Čuiči Nagumo

Čuiči Nagumo (jap. 南雲 忠一; 25. mart 1887 — 6. jul 1944) je bio admiral Japanske carske mornarice u Drugom svetskom ratu.

Čuiči Nagumo
Admiral Čuiči Nagumo
Lični podaci
Datum rođenja	(1887-03-25)25. mart 1887.
Mesto rođenja	Prefektura Jamagata, Japansko carstvo
Datum smrti	6. jul 1944.(1944-07-06) (57 god.)
Mesto smrti	Sajpan, Japansko carstvo
Obrazovanje	Pomorski ratni koledž, Carska japanska pomorska akademija
Vojna karijera
Služba	1908 — 1944.
Vojska	Japanska carska mornarica
Čin	Admiral
Komandant	Razarači: Kisaragi; Momi Naka 11. divizija razarača Takao Jamaširo 8. divizija krstarica Torpedna škola 3. divizija krstarica Pomorski ratni koledž 1. divizija nosača aviona 1. vazduhoplovna flota 3. flota Pomorska baza Sasebo Pomorska baza Kure 1. flota Flota centralno pacifičke oblasti 14. vazdušna flota
Učešće u ratovima	Drugi svetski rat *Napad na Perl Harbor *Indijsko okeanski prepad *Vazdušni prepad na Darvin *Bitka za Midvej *Bitka kod istočnih Solomona *Bitka kod Santa Kruz ostrva
Odlikovanja	Orden izlazećeg sunca (2. stepena) Orden izlazećeg sunca (3. stepena) Orden zlatnog sokola (3. stepena) Orden svetog blaga[1]

Rani period

Nagumo je rođen u gradu Jonezava, u prefekturi Jamagata na severu Japana, 1887. godine. On je diplomirao u 36. klasi japanske carske pomorske akademije 1908. godine, kao 8. na rang listi od 191. kadeta. Kao podoficir služi na krstaricama Soja, Nitaka i oklopnom krstašu Nišin. Nakon unapređenja u čin Esign (ekvivalent: Potporučnik) 1910. godine, on služi na oklopnim krstašu Azama.

Po završetku torpedne škole i pomorske artiljerijske škole, on je unapređen u čin Sub-lieutenant (ekvivalent: Poručnik Korvete) i služi na razaraču Aki, pa na razaraču Hacujuki. Nagumo je 1914. godine unaprešen u čin Lieutenant (ekvivalent: Poručnik Fregate) i prelazi da služi na bojni krstaš Kirišima, a zatim na razarač Sugi. Njegova prva komanda nad jednim brodom počinje 15. decembra 1917. godine - razarač Kisaragi.

Nagumo završava pomorski ratni koledž, i unapređen je u čin Lieutenant commander (ekvivalent: Poručnik Bojnog Broda) 1920. godine. Njegove specijalnosti su bile: torpedo i taktika razarača. Od 1920. do 1921. godine on je komandovao razaračem Momi, ali je ubrzo prebačen na obalne dužnosti u sklopu Admiraštaba. On je unapređen u čin Commander (ekvivalent: Kapetan Korvete) 1924. godine. Od 1925. do 1926. godine, Nagumo je pridružen japanskoj misiji koja je proučavala taktiku pomorskog ratovanja i opremu u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Nakon povratka u Japan, Nagumo služi kao instruktor na carskoj pomorskoj akademiji u periodu od 1927. do 1929. godine. Nagumo je unapređen u čin Captain (ekvivalen: Kapetan Fregate) novembra 1929. godine i preuzima komandu nad lakom krstaricom Naka, a od 1930. do 1931. godine, komanduje 11. divizijom razarača. Nakon službe na administrativnim mestima u periodu 1931—1933. godine, postaje komandant teške krstarice Takao od 1933. do 1934. godine, pa bojnog broda Jamaširo u periodu od 1934. do 1935. godine. Unapređen u čin kontraadmirala 1. novembra 1935. godine.

Kao kontraadmiral, Nagumo komanduje 8. divizijom krstarica koja pomaže pokrete japanske armije u priobalnim delovima Kine, patrolirajući po Žutom moru. Kao jedan od vodećih oficira grupe militarista u floti, on je naglo napredovao u karijeri zbog političke pozadine.

Od 1937. do 1938. godine, komandovao je torpednom školom, a u periodu 1937—1938. on je komandant 3. divizije krstarica. Nagumo je unapređen u čin viceadmirala 15. novembra 1939. godine. Od novembra 1940. do aprila 1941. godine, Nagumo komanduje pomorskim ratnim koledžom.

Drugi svetski rat

Dana, 10. aprila 1941. godine, Nagumo postaje glavni komandant 1. vazdušne flote japanske mornarice, borbene grupe nosača aviona, uglavnom zbog svog visokog čina. Mnogi savremenici i istoričari sumnjaju u njegove sposobnosti za ovo komandovanje, navodeći njegov nedostatak bliskosti sa mornaričkim vazduhoplovstvom.

U to vreme, on je već vidnjivo ostario, fizički i psihički. Fizički, on je bolovao od artritisa, koji je najverovatnije nastao kao posledica bavljenja kendo mačevanjem u mlađim danima. Psihički, postao je oprezan oficir, koji je trošio svaki delić svog vremena na taktičko planiranje svake operacije u kojoj je bio uključen.

Admiral Nišizo Cukahara je izrazio sumnju u njegovo postavljanje, i izjavio; „Nagumo je bio oficir stare škole, specijalista za torpeda i površinski manevar... On nije imao nikakvu predstavu o sposobnostima i mogućnostima mornaričkog vazduhoplovstva“. Kod kuće, Nagumo nije opisivan sa ljubavlju. Jedan od njegova dva sina ga je opisao kao zamišljenog oca koji je bio opsednut (a kasnije i razočaran) pritiskom na svoje sinove, da slede njegov korak u mornarici. Suprotno, Nagumovi mlađi oficiri u mornarici su na njega gledali kao figuru pedantnog oca, kakvi njegovi sinovi nisu bili.

Ipak, kao komandant 1. vazdušne flote japanske mornarice, Nagumo izvodi uspešan napad na Perl Harbor. (Mada je kasnije strogo kritikovan njegov neuspeh da lansira treći talas u napadu na Perl Harbor, koji je trebalo da uništi remontne stanice kao i većinu drugih važnih objekta, i na taj način glavnu američku pomorsku bazu na Pacifiku učini beskorisnom).

Nagumo je bio okružen sposobnim mladim oficirima, kao što su poručnici bojnog broda Minoru Genda i Micuo Fušida. U prvoj polovini 1942. godine, Nagumo nastavlja sa uspešnom kampanjom. On je komandovao flotom koja je bombardovala luku Darvin, i izveo uspešan Indijsko okeanski rejd protiv britanske flote. Tom prilikom su britancima potopljeni: jedan nosač aviona, dve teške krstarice, i dva razarača a admiral Džejms Somervil je bio prisinjen da ostatak flote povuče ka istočnoj Africi.

Po završenom rejdu po Indijskom okeanu, Nagumov lični skor potopljenih brodova je iznosio: pet bojnih brodova, jedan nosača aviona, dve krstarice, sedam razarača, mnogo trgovačkih, transportnih i raznih drugih brodova. Na njegovoj listi se takođe nalazili više od sto oborenih savezničkih aviona iz šest zemalja, kao i veliki broj uništenih aviona na zemlji. Razaranje sprovedeno nad savezničkim lukama je onemogućilo ili usporilo savezničke operacije. U isto vreme, on je izgubio jako malo svojih pilota i članova posade.

Međutim, u bici za Midvej, Nagumovim skoro perfektnim rezultatima, najzad je došao kraj. Njegova operativna eskadra nosača aviona gubi četiri nosača, što će kasnije da se pokaže kao prekretnica u Pacifičkom ratovanju.

Kasnije, Nagumo postaje glavni komandant 3. vazdušne flote japanske mornarice i komanduje nosačima avioma u Gvadalkanalskoj kampanji, ali je tamo njegovo dejstvo uglavnom bilo neodlučno, i neoprezne je polako oslabio japansku pomorsku otpornost. Zapravo teški gubici aviona i posada u bici kod istočnih Solomona i u bici kod Santa Kruz ostrva će se pokazati odlučujućim za učinak japanske mornarice u kasnijem angažovanju.

Poslednji dani

Dana, 11. novembra 1942. godine, Nagumo je vraćen u Japan, i postavljen za komandanta pomorske baze Sasebo. Prebačen je u pomorsku bazu Kure 21. juna 1943. godine. Od oktobra 1943. do februara 1944. godine, Nagumo je ponovo glavni komandant 1. vazdušne flote japanske mornarice, koja je uglavnom bila angažovana na obuci novih pilota.

Međutim, kako se ratna situacija sve više pogoršavala za Japan, Nagumu se još jednom pružila prilika da komanduje u borbi. On je poslat 4. marta 1944. godine na Marijanska ostrva u svojstvu glavnog komandanta kratko postojeće 14. vazdušne flote japanske mornarice, a tagođe je postao i glavni komandant novoformirane flote centralno pacifičke oblasti.

Od 15. juna 1944. godine, u danima nakon poražavajuće bitke u Filipinskom moru, u kojoj je viceadmiral Džisaburo Ozava izgubio tri nosača aviona i blizu 500 aviona, Nagumo i njegov armijski kolega general Jošicugu Saito, pokušavaju da odbrane ostrvo Saipan od juriša američkih marinaca. Dana, 6. jula 1944. godine, tokom poslednjeg stadijuma bitke za Saipan, Nagumo izvršava samoubistvo; ne na tradicionalan način - sepuku, već pištoljem, u jednom inprovizovanom hramu u pećini. Njegove ostatke su kasnije pronašli američki marinci u pećini gde je proveo poslednje dane kao komandant odbrane Saipana. Posthumno je unapređen u čin Admirala.

Literatura

• D'Albas, Andrieu (1965). Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9. 
• Dul, Pol S. (1978). A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941-1945. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6. 
• Denfild, D. Kolt (1997). Hold the Marianas: The Japanese Defense of the Mariana Islands. White Mane Pub. ISBN 978-1-57249-014-7. 
• Goldberg, Harold Džr. (2007). D-day in the Pacific: The Battle of Saipan. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34869-2. 
• Džons, Don (1986). Oba, The Last Samurai. Presidio Press. ISBN 978-0-89141-245-8. 
• Morison, Semjuel Eliot (2001 (novo izdanje)). New Guinea and the Marianas, March 1944-August 1944, vol. 8 of History of United States Naval Operations in World War II. Šampanj, Ilinois, Sjedinjene Američke Države: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-07038-9. 

Spoljašnje veze

• viceadmiral Čuiči Nagumo (1887—1944) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. oktobar 2011)
• Nacionalgeografik: Perl Harbor
• WW2DB com: Čuiči Nagumo
• Prodor na Marijane: Bitka za Saipan (Marinci u Drugom svetskom ratu; Komemorativna serija)
• Nišida, Hiroši. „Materials of IJN: Nagumo, Chuichi”. Imperial Japanese Navy. Arhivirano iz originala 14. 3. 2014. g. Pristupljeno 3. 8. 2007.