Црвена цапица
Црвена цапица (лат. Ramaria botrytis) je vrsta jestive gljive. Veoma kvalitetna. Raset u listopadnim šumama.[2]
| Crvena capica | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | R. botrytis
|
| Binomno ime | |
| Ramaria botrytis | |
| Sinonimi[1] | |
Oblik uredi
Gljiva je celini visoka od 6-20 cm i široka. Odozgo nagore razlikujemo trup, grane, grančice i vrhove. Po spoljnom izgledu podsećaju na karfiol u svim svojim razvojnim fazama.[2]
Trup uredi
Masivan, 3-6/2-5 cm, korenast kao klin, duboko ukopan u zemlji. Beli, s vremenom požuti. Pun i tvrd. Iz njega se razviju izdvajajući tek u gornjoj polovici ili čak na samom vrhu.[2]
Grane uredi
Prve s vremenom prilično jake i debele, druge vrlo kratke, mnoge zakržljale u sitne bubuljice. Valjkaste, ali često s uzdužnim brazdama. Beličaste do bledožućkaste. U mladosti vrlo zbijeno guste i poprečno stisnute, kasnije razdeljenije razgranate i uglavnom uspravne.[2]
Vršci uredi
Većinom trorogli, ređe dvorogi, retko kada jednorogi. Boje malinalila ili vinskicrveni, a sam vrh vrška još tamnije u toj boji. Starenjem postaju sve bleđi, rozi, pa mesnati, na kraju smeđežućkasti.[2]
Himenijum uredi
Himenijum je kao spoljni sloj lokalizovan na gornji dio grana i donji deo grančica, dok su vrhovi sterilni.
Boja uredi
Tamnooker
Meso uredi
Tvrdo, belo, mramorasto, tj. na preseku kao mramor tamnijim žilicama prošarano. Ukus blag, miris osvežavajući.[2]
Mikroskopija uredi
Spore izdubljeno-eliptične, zbog suprahilarne depresije nalik na opanak, svetložute, uzdužno isprugane (12)-14-18/4,5-6 mi. Hife široke 3-12 mi, sa kopčama.[2]
Stanište uredi
U listopadnim šumama na kiselom tlu. U skupinama, često i u lukovima i u krugovima, od 800 metara nad. visine. Više uspeva u severozapadnim nego u jugoistočnim delovima zemlje.[2]
Doba uredi
VII-X (XI).
Jestivost uredi
Smatra se najkvalitetnijom od svih capica. Može se pržiti, kuvati, ali svakako je treba jesti u salati. Kuvati je kao karfiol dvadesetak minuta samo u zasoljenoj vodi, zatim ohladiti, narezati i začiniti. Odlična je i ukiseljena.[2]
Slične vrste uredi
Na kontinentu bi je bilo jako teško pobrkati zahvaljujući njenim vinskocrvenim vršicama. Ali kod nas, posebno u submediteranskoj zoni, uz debelo hrastova i bukvanja, nije retka jedna capica koja se naoko uopšte ne može razlikovati od njih, toliko su slični, a jestivost im nije utvrđena. Australiska capica, Ramaria holorubell Corner, dosad nađena jedino u Australiji i u obe Amerike. Ističemo razlike od Australiske: Otrusina smeđa; meso dugo blago, ali kad sa ispljune gorko; pore znatno manje; 9,5-13/3,5-5 mi (pruge se ističu zelankastožuto uz porpurno zatemljenje između njih); miris izrazito na zgnječeni list rena.[2]
