Википедија

Šarl Anri Sanson

Šarl Anri Sanson (francuski: Chevalier Charles-Henri Sanson de Longval; 15. februar 1739—4. jul 1806), poznat i kao "Pariski gospodin" (Monsieur de Paris) je bio zvanični dželat Francuske kraljevine tokom vladavine Luja XVI i glavni egzekutor Prve francuske republike. Zaslužan je za uvođenje giljotiniranja kao zvaničnog načina pogubljenja osuđenika na smrt. Pogubio je 2918 ljudi među kojima su i francuski kralj Luj XVI, Maksimilijan Robespjer, Žorž Danton, Antoan Sen Žist i drugi.

Šarl Anri Sanson
Šarl Anri Sanson
Puno imeChevalier Charles-Henri Sanson de Longval
Datum rođenja(1739-02-15)15. februar 1739.
Mesto rođenjaPariz, Kraljevstvo Francuska
Datum smrti4. jul 1806.(1806-07-04) (67 god.)
Mesto smrtiPariz, Prvo francusko carstvo
RoditeljiCharles-Jean-Baptiste Sanson

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

 
Pogubljenje Luja XVI

Šarl Anri Sanson je bio četvrti po redu dželat u generaciji francuskih dželata. Njegov pradeda, Šarl Sanson (1658–1695) bio je vojnik u francuskoj kraljevskoj vojsci. Imenovan je za pariskog dželata 1684. godine[1]. Nasledio ga je sin, takođe Šarl (1681–1726). Nakon njegove smrti imenovan je zamenik koji je obavljao funkciju dželata do punoletstva Šarlovog sina Žana Batista Sansona (1719–1778). Žan je imao šesnaestoro dece od kojih su deset doživeli zrelo doba. Najstariji Žanov sin, Šarl Anri, poznatiji kao "Veliki Sanson" bio je šegrt svoga oca dvadeset godina. Imenovan je za dželata 26. decembra 1778. godine. Šarl Anri je rođen u Parizu. Majka mu se zvala Madlen Tronson. Školovao se najpre u manastiru u Ruanu. Školu je napustio 1753. godine kako bi postao šegrt svoga oca. Bio je veoma razočaran napuštanjem školovanja te je obrazovan kod privatnih učitelja. Nije voleo posao svoje porodice[2].

Karijera uredi

Zbog paralize svoga oca, Šarl napušta studije medicine i preuzima posao dželata. Kao dželat Šarl je bio poznat pod nadimkom "Pariski gospodin" (Monsieur de Paris). Po drugi put se oženio 10. januara 1765. godine sa Marijom Anom Žuger. Sa njom je imao dvojicu sinova: Anri (1767–1830) koji je svoga oca zamenio kao pariski dželat i Gabrijel (1769–1792) koji je takođe kasnije postao dželat. Šarl Anri i njegov stric, Nikolas-Šarl Gabrijel Sanson, dželat iz Remsa (1721–1795) zalagali su se za uvođenje promena u pogubljenju osuđenika kako bi se skratile njihove muke i bol. Nakon jezivog pogubljenja Roberta-Fransoa Damijena, atentatora na kralja Luja, Anrijev stric je napustio položaj dželata. Godine 1778. Šarl Anri je zvanično dobio krvavo crveni kaput, znak glavnog pariskog egzekutora. Tada je zvanično nasledio svoga oca. Sanson je vršio većinu pogubljenja sa svojom šestoricom pomoćnika.

 
Pogubljenje Maksimilijana Robespjera nakon Termidorske reakcije

Šarl Anri Sanson je tokom svog života pogubio 2918 osuđenika, uključujući i kralja Luja XVI[3]. Iako nije bio pristalica monarhije, Sanson se nije slagao sa pogubljenjem kralja, ali je na kraju pristao da izvrši egzekuciju. Sanson je smatrao da će pogubljenjem kralja naneti sramotu svom prezimenu. Istorijski izvori koji svedoče o Lujevom pogubljenju kažu da sečivo giljotine nije bilo podešeno kako treba te kralj nije ubijen prilikom prvog pada. Dželati su oštricu morali podići još jednom jer je kraljev vrat bio presečen napola[4]. Mariju Antoanetu, Lujevu udovicu, pogubio je nekoliko meseci kasnije Šarlov sin Anri. Šarl Anri Sanson je prisustvovao pogubljenju[4]. Pored kralja, Sanson i njegovi ljudi pogubili su i čelnike jakobinaca, Žorža Dantona, Maksimilijana Robespjera, Antoana Sen Žista, Žaka Ebera i Kamija Dimulena.

Giljotina uredi

Sanson je nakon okončanja Francuske revolucije odigrao značajnu ulogu u donošenju odluke kojom je giljotina postala standardni instrument za izvršenje smrtne kazne u Francuskoj. Lekar Žozef Giljoten predstavio je novu mašinu Antoana Luja. Prototip giljotine prvi put je testiran 17. aprila 1792. godine u Bisetr bolnici u Parizu. Sanson je izvršio inspekciju. Giljotina je najpre isprobana na lutkama od slame, kasnije na ovcama i konačno, na ljudskim leševima. Sanson je rukovodio radom inspektora. Narodna skupština odobrila je korišćenje giljotine 25. aprila 1792. godine[5]. Sanson je otvorio eru giljotine pogubljenjem pljačkaša Nikolasa Žaka Peletijea koji je postao prvi osuđenik pogubljen giljotinom[6].

Penzionisanje i smrt uredi

Postoji anegdota koja govori da je Šarl Anri Sanson nakon penzionisanja upoznao cara Napoleona Bonapartu koji ga je upitao da li još uvek može mirno da spava nakon što je pogubio više od 3000 ljudi. Sanson je lakonski odgovorio: "Ako carevi, kraljevi i diktatori mogu da spavaju mirno, zašto ne bi mogao i dželat?". Šarl Anri Sanson je umro 4. jula 1806. godine u Parizu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na groblju Monmartr.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Sargent, Lucius Manlius (1855); Dealings with the Dead, Vol. II, Dutton & Wentworth, MA, USA; pp. 635.
  2. ^ Croker, John Wilson (1857); Essays on the early period of the French Revolution, John Murray, London; p.570 ff. with enumerated list of all six generations of Sansons.
  3. ^ Jordan, David P. (2004). The King's Trial: The French Revolution vs. Louis XVI. Los Angeles: University of California Press. str. 215. 
  4. ^ a b Andress, David (2005). "The Terror: The Merciless War for Freedom in Revolutionary France". New York: Farrar, Straus and Giroux. str. 147.
  5. ^ Croker (1857); p.534 ff. Croker includes the full text of Sanson's "Memorandum of Observations on the Execution of Criminals by Beheading.".
  6. ^ National Museum of Crime and Punishment[mrtva veza], Washington, DC. Retrieved August 2010: "...[I]n 1792, Nicholas-Jacques Pelletier became the first person to be put to death with a guillotine."

Izvori uredi

  • Robert Christophe: Les Sanson, bourreaux de père en fils, pendant deux siècles. Arthème Fayard, Paris 1960.
  • Guy Lenôtre: Die Guillotine und die Scharfrichter zur Zeit der französischen Revolution.. Kadmos. . Berlin. 1996. ISBN 978-3-931659-03-5. 
  • Hans-Eberhard Lex: Der Henker von Paris. Charles-Henri Sanson, die Guillotine, die Opfer.. Rasch u. Röhring, Hamburg. 1989. ISBN 978-3-89136-242-6.
  • Chris E. Paschold, Albert Gier (ed): Der Scharfrichter - Das Tagebuch des Charles-Henri Sanson (Aus der Zeit des Schreckens 1793-1794). Insel-Verlag, Frankfurt/M. 1989. ISBN 978-3-458-16048-9.
  • Henri Sanson: Tagebücher der Henker von Paris. 1685-1847.. Erster und zweiter Band in einer Ausgabe, hrsg. v. Eberhard Wesemann u. Knut-Hannes Wettig. Nikol, Hamburg. 2004. ISBN 978-3-933203-93-9.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шарл_Анри_Сансон&oldid=27538677”