Šafijski mezheb

Šafijski mezheb predstavlja jednu od četiri sunitske versko-pravne škole. Naziv je dobila po svom osnivaču, imamu Muhamedu aš-Šafiiju. Ovaj mezheb se danas u manjem obimu upražnjava u Siriji, dok je dominantan u Maleziji, Indoneziji i na prostoru istočne Afrike.

Šafiijef život

Abu Abdulah Muhamed aš-Šafii rođen je u Gazi 767. godine a umro je u Egiptu 819. godine.Još kao dete, usred gubitka oca, seli se sa svojom majkom u Meku u kojoj je i odrastao. Veoma rano je naučio Kur'an i zavoleo arapski jezik i književnost, a naročito poeziju. Zbog toga iz Meke odlazi u pustinju kako bi naučio čisti arapski jezik koji nije podlegao spoljašnjim uticajima. Tokom svog života susreće sa nekim od najsnažnijih umova klasičnog islama kao što je Malik ibn Anas, osnivač malikitskog mezheba. Pored toga što je bio imam u islamskom pravu (al-fikh) i osnovama islamskog prava (al-usul), bio je veliki poznavalac hadisa, arapskog jezika i književnosti.,

Formiranje i razvoj šafijskog mezheba

Kada govorimo o dobu u kome se formirao šafijski mezheb, izdvajaju se dva bitna perioda i dva načina izvođenja rešenja i to su:

• Prvi ili stari period predstavljaju aš-Šafiijeva mišljenja iz perioda kada je boravio u Bagdadu, negde od 811. do 814. godine.
• Drugi period predstavlja aš-Šafiijev rad u Egiptu, u koji se ovaj preselio 814. godine. U tom periodu, aš-Šafii je uzeo neka svoja starija dela i počeo da ih prepravlja i sređuje. Baveći se time, on je od nekih svojih ranijih ideja odustao, predomislio se i ustanovio neka nova i drugačija rešenja a potom je sve to i zapisao. Ovim potezom, sva svoja dela ranije zapisana u Bagdadu stavio je van snage.

Temelji šafijskog mezheba

Učenje šafijske versko-pravne škole temelji se na sledećim izvorima:

1. Kuran, kao prvi i najvažniji izvor.
2. Suna, kao drugi po redu najvažniji izvoru, čak i kada su u pitanju slučajevi predaje sa samo jednim prenosiocem.
3. Konsenzus mišljenja (idžma), kome aš-Šafii daje prednost nad predajama sa samo jednim prenosiocem.
4. Analogija (kijas), koju aš-Šafii uvažava pod uslovom da ima uporište u Kuranu i Suni i ako je pravilno izvedena.
5. Opredeljenje za najbolje rešenje (istihsan), aš-Šafii ne prihvata ovo rešenje kao merodavno.
6. Rešenje od opšteg interesa, aš-Šafii takođe ne prihvata i ne smatra ga valjanim.
7. Praksa stanovnika Medine po aš-Šafiju ne može biti valjan izvor za donošenje rešenja.
8. Mišljenje Ashaba takođe ne smatra valjanim izvorom jer i njihova procena, kao i drugih ljudi, može biti pogrešna.

Dakle, na osnovu svega ovoga možemo zaključiti da se aš-Šafii na autentične i dobre hadise, tvrdeći da niko nema prava da se suprostavlja Muhamedu.

Geografska rasprostranjenost

Šafijska škola je rasprostranjena Širom Azije i u jednom delu Afrike. Najdominantnija je u Indoneziji, Maleziji i u zemljama istočne Afrike.,

Prisutnost šafijskog mezheba obeležena je tamno plavom bojom

Literatura

1. Darko Tanasković, Islam, dogma i život, Beograd, 2010.
2. Mani' b. Hammad es-Serid, Islamska enciklopedija, Sarajevo, 2005.
3. Džon Espozito, Oksfordska istorija islama, Beograd, 2002.

Spoljašnje veze

Islamska enciklopedija

Stranica koja se bavi istom temom na engleskoj Vikipediji.

Islamska enciklopedija 2