđeni da se presele u Harkov gde su 25. decembra stvorili alternativnu vladu Centralnom savetu i Generalnom sekretarijatu, nazvanu Narodni sekretarijat. Istovremeno, Centralni savet je poslao svoju delegaciju na Konferenciju mira sa Centralnim silama u Brest-Litovsku.

Četvrta Univerzala uredi

Univerzala je proglasila Ukrajinsku Narodnu Republiku, kao «zasebnu, ni od koga zavisnu, slobodnu, suverenu državu ukrajinskog naroda», izvršni organ Generalni sekretarijat – Veće narodnih ministara.

Redovnu vojsku je promenila policijom; naloženo da sprovede izbore za narodne sovjete: volštine, sreske i lokalne; uspostavljen monopol na trgovinu; kontrola nad bankama; potvrdio je zakon o prenosu zemlje na seljake bez otkupa uzimajući za osnovu ukidanje privatne svojine i podruštvljavanje zemlje. Naložilo je Savetu narodnih ministara da nastavi započete pregovore sa Centralnim silama do potpisivanja mira; pozvao sve građane Ukrajinske Narodne Republike na borbu protiv boljševika.

Uslovi Četvrte Univerzale:

  1. Ukrajinska Narodna Republika se proglašava nezavisnom, slobodnom suverenom državom ukrajinskog naroda;
  2. Sa svim svojim susedima, Ukrajinska Narodna Republika nastoji da živi u miru i slozi;
  3. Vlast u Ukrajini pripada narodu Ukrajine, Centralno veće će vladati u ime svakoga dok se ne sastane ukrajinska Ustavotvorna skupština;
  4. Politika boljševika koja vodi građanskom ratu je podvrgnuta oštroj kritici;
  5. Ukrajinsko centralno veće se obavezuje da će se boriti protiv boljševičkih kolaboracionista u Ukrajini;
  6. Ukrajinski Centralni savet se obavezuje da će odmah započeti mirovne pregovore sa Nemačkom;
  7. Ukrajinski Centralni savet planira da sprovede zemljišnu reformu u interesu seljaka;
  8. Država mora da sprovede kontrolu nad trgovinom i bankama

Članovi uredi

Do kraja jula 1917. Centralna rada je formalno imala 822 poslanika. Njeni članovi su pripadali sledećim strankama:

  • Sveukrajinski savet seljačkih poslanika - 212
  • Sveukrajinski savet vojnih poslanika - 158
  • Sveukrajinski savet radničkih poslanika - 100
  • Predstavnici neukrajinskih radničkih i vojnih poslanika - 50
  • Ukrajinske socijalističke partije - 20
  • Ruske socijalističke partije - 40
  • Jevrejske socijalističke partije - 35
  • Poljska socijalistička partija - 15
  • Predstavnici gradova i gubernija - 84
  • Predstavnici stručnih, obrazovnih, privrednih i javnih organizacija i drugih nacionalnih manjina - 108

Od ovih 822 poslanika, izabrana je Mala Rada sa 58 članova, uključujući 18 pripadnika različitih nacionalnih manjina. Na inicijativu Centralne rade u Kijevu je 21-28. septembra 1917. održan kongres ruskih narodnosti.

Sudbina članova Centralnog saveta uredi

Sovjetska vlada Ukrajine u decembru 1917. proglasila je sve članove saveta odmetnicima kao deo nacionalno-buržoaske vlade. Dana 29. januara 1918. boljševističke trupe su ušle u Kijev i proglasile Sovjetski državni udar. Kijevski garnizon se pridružio Sovjetima i svrgnuo Radu. Boljševici su uspostavili Harkov kao glavni grad Sovjetske Ukrajine.[6]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Arkadii Zhukovsky. Central Rada. Encyclopedia of Ukraine.
  2. ^ The Central Rada in a scope of the Soviet perspective
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al Verstiuk, Vladyslav. Composition and structure of the Ukrainian Central Rada. shron1.chtyvo.org.ua
  4. ^ a b v g d Meeting of the Central Council on March 28
  5. ^ a b v Liliana Riga (12. 11. 2012). The Bolsheviks and the Russian Empire. Cambridge University Press. str. 151—. ISBN 978-1-107-01422-0. OCLC 1055886123. 
  6. ^ The Times, Bolshevists Against The Church, 7 February 1918.

Literatura uredi

  • Gruševski, Mihajlo (1918). Na porozі novoї Ukraїni (Prvi korak ka novoj Ukrajini). Kijev.
  • Šuljin, O. (1918). Polіtika (Politika). Kijev.
  • Viničenko, Volodimir (1920). Vіdrodžennя nacії (Buđenje nacije). Tom I-II. Beč.
  • Hristjuk, Pavlo (1921). Zapiski і materіali do іstorії ukraїnsьkoї revolюcії 1917—1920. (Beleške i materijali za istoriju ukrajinske revolucije 1917-20). Tom I-II. Beč.
  • Zolotariov, A. (1922). Іz іstorії Ukraїnsьkoї Centralьnoї Radi (Iz istorije ukrajinske Centralne Rade). Harkov.
  • Skripnjuk, M. (1923). Načerk іstorії proletarsьkoї revolюcії na Ukraїnі (Pregled istorije proleterske revolucije u Ukrajini). Červóniй šlяh (Crveni put). Harkov.
  • Ričicki, A. (1928). Centralьna Rada vіd lюtogo do žovtnя (Centralna Rada od februara do oktobra). Harkov.
  • Dorošenko, D. (1932). Іstorія Ukraїni 1917—1923 (Istorija Ukrajine 1917-23). Tom I "Doba Centralьnoї Radi" (Vremena Centralne Rade). Užgorod.
  • Rešetar, Dž. (1952). Ukrajinska revolucija 1917—1920. Prinston.
  • Pidejni, O. (1966). Formiranje Republike Ukrajine. Toronto — Njujork.
  • Mahun, S. (2005). 1917—1918 roki: Zgaяniй čas Centralьnoї Radi, abo «Mіž dvoma krіslami». Dzerkalo Tižnja. #32(560) avgust 20–26. Kijev. Kopija članka.[mrtva veza]
  • Bilokin, S. (2000). Dolя členіv Centralьnoї Radi v SSSR (Sudbina ukrajinskih članova Centralne Rade u SSSR-u). Vizvolьniй Šlяh (Put oslobođenja). Tom I. 14-26 str. Kopija članka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Централна_Рада_Украјине&oldid=27046086”