Википедија

Crni brodovi

Crni brodovi (na japanskom, 黒船, Kurofune) bio je naziv koji se odnosio na sve zapadne brodove koji su dolazili u Japan u periodu od 16. do 19. veka. Prvi kontakt Japanaca sa strancima iz Evrope došao je od Portugalca koji su 1543. godine došli do ove zemlje stvarajući plovnu rutu od Goa do Nagasakija. Prve karake koje su došle do obale Japana bile su ofarbace crnom bojom pa je termin „crni brodovi“ od tada počeo da se upotrebljava za sve zapadne brodove (čak i ako oni nisu bili te boje). Nakon pobune u Šimabari koja se smatra sukobom za koju su krivi hrišćanski i zapadni uticaji, šogunat Tokugava je 1639. uveo politiku izolacionizma zvanu „Sakoku“, koja će trajati sledećih 220. godina. Tokom tog vremena trgovina je većinom bila ograničena samo na ostrvo Dedžima kod Nagasakija.

Japanska grafika iz 1854. koja prikazuje „crne brodove“ admirala Metju Perija.

Tokom tog perioda izolacije podnete su mnoge molbe za otvaranje i trgovinu ali većinom su sve bile odbijene, sve dok 8. jula 1853. američka ratna flota nije ušla u Japan tražeći pod pretnjom sile otvaranje granica i potpisivanje trgovinskih sporazuma. Njihov dolazak obeležio je prestanak sakoku politike ali je zvanična trgovina počela tek nakon potpisivanja Harisonovog ugovora pet godina kasnije.

Kada je japanska flota sa četiri broda („Mississippi“, „Plymouth“, „Saratoga“, „Susquehanna“) uplovila u vode Japana, izraz „kurofune“ se opet vratio u svakodnevnicu. Brodovi admirala Perija bili su crne boje a van toga, pokretali su se na ugalj, parnim motorom pa je i boja, koja je dolazila iz dimnjaka ovih parobroda bila dovoljna da se ovaj izraz opet iskoristi. Reč „Kurofune“ postaće simbol kraja izolacione politike.[1]

Bruklinski muzej - "Crni brodovi" admirala Perija

Prvi „kurofune“ brodovi uredi

 
Portugalska crna karaka u Nagasakiju, rani 17. vek.

Kada su Portugalci došli u 16. veku već je uveliko cvetao tz. „Nanbanski trgovački period“ gde su se između Azije i Evrope počele razmenjivati velike količine robe, između ostalog i šećer, optika ali i vatreno oružje koje je znatno poslužilo Japancima tokom ratnog Sengoku perioda, dok su Evropljani za uzvrat dobijali srebro i svilu.[2]

Karake koje su težile od 1200 do 1600 tona,[3] named nau do trato ("treaty ship") or nau da China by the Portuguese,[4] specijalizovane za trgovine koje su bile ofarbane zift crnom bojom[5] postale su standard za sve brodove zapada a ime im se prvi put pominje u portugalsko-japanskom rečniku „Nippo Đišo“ koji je izašao iz štampe 1603. i smatra se prvim rečnikom jednog dalekozapadnog jezika.

Za trgovcima dolaze i španski misionari poput Fransiska Havijera koji od 1549. počinju sa svojom misijom širenja hrišćanstva. Nova religija ubrzo je brojala oko 300.000 preobraženika (uključujući i neke daimjoe) ali nakom pobune u Šimabari svari se menjaju po Evropljane pa trgovina postaje ograničena, stranci isterani (ili usmrćeni) a politika izolacija koja nije prva u istoriji Japana, opet postaje aktivna. Jedina trgovina koja je bila dozvoljena bila je pod strogim nadrzirom vlade i to sa Kinom, Korejom, Kraljevinom Rjukju i Holandijom.[6]

Prinudna diplomatija uredi

Kada je admiral peri sa svojom znatno nadmoćnijom mornaričkom snagom uplovio u Edo, šok je bio ogroman. Japanci do tada nisu videli tako veliku i moćnu ratnu flotu budući da je do obala stizao samo po koji trgovački brod. Izgled samih brodova dodatno je uterao strah u Japance koju su odmah shvatili da tehnološki, takvi kakvi su sad, ne mogu da se takmiče sa zapadom. Svi Perijevi zahtevi su prihvaćeni, potpisan je sporazum u Kanagavi i sakoku politika je oborena. Peri koji se prvi put pojavio sa četiri broda u drugom dolasku pojavio se sa još većom flotom koja je (pod izgovorom slavljenja dana nezavisnosti) ispalila nekoliko plotuna u vazduh. Kada je pet godina kasnije i „Harisonov ugovor“ potpisan (koje su pratili i sporazumi sa drugim zemljama) period izolacije prestaje i obale Japane ponovo postaju dostupne za sve strane brodove

Iznenađenje i konfuziju koju su ovi brodovi doneli najbolje opisuje poznata „Kjoka“ (duhovita „vaka“ pesma sa 31 slogom):

 
Perijeva flota tokom druge posete Japanu, 1854. godine
泰平の Taihei no
眠りを覚ます Nemuri o samasu
上喜撰 Jōkisen
たった四杯で Tatta shihai de
夜も眠れず Yoru mo nemurezu

Ovo je malo kompleksna pesma sa dosta dvosmislenih reči. Taihei (泰平) znači "mirno"; Jōkisen (上喜撰) je ime jedne vrste zelenog čaja koja sadrži veliku količinu kofeina; a shihai (四杯) znači "četiri šoljice", tako da bi bukvalan prevod ove pesme bilo:

Iz mira
budim se iz sna
zbog džosiken čaja;
i njene četiri šoljice
ne može se spavati noću.

Postoji i alternativni prevod ove pesme koja je bazirana na drugim značenjima (homonimija). Taihei je reč koja znači "Pacifik" (太平); jōkisen – parobrod (蒸気船); a shihai takođe može da se prevede kao "četiri broda (plovila)". Tako da ova pesma ima i skriveno značenje:

Parobrodi
prekidaju dremež
Pacifičkog okeana;
samo četiri broda je dovoljno
da izgubimo san noću.

Crni brodovi, ili kurofune je naziv i prve japanske opere koju je komponovao Kosaku Jamada koja je bazirana na priči o gejši koja je uhvaćena u nemirima koji su pratili poslednje dane šogunata[7] i čija je premijera bila 1940. godine.[8]

U popularnoj kulturi uredi

U televizijskom mini-seriji sa Ričardom Čemberlenom pod nazivom „Šogun“ (1980) bazirana na romanu istog naziva Džejmsa Klavela opisane su fiktivna iskustva engleskog mornara Cona Blektorna koji se nasukao na japansku obalu oko 1600. godine. U priči Blektorn stalno pominje kako hoće da napadne „crne brodove“ svojom lađom „Erasmusom“.

U filmu „Bušido oštrica“ (1981) prikazan je dolazak admirala Perija koga u toj ekranizaciji igra Ričard Bon. U računarskoj igrici „Shogun II Total War“, moguće je kontrolisati portugalski brod „kurofune“ koji je jedan od najmoćnijih u igrici.

Crni brodovi imaju veliku ulogu u japanskoj taiga seriji „Jae no Sakura“ ali se pojavljuju i u serijama „Rjomaden“ kao i u prvoj epizodu serijala „Šinsengumi!“. Pojavljuju se u velikom broju animea i mangi poput „Samurai Champloo“, „Hetalia: World Series“ i dr.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Perry Ceremony Today; Japanese and U. S. Officials to Mark 100th Anniversary”. New York Times. 8. 07. 1953. 
  2. ^ Charles Ralph Boxer (1951). The Christian Century in Japan: 1549-1650. University of California Press. str. 91. GGKEY:BPN6N93KBJ7. Pristupljeno 23 July 23, 2013.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |access-date= (pomoć)
  3. ^ Subrahmanyam, Sanjay (1993). The Portuguese empire in Asia, 1500-1700: a political and economic history. University of Michigan: Longman. str. 138. ISBN 978-0-582-05069-3. 
  4. ^ Rodrigues, Helena. „Nau do trato”. Cham. Cham. Arhivirano iz originala 30. 09. 2011. g. Pristupljeno 5. 06. 2011. 
  5. ^ M. D. D. Newitt (1. 01. 2005). A History of Portuguese Overseas Expansion: 1400 - 1668. New York: Routledge. str. 13. ISBN 978-0-415-23980-6. Pristupljeno 23. 07. 2013. 
  6. ^ Ronald P. Toby, State and Diplomacy in Early Modern Japan: Asia in the Development of the Tokugawa Bakufu, Stanford, Calif.: Stanford University Press, (1984) 1991.
  7. ^ „'Black Ships' opera”. New National Theatre Tokyo. 
  8. ^ „Simon Holledge's interview with Hiroshi Oga citing the premiere of the 'Black Ships' opera”. Arhivirano iz originala 31. 05. 2010. g. Pristupljeno 22. 01. 2016. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црни_бродови&oldid=27754888”