Štamparstvo i knjižarstvo u Dubrovniku u 19. veku
Štamparstvo i knjižarstvo u Dubrovniku u 19. veku nije adekvatno razmatrano u dosadašnjoj istoriji književnosti i nauci o knjizi. O dubrovačkom štamparstvu 19. veka napisano je tek nekoliko studija, dok su jedinice u enciklopedijama jednake ali šture. Tek pojedinačno su određena pitanja iz štamparsko-izdavačkog rada Antuna i Petra-Frana Martekinija, bila predmet pojedinih tekstova, dok o ostalim izdavačima i danas najinformativnije se može saznati iz nekrologa koji su sastavljali njihovi savremenici, kao i iz retkih vesti, ali tek od druge polovine veka.[1]
Prve štamparije u Dubrovniku
uredi
Godine 1782. 25. novembra, dubrovačko Veće umanjenih izdalo je mlečaninu Karlu Antunu dopuštenje da otvori u Dubrovniku prvu štampariju. U toj štampariji odštampala se prva knjiga već sledeće 1783. godine. Antun je vodio štampariju sve do svoje smrti 29. decembra 1787. godine, a zatim je preuzeo drugi Mlečanin, Andrija Trevisan, koji je već početkom 1801. napustio štampariju zbog bolesti, da bi iste godine i preminuo. Nešto kasnije otvorile su se štamparije i u ostalim dalmatinskim gradovima: Zadru, Kotoru i Splitu. U Kotoru je kod prvog štampara, Frana Andreola bio zaposlen kao štamparski radnik Antun Martekini, takođe Mlečanin. U februaru 1801. godine, Artun Martekini se nalazi u Dubrovniku, te njemu dubrovačka vlada nakon Trevisanove smrti poverava štampariju. Martekini nastavlja da vodi štampariju i nakon pada Dubrovačke republike.[1]
| Prve štamparije u Dubrovniku | |
|---|---|
| Osnivanje | 28. februar 1832. |
| Lokacija | Dubrovnik |
| Vrsta | Štamparija |
| Direktor | Karl Antun |
Antun Martekini
uredi
Godine 1798, Antun Martekini u Kotor stiže u društvu Frančeska Andreola, koji osniva prvu štampariju u Kotoru, da bi 1802. prešao u Dubrovnik kao glavni zaduženi za prvu dubrovačku štampariju. U Kotoru je radeći za Andreolu učestovavo u štampanju njegovih latiničnih i ćiriličnih izdanja na srpskom i italijanskom jeziku. U toku tok rada nastale su i danas sačuvane Martekinijeve beleške na kalendaru za 1800. godinu, u vidu određenih računa i spiskova nabavljenih namirnica, odeće i druge robe. Ove beleške su svrstane pod datume, i mada nije navedena godina, to bi verovatno bila 1800. kada je Martekini radio za Andreologa. U međuvremenu u Dubrovniku Trevizan priprema za štampu vrlo važno izdanje, životno delo Frančeska Marije Apendinija, ali štampanje prekida Trevizanova iznenadna smrt. Apendini odlazi u Kotor Mlečaninu Frančesku Andreoli, u nadi da će Frančesko poći sa njim u Dubrovnik i završiti štampanje knjige. Andreoli odbija, i njegovo mesto zauzima njegov šmaparski radnik Antun Martekini. Neposredno pre dolaska u Dubrovnik, Martekini se obraća Senatu, kao budući dubrovački štampar i knjižar i zahteva redovnu platu, kao i određene privilegije koje smatra vezanim za svoju profesiju. Među njima je određeni monopol, pošto Martekini moli da Senat ne dozvoli osnivanje druge štamparije i knjižare sem njegove. Početkom juna, već se uveliko štampaju neke manje stvari vezane za rok. Krajem juna krenulo se sa štampanjem Apendinijevog rukopisa i trajalo je do februara 1803. Martekini je štampanjem Apendinijevog dela Notizie istorico-critiche sulle antichita, storia letteratura de Ragusei ušao na velika vrata u istoriju dubrovačkog štampastva i izdavaštva.. Antun Martekini je preminuo 1835. na Pilama u Dubrovniku u 67-oj godini života. Tokom preko tri decenije dugog rada, Antun Martekini je za sobom ostavio stotinu izdanja iz najrazličitijih oblasti literature. Njegov posao nastavlja njegov sin, četvrti dubrovači štampar, Petar-Frano Martekini. U tom smislu, njihovo delo se može posmatrati u kontinuitetu.[1]
Petar Frano Martekini
uredi
Pjer Frančesko Martekini rodio se u Dubrovniku 21. juna 1806. gde je njegov otac Antun bio štampar i izdavač. Školovao se u Dubrovniku, gde se spremao za posao izdavača, štampara i knjižara. Oženio se ćerkom uglednog građanina Petra Stulija i Marije, Marijom Kunegundom Stuli. Na osnovu pregleda izdanja u prve dve godine samostalnog rada ovog Martekinija, stiče se utisak da se odlazak starog štampara odrazio na radu štamparije izdavačke kuće. Petar Frano je u Dubrovniku objavio značajan broj dela iz stare duboravčke književnosti, po prvi put, a pojedina je ponovio novim izdanjima. Tako je 1837. objavljeno više Gundulićevih dela, a u narednim godinama je objavio dela Čubtranovića, Stjepa Đurđevića i Ignjata Đurđevića. Martekini je štampao i sigurno najpoznatiju i najčešće izdavanu knjigu u Dalmaciji Razgovor ugodnih naroda slovinskog, Andrije Kačića Miošića. Ova knjiga je u narodu poznata kao Pismarica, i u svoje vreme je bila gotovo jedini udžbenik seoske mladeži u Dalmaciji. Bavio se štampanjem biografija i litografija, a najeći broj dubrovčana za koje se Martekini opredelio da prikaže u svojoj galeriji, bilo je iz oblasti književnosti, a tek po neki naučnik, lekar i diplomata. Martekini je doživeo duboku starost i umro je u 94-oj godini 1900. Bio je jedan od prvih praktičnih propagatora uvođenja narodnog jezika u sudstvo. U beleškama se služio italijanskim i našim jezikom. Martekinijevi potomci se nisu bavili ni štamparstvom ni izdavaštvom, i knjige iz njihove kolekcije dospele su na različite strane.[1]
Litografički zavod i knjižara Vasilije Lainović
urediDubrovački trgovac Jovo Lainović bio je ugledan član dubrovačkog društvenog i kulturnog srpskog kruga, odnosno kruga Srba-pravoslavaca. Kao ugledni građanin brinuo se o podizanju pravoslavnih svetinja, kao i zasnivanje škola za pravoslavnu Srpčad. Pored toga, Jovo Lainović je u Dubrovniku držao knjižaru u kojoj su se među ostalim prodavale i knjige Vuka Stefanovića Karadžića. Aktivno je bio uključen i u dalmatinski narodni pokret, koji se zalago za uvođenje narodnog jezika u javni život, kao i težnjom za južnoslovenskim ujedinjenjem. Početkom 1863. pokrenuta je akcija za osnivanje narodne čitaonice, kao svojevsrne kulturne političke ustanove, koja bi služila i za propagiranje političkih ciljeva narodnog pokreta. Među najistaknutijim predstavnicima dubrovačke inteligencije i katoličke i pravoslavne konfesije, bio je upravo Jovo Lainović. Neposredno pre smrti, Lainović je kupio štamparsku mašinu za koju se veruje da je pripadala velikom izdavaču Antonu Martekiniju, čiju je štampariju već posedovao. Nažalost, sve planove Laionvića zaustavila je smrt 1863. godine. Nakon smrti, brigu nad knjižarom preuzela je njegova supruga Vasilija Lainonoivć, i vodila je uspešno.[1]
Dragutin Pretner
uredi
Dragutin Pretner došao je iz Karlovaca. Smatra se jednim je od velikih imena dubrovačkoh izdavaštva. Svoj rad nastavlja gde ga je Pjer Martekini prekinuo, štampajući periodična izdanja, kao i gimnazijska, šematitme i slična izdanja. U prvo vreme štampa vrlo značajna literalna i književna-istorijska dela dubrovačkih i drugih pisaca. U prvo vreme novom štamparu je pomagao učitelj veronauke Stjepan Skurla. Postaje zadužen za izdavanje književnog godišnjaka Dubrovnik zabavnik, na narodnom jeziku. Imao je veliki broj saradnika, a mnogi dubrovački književnici i naučnici objavljivali su svoje radove na njegovim stranicama. Sledeći je književni časopis Slovinac, koji se pojavljuje u izuzetno kritičkom političkom momentu za narodnu stranku u Dalmaciji. Časopis je pokrenut u Dubrovniku kao svojevrstan poseban literalan pomiritelj između duboko podeljenih nacionalno definisanih struja, i bio je spona između dva naroda, da ih podseti na sanjanu južnoslovensku zajedničku državu. U poznim godinama, Pretner se bavio isključivo knjižarstvom. Knjižaru je vodio sa bratancom svoje žene, Gavrom Tošovićem. Do njegove smrti 1924. tek je po koja vest u novinama podsećala na velikog dubrovačkog štampara.[1]
Štamparija Joza Flori
urediŠtamparija Joza Flori u Dubrovniku se javlja i deluje kao sasvim posebna i karakteristična. Ta posebnost se ne odnosi samo na taj kratak period njenog rada, nego i na čitav 19. vek. Svoj rad je započela izdavanjem jednog od teoloških dela namenjenih vernicima, odštampanih na italijanskom i srpskom. Sledeće izdanje je povodom nesrećne smrti Ljudevita Ćurćije, biskupa Irenopolitanskog. Treće štampano delo upućuje na budući karakterističan rad ove izdavačke kuće, i to je delo Antuna Kaznačića Alcune pagine su Ragusa. Izdavačka kuća je redovno štampala primerke časopisa Biblioteka i Slovinac. Koncipirana da bude samo u službi nauke, i očuvanja nacionalnog blaga i tradicije, uspela je da sakupi značajna izdanja, kako nova dela savremenih autora, tako i stara, i da štampa građu za nastupajuća izučavanja. Predstavljala je zaokruženu i definisanu izdavačku produkciju. Autori ove štamparije bili su okrenuti širim prostorima u odnosu na sam Dubrovnik, i dela su se mogla dovesti u vezu i sa političkom situacijom u Pokrajini. Štamparija Joza Flori je od izuzetnih značaja, ne samo zbog istorijskih radova i dela koja se tiču Republike, nego i zbog bogatstva različitosti koje unosi u dubrovačko štamparstvo ovog veka.[1]
Reference
uredi- ^ a b v g d đ e Arsić, Irena (2005). Dubrovački štampari i izdavači XIX veka u njihova izdanja. Banja Luka: Ars Libri. str. https://www.academia.edu/35248523/Dubrova%C4%8Dki_%C5%A1tampari_i_izdava%C4%8Di_XIX_veka_i_njihova_izdanja. ISBN 99938-35-76-5.