Википедија

2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Krajiški korpus Vojske Republike Srpske.

Drugi krajiški korpus[Nap. 1] je bio jedan od sedam korpusa Vojske Republike Srpske tokom rata u Bosni. Drugi krajiški korpus je osnovan odlukom Glavnog štaba (Generalštaba) VRS 19. maja 1992. godine.[6] Korpusom su komandovali general Radivoje Tomanić[4][5] i general Grujo Borić.[6] Zona koju je korpus branio je obuhvatala 16 zapadnokrajiških opština Republike Srpske.[6] Oko 2.000 boraca ovoga korpusa je tokom rata poginulo.[6]

Drugi krajiški korpus
Postojanje1992. - 1996.
Mesto formiranja:
Drvar
Formacijakorpus
Jačina15.000 – 17.000
po formaciji: 25.940[1]
prosečno: 15.000 – 17.000[2][3]
DeoVojske Republike Srpske
Angažovanje
Komandanti
KomandantRadivoje Tomanić[4][5]
Komandant 2Grujo Borić[6]

Osnivanje uredi

Nakon prve godine rata u Hrvatskoj 1991, potpisano je primirje u Sarajevu 2. januara 1992. između JNA i hrvatskih predstavnik. Primirje je nalagalo povlačenje jedinica JNA iz Hrvatske. Budući da je hrvatsko-muslimansko rukovodstvo, uz podršku Međunarodne zajednice, spremalo proglašenje nezavisnosti BiH od Jugoslavije na proleće, Predsedništvo SFRJ naređuje premeštanje dela JNA iz Hrvatske u Bosnu i Hercegovinu, kako bi se oružanom silom sprečilo izdvajanje Bosne naseljene srpskim stanovništvom, iz Jugoslavije. Stoga su komanda i jedinice 9. kninskog korpusa iz Knina 27. marta prebačene u Drvar. Prethodno je premešten Zagrebački korpus JNA u Bihać. U maju 1992, 10. korpus se prebacuje iz Bihaća na prostor opština Drvar, Bosanski Petrovac i druga mesta naseljena Srbima. Evakuisana su skladišta ratnog materijala u Pokoju, Velikom Polju, na Želavi, i kasarne „Grmeč” i „27. jul” u Bihaću. Podzemni objekat u sklopu vazduhoplovne baze dignut je u vazduh 16. maja. Iz kasarne „27. juli” evakuisano je više od 250 vojnika i 20 starešina uz pratnju opštinskog muslimanskog rukovodstva kako bi se sprečilo ponavljanje masakra vojnih kolona u Sarajevu i Tuzli.[7]

Sastav uredi

 
Zona odgovornosti 2. krajiškog korpusa na početku rata 1992. godine.

Do 2. juna 1992, korpus je zaokružio ustroj prema kome je imao[8]:

Početkom juna 1992, osnovana je i 17. ključka brigada preustrojom 13. partizanske brigade JNA i ljudstvom iz opštine Ključ koje je do tada ratovalo u sastavu 30. lake pešadijske divizije. Do kraja godine osnovani su i:

Korpusu je u novembru 1994, priključena 1. novogradska pešadijska brigada, dok je 7. kupreška brigada priključena Prvom krajiškom korpusu. Na leto 1995. osnovan je 21. samostalni oklopni bataljon. Formacijom korpusa bio je predviđen i 2. mješoviti protivoklopni artiljerijski puk, ali on nikada nije bio formiran zbog nedostatka ratne tehnike.

Popuna i ratište uredi

Korpus se tokom rata popunjavao srpskim stanovništvom s prostora zapadnokraijiških opština: Petrovac, Bihać (16.000 izbeglih Srba[3]), Krupa, Drvar, Glamoč, Grahovo, Ključ, Kupres i Mrkonjić Grad. Zona odgovornosti korpusa bila je slabo naseljena. Ukupno je bilo oko 300 naselja sa 93.233 stanovnika koji su živeli na površini od 5.970 m² (nešto preko 15 stanovnika po kvadratnom kilometru). Pre početka rata u zoni korpusa bilo je oko 150.000 stanovnika, od toga Srba oko 69%, muslimana oko 24%, Hrvata oko 4,6%.[9] Geografska priroda zemljišta bitno je uticala na tok i ishod borbenih dejstava. Sa prostrane visoravni dižu se visoke planine (1.700—2.006 metara), brojna, velika i izrazita kraška polja.

Linija fronta bila je ograničena na severozapadu pravcima prema snagama Okružnog štaba narodne odbrane Bihać (kasnije 5. korpus Armije RBiH), na jugoistoku prema muslimanskim snagama Teritorijalne odbrane iz Bugojna (kasnije 7. korpus Armije RBiH) i snagama Hrvatskog vijeća obrane iz Operativne zone Hercegovina (kasnije Zborno područje Mostar).

Dužina linije fronta iznosila je na početku rata 155 kilometara (60 na severozapadu i 95 na jugoistoku).[10]

Brojno stanje korpusa se tokom rata menjalo. Po ratnoj formaciji korpusu je sledovalo 25.940 vojnika, ali je nakon formiranja brojno stanje iznosilo 16.805 boraca, odnosno 65% od pune formacije. Popunjenost korpusa na dan 16. avgusta 1992. iznosila je 76%. Prema podacima pukovnika Borića na dan 8. novembra 1992. korpus je imao 16.821 borca ili oko 70% predviđene popune. Tokom 1994, popuna je pala na 58% od formacije, odnosno oko 15.000 vojnika usled dezertiranja i gubitaka.[11]

Naoružanje uredi

Naoružanje korpusa nasleđeno je od jedinica JNA i Teritorijalne odbrane koje su ušle u njegov sastav. Jedinice su bile popunjene streljačkim naoružanjem. Svaki borac je imao lično naoružanje.

Na referisanju u korpusu 2. juna 1992. general Mladić je zapisao i šta je od težeg naoružanja korpus imao toga dana[11]:

  • oklopnih vozila: tenkova 26 (od toga: 10 M-84), OT — 10, BOV — 10 (u sastavu bataljona vojne policije),
  • artiljerije: topova 130 mm — 20, haubica 122 mm — 18, haubica 105 mm — 18,
  • protivavionske artiljerije: PAT 20/3 mm — 80, PAT 30/2 mm — 20, PAT 40 mm — 25, Strela-2M — 8 i Igla — 2.

U korpusu, 7. kupreška brigada je imala oklopnu jedinicu, a tenkova i samohotki je bilo u manjem obimu — raspoređenih po pojedinim brigadama. Bataljon vojne policije imao je četu oklopnih transportera naoružanu oklopnim vozilima BOV-VP i BOV-3. Od samog formiranja u sastavu korpusa bile su i artiljerijsko-raketne jedinice PVO.

Snabdevanje uredi

Od samog početka rata javili su se problemi u snabdevanju jedinica korpusa. Budući da je pozadinsko obezbeđenje funkcionisalo više osloncem na matičnu opštinu jedinica a manje centralizovano preko pretpostavljene komande, korpus je bio suočen sa nedostatkom materijalnih sredstava potrebnih za uspešno funkcionisanje jedinica. Posebno je smetalo što su bogatije opštine brinule o svojim borcima, dok su jedinice iz siromašnijih opština oskudevale usled necentralizovanog snabdevanja.

Sve vreme rata borci su kuburili s nedostatkom uniformi, odeće i ogreva. Za komandu korpusa najveći problem je predstavljao nedostatak artiljerijske municije većeg kalibra, naročito poslednje godine rata (na primer, 2. artiljerijski puk je za haubice 155 mm imao samo 20 granata[12]). Takođe, nedostatak goriva je sve vreme rata slabilo ratni napor korpusa.

Odnos s civilnim vlastima uredi

"Sa organima vlasti sarađujemo dobro, mada se ni moje ni njihovo ne poštuje"

—Gojko Ivetić, komandant 9. grahovske brigade, na vojno-političkom zasedanju u Bijeljini 11. septembra 1992.[13]

Srpska demokratska stranka (SDS), stranka srpskog naroda u BiH, preuzela je vlast u opštinama sa srpskom većinom početkom rata 1992. Početni vojni uspesi obezbedili su veliki autoritet stranke u narodu. Budući da je jedan deo pripadnika stranke bio i na čelu vojnih jedinica, stalni sukobi na relaciji vojska-vlast bili su neminovni.

SDS se žalio na neborbenost i nestručnost oficira VRS; na slabe vojne uspehe spram 5. korpusa ARBiH; na ideološku neispravnost pripadnika VRS (komunizam); i na navodne pokušaje VRS da uspostavi vojnu vlast. Sa druge strane, komanda 2. krajiškog korpusa optuživala je SDS da štiti ratne dezertere; da se bogati na švercu i ne snabdeva vojsku; da se meša u rukovođenje i komandovanje; i da ugovara prodaju srpskih teritorija.[13] Sukobi nisu bili prisutni u svim opštinama, pa je tako odnos civilnih i vojnih vlasti u Krupi tokom rata ostao dobar.

Ratni put uredi

1992. — Građanski rat i borbe za Grabež uredi

Početkom aprila 1992, hrvatske snage zauzele su naselje Kupres. U snažnom protivudaru 9. kninskog korpusa Kupres je oslobođen a hrvatske jedinice proterane sa Kupresa. Dalji napad u pravcu Livna preko Šuice je propao, usled žilave hrvatske odbrane i oklevanja srpskih opštinskih vlasti da zauzimaju hrvatska naselja.[14] Tokom bitke su poginula 62 srpska boraca, a hrvatske snage su zarobile 180.

Na prostoru Bosanske Krupe rat je počeo 21. aprila, kada su se sukobile srpske snage TO Bosanska Krupa i muslimanske snage iz Krupe, Bužima, Velike Kladuše i Cazina. Nakon četvorodnevnih borbi, srpske snage zauzele su grad i narednih dana ovladale selima Otoka i Badići.[15]

Napadom na kolonu koja je prevozila vojne obveznike u Srbiju 27. maja započet je rat u opštini Ključ. U borbu su uključeni i pripadnici 30. pešadijske divizije. Iako su muslimanske snage slomljene prvih nedelja juna, borbe su nastavljene i u julu. Tokom boja počinjeni su mnogi ratni zločini nad bošnjačkim stanovništvom. Posle rata Sud BiH osudio je prvog komandanta 17. ključke brigade, Boška Lukića, kao i druge oficire VRS.[16]

 
Borac 3. srpske brigade na položaju: Talijanov vrh na Staretini, 11. jula 1995.

U opštini Kulen Vakuf, 2. krajiški korpus započeo je operaciju razoružavanja muslimanskih boraca 10. juna. U borbi su učestvovali delovi Drvarske, Petrovačke i Bihaćke brigade. Muslimansko stanovništvo izbeglo je u Hrvatsku 13. jula, dok je oko 300 pripadnika muslimanskih snaga zarobljeno.[17]

Glamoč je bio izuzetak od drugih krajiških opština, pošto su se muslimani u većem broju priključili VRS. Obrazovan je jedan muslimanski bataljon koji se borio i van opštine Glamoč.

Srpska naselja na prostoru Bihaća koji je kontrolisala Armija RBiH našla su se na udaru muslimanskih snaga počev od juna 1992. To su bila sela: Vrsta, Jankovac, Zlopoljac, Jasika i Kamenica. Započeti su i pregovori o razoružavanju i srpskih sela Donja Gata, Vrelo i Osredak (jugozapadno od Cazina). Međutim, istog dana, ova sela je napala muslimanska Teritorijalna odbrana iz sela Mutnika, Trtovca i Bukovice, uz pomoć delova 101. muslimanske brigade. Srpske snage iz ova tri sela pružile su ogorčen otpor koristeći i dva minobacača. Bošnjaci tvrde da stanovništvo ovih sela nije proterano, već da su poslušali savet lokalnih lidera SDS-a i prešli na srpsku stranu — bezbedno. U pratnji UNPROFOR-a ka Korenici je otišlo 200 Srba iz rejona Donje Gate (izdvojeno je 13 lica iz kolone po naređenju komandanta Hrvatskog vijeća obrane, Vlade Šantića). U pomenuta sela srpsko stanovništvo se nije vratilo ni posle rata. Dva dana kasnije, 12. juna, izveden je napad muslimanskih snaga na Bugar, selo severno od Bihaća na samoj granici ka Republici Srpskoj Krajini.[18]

Snage 2. korpusa su 16. juna izvele napad na pravcima Donje Lohovo — Golubić — Bihać, Mrđa — Dobrenica i Pritoka — Orljani. Tom prilikom su napredovale najviše u Dobrenici, ali na drugim pravcima su bile zaustavljene. Na Pritočkom Grabežu muslimanske snage zarobljavaju jedan tenk T-55 i jednu „Pragu” 30/2 mm. Na golubićkom pravcu je uništen jedan, a drugi, oštećeni tenk, je potom izvučen i korišćen kao vatrena tačka. Muslimani uspešno koriste zaplenjeni tenk protiv snaga 2. krajiškog korpusa 22. juna sa položaja Sokolac.[19]

 
Napad 17. ključke brigade na Jajce 1992.

Prva velika operacija koju je planirao korpus zbila se 10. jula. Komanda korpusa je odlučila da ovlada zapadnim padinama Grmeča odnosno da ovlada desnom obalom Une. U operaciji je učestvovao po jedan bataljon iz Krupske, Sanske, Drvarske i Petrovačke brigade, kao i vojna policija korpusa. Napad je propao usled slabog sadejstva pridruženih bataljona.

Krajem jula napadnuti su položaji Krupske brigade kod Otoke. Armija RBiH doživela je velik poraz, sa preko 50 poginulih. Napad se ponovio 3. avgusta ali i ovog puta su muslimanske snage poražene sa 28 poginulih.[20]

Armija RBiH započela je veliku ofanzivu na Grabež 15. septembra u operaciji „Plamen 92” — napad je propao, osim manjih pomeranja na prednjem kraju odbrane 2. krajiškog korpusa. Armija RBiH će ponovo pokušati da zauzme Grabež u novembru i decembru, ali oba puta bezuspešno.[21]

Korpus je 16. juna uputio na jajačko ratište dva bataljona Drvarske brigade i delove 2. bataljona vojne policije sa nekoliko oklopnih vozila BOV. Angažovanje ovih snaga bilo je neuspešno. Nešto kasnije, 27. juna, jedinice 17. ključke brigade odlaze na ratište prema Jajcu. Borci iz Ključa istakli su se u osvajanju Jajca u operaciji Vrbas 92 krajem oktobra.[22]

1993. — Fikret Abdić i hrvatsko-muslimanski rat uredi

Druga ratna godina počela je međusobnim ratom hrvatskih i bošnjačkih snaga. Snage 2. korpusa na jugoistočnom delu zone odgovornosti prema Bugojnu, Livnu i Gornjem Vakufa prešle su u aktivnu odbranu i uglavnom artiljerijski pomagale hrvatske snage.

Na osnovu direktive Glavnog štaba br. 4, komandant korpusa je 12. decembra 1992. zapovedio brigadama na severozapadnom frontu da nastave napad u svojoj zoni borbenih dejstava. Cilj je bio da korpus izbije na liniju Lohovska brda — selo Golubić — Barakovac — selo Grmuša — reka Una.[23]

Stanje na frontu koji je držao Korpus karakterisao je relativno miran period tokom cele 1993. Nisu preduzimane značajnije borbene aktivnosti izuzev borbenih dejstava taktičkog značaja. Tokom ove godine iz korpusa su formirane jedinice jačine čete do bataljona, radi pomoći na drugim delovima fronta u Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini i u Autonomiji Zapadna Bosna.

Poznati velikokladuški privrednik i član Predsjedništva BiH na početku rata, Fikret Abdić, je imao drugačiji politički nastup od vlasti u Sarajevu, posebno u poređenju sa islamističkim političkim stavovima Alije Izetbegovića.

Abdić je 9. septembra 1993. javno istakao ideju o odvajanju prostora Cazinske krajine od vlasti u Sarajevu i formiranju posebne autonomne oblasti. Potom, 27. septembra 1993, Abdić proglašava Autonomnu Pokrajinu „Zapadna Bosna”. Dve brigade Armije BiH u Kladuši prelaze na stranu Abdića, ali i pojedini komandanti u drugim jedinicama 5. korpusa. Abdića je podržao general Šantić i njegova brigada HVO, južno od Bihaća.[24]

„To što oni tamo rade na levoj obali reke Une je njihov problem. On nas mnogo ne interesuje. Za nas su oni, jedni i drugi neprijatelji... Ja kažem da je to dobro da se malo sa sobom pozabave i biće nam sigurno lakše ali se budnost ne sme gubiti”

—Miroslav Vještica, pomoćnik komandanta 11. krupske brigade, izjava za list ”Srpska vojska”.[25]

Prvi sukob dve muslimanske grupe dogodio se 2. oktobra 1993. na Skokovima u blizini Cazina. Tokom oktobra 1993. dolazi do novih sukoba, podele i prelaska dela još nekih manjih jedinica 5. korpusa Armije BiH na stranu Abdića. Međutim, ove snage bile su manje i slabije naoružane od preostalih snaga 5. korpusa koje su ostale lojalne vlastima u Sarajevu.

Na sastanku 23. oktobra 1993. godine u Beogradu, uz prisustvo Slobodana Miloševića, Abdić i Radovan Karadžić potpisuju deklaraciju o trajnom miru između Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna i Republike Srpske. Dan ranije, Abdić je potpisao istu takvu deklaraciju sa Matom Bobanom, predsednikom Herceg-Bosne. Zbog nastale situacije u zoni 5. korpusa Armije BiH sarajevske vlasti 1. novembra 1993. smenjuju komandanta Ramiza Drekovića i postavljaju borbenijeg i beskompromisnijeg Atifa Dudakovića, dotadašnjeg zamenika komandanta 5. korpusa Armije BiH.

Sa srpskih položaja ovaj sukob je dočekan sa radošću, ali ne i sa željom da se iskoristi. Ofanziva 2. krajiškog korpusa uslediće tek početkom februara 1994.

1994. — Pad Velike Kladuše i jesenje borbe za Bihać uredi

 
Napad 2. KK na Grabežu, februar 1994.

U aprilu 1993, prema Direktivi br. 6, predviđeno je ovladavanje desne obale Une nizvodno od Bihaća. Korpus je tek u februaru naredne godine započeo dugo očekivani napad preko Grabeža, u sklopu operacije Glavnog štaba „Drina”. Napad je izveden u zoni 3. petrovačke brigade, a glavni cilj je bio zauzeti ključne objekte: Alibegovića kosa sa Hasinim vrhom (tt 625) i Vrškom (tt 600). ARBiH je brigadama u dodiru — 503. brdska i 504. brdska brigada — priključio tokom napada i rezerve iz 501, 502, 505. i 511. brigade. U napadu 2. KK učestvovali su (pored dva bataljona 3. petrovačke brigade u dodiru): 2. bataljon vojne policije, 2. izviđačko-diverzantski odred, Specijalne odred MUP-a RS iz Banja Luke, vod tenkova iz 2. KK i grupa oruđa za neposredno gađanje iz 9. grahovske brigade. Komanda korpusa nije uspela da obezbedi veća povećana ili jedinice iz drugih korpusa VRS.[26]

Napad je otpočeo 6. februara 1994. u 07.00. Borci 2. izviđačko-diverzantskog odreda i 2. bataljona vojne policije su žestokom vatrom sa bliskih odstojanja postigli potpuno iznenađenje i na Barakovcu razbili neprijatelja koji se, uz velike gubitke, panično razbežao. Treći bataljon iz sastava 501. brdske brigade Armije RBiH bio je praktično desetkovan. U toku prvog dana napada 1. i 2. bataljon Petrovačke brigade pomerili su prvu liniju za dva kilometra u dubinu neprijateljske teritorije, ali je dalji prodor bio onemogućen zbog nedostatka snaga koje bi eksploatisale uspeh. Trećeg dana od početka napada počele su da pristižu jedinice ojačanja za eksploataciju uspeha: bataljon iz sastava 11. krupske brigade, četa iz 5. glamočke brigade, kasnije bataljon iz sastava Školskog centra i 17. ključka brigada. Snage 2. KK su uspele da prodru 5—6 kilometara u dubinu teritorije 5. korpusa ARBiH i da uspostave položaje na liniji Mala Zečica — Mrazovo — Barakovac.

Napad na Hasin vrh 9. februara, uz učešće i komandanta Glavnog štaba VRS, Ratka Mladića[27], izvršio je 2. izviđačko-diverzantski odred. 2.KK ga je nekoliko puta osvajala i gubila, da bi neprijatelj uspeo konačno da ga zadrži. Banjalučki odred Specijalne brigade policije RS nije uspeo da zauzme Vršak (tt 600) u početnom naletu, čime je neprijatelj izbegao okruženje snaga na Alibegovića kosi. Odred je u višednevnim borbama imao više od 10 poginulih i zarobljenih boraca.[27] ARBiH je posle početnih poraza, angažovao specijalne jedinice „Hamze” i „Gazije” iz sastava 505. brdske brigade i delove 511. brdske brigade, što je uz pogoršanje vremena sasvim zaustavilo napad 2. KK.

Snage 5. korpusa ARBiH nanele su odlučujući poraz snagama Autonomne Pokrajine Zapadna Bosna u ofanzivi koju su nazvali „Tigar ’94”, a koja je trajala od 29. jula do 21. avgusta 1994.

Predvođena Ratkom Mladićem, VRS je početkom septembra 1994. pokrenula operaciju „Breza ’94”, sa ciljem da se ovlada Krupom, Bužimom i Cazinom. Glavni pravac napada bio je Bužim — Cazin, a pomoćni na pravcu Otoka — Bosanska Krupa. Na ostalom delu fronta prema 5. korpusu ARBiH jedinice su dobile zadatak da aktivnom odbranom vežu snage neprijatelja.

Na pravcu prema Bužimu i Cazinu napadali su 1. bataljon vojne policije i 1. izviđačko-diverzantski odred Prvog krajiškog korpusa i garda „Panteri” iz Bijeljine, podržani 1. novogradskom brigadom VRS i 33. (dvorskom) brigadom SVK. Na pravcu Otoka — Bosanska Krupa napadali su delovi 43. prijedorske, 6. sanske i 5. kozarske brigade iz sastava 1. KK. Jedinice 2. KK na bihaćkom frontu dobile su zadatak da aktivnim dejstvima poprave taktički položaj i na taj način sadejstvuju snagama na glavnom pravcu napada. U borbama koje su vođene 5—8. septembra na pravcu Otoka — Bos. Krupa, 511. krupska brigada 5. korpusa ARBiH na brdima Vučkovac i Plavno oko Otoke zaustavila je napad srpskih snaga. Napad na pravcu Bužim — Cazin otpočeo je 8. septembra. Prvog dana borbenih dejstava snage VRS su izvršile prodor u dubinu neprijatelja oko dva kilometra. Međutim, odbačene su u kontranapadu 505. i 517. brigade 5. korpusa ABiH, čime je zaustavljen napad VRS.[28]

 
Početni borbeni raspored Armije RBiH i VRS 24. oktobra 1994.

Osokoljen prethodnim pobedama, 5. korpus ARBiH pokrenuo je veliki napad na položaje 2. KK 24. oktobra pod nazivom „Grmeč '94”. U vreme početka proboja, bile su angažovane sledeće brigade: 505. motorizovana brigada, 511. brdska brigada, 501. brdska brigada, 502. brdska brigada, 503. brdska brigada, 1. bosanska oslobodilačka br, 517. osl. brigada, kao i 101. domobranska pukovnija HVO. Ostale jedinice (506. bosanska oslobodilačka brigada, manji delovi 505. i 511. brigade), bile su angažovane u svojim zonama odbrane prema jedinicama VRS, SVK ili u rezervi.

Odbranu 2. KK na bihaćkom delu fronta su izvodile: 15. bihaćka brigada, 1. drvarska brigada, 17. ključka brigada sa četom iz sastava 5. glamočke brigade, dva bataljona iz sastava 3. petrovačke brigade i bataljon iz sastava 6. sanske brigade. Na krupskom delu fronta, na desnoj obali reke Une, odbranu je izvodila 11. krupska brigada, u svojoj zoni koja je uspostavljena na početku ratnih sukoba. Na grmuškom delu fronta, takođe na kanjonu Une, liniju je posedao 3. bataljon iz sastava 3. petrovačke brigade sa grmuškom četom TO.

Armija BiH je do 29. oktobra u silovitom naletu slomila odbranu 2. KK na bihaćkom pravcu i pretila da odseče Bosansku Krupu uspostavivši mostobrani na Uni 31. oktobra. Zauzeti su grabeški plato, Grmuša i Kulen Vakuf; prodor je na nekim mestima prelazio 20 km u dubini. Poslednjeg dana oktobra, Glavni štab VRS pokreće protivnapad pod imenom „Štit 94” kojim je komandovao general Manojlo Milovanović, zamenik Ratka Mladića. Za potrebe protivnapada zadejstvovane su sledeće jedinice[29]:

 
Protivnapad VRS 31. oktobar — 24. decembar 1994. u operaciji Štit.

Iz 2. krajiškog korpusa bilo je angažovano:

Iz ostalih sastava Vojske RS:

Iz MUP-a RS:

Ukupno: 17.489 boraca. Iz Republike Srpske Krajine učestvovao je jedan bataljon MUP-a sa 400 pripadnika u odbrani na liniji selo Lipa — Crvene Grede (severoistočno od sela Rajinovci). Posle početka protivudara, povukao se u RSK. Do kraja novembra, broj boraca je narastao na 20.635.[29]

Početak borbenih dejstava obeležen je uspešnom odbranom grada Krupa na Uni, gde su 1. srpska brigada i bataljon CVŠ pritekli u pomoć snagama 2. korpusa i posle trodnevnih okršaja, posebno u selu Vranjska, uspele da odbace neprijatelja. Na pravcu napada glavnih snaga Krupa na Uni — Bihać, nosilac borbenih dejstava bila je Taktička grupa — 3 (1. srpska brigada, 1. drvarska brigada i 15. bihaćka brigada). Dana 14. novembra u celodnevnim žestokim borbama 1. srpska i 1. drvarska brigada u večernjim satima slomile su otpor neprijatelja i izbile na komunikaciju selo Radić — Grabež, čime su stvoreni uslovi za gonjenje neprijatelja. Na ovom pravcu nije bilo daljeg napredovanja. Osnovni razlog je insistiranje na smeni bataljona iz Drinskog i Istočnobosanskog korpusa, čime je udarna moć snaga 2. KK umanjena. 1—2. decembra, jedinice 11. krupske brigade nasilno su prešle Unu uzvodno od Krupe u rejonu sela Bužimkići i uspostavile mostobran u širem rejonu sela Čojluk. Dejstva pomoćnih snaga na pravcu Petrovac—Bihać u prvoj etapi operacije karakterisali su bočni napadi na izduženi poredak neprijateljskih jedinica na pravcima selo Ripač — selo Lipa i selo Ripač — Kulen Vakuf. Veliki deo tog prostora oslobodile su jedinice Taktičke grupe — 9 (deo 9. grahovske brigade, MUP-a RS i RSK), od 1. do 8. novembra.[30]

 
Borbeni raspored ARBiH I VRS po završetku operacije Štit.

Sedamnaestog novembra general Mladić naređuje da se potpuno ovlada delom grada Bihaća i naseljenim mestima desno od obale reke Une. Pošto je Bihać proglašen za zaštićenu zonu, Mladić naređuje: „po samom gradu Bihaću ne dejstvovati većim artiljerijskim (i) raketnim sistemima, kao ni po snagama UNPROFOR-a”; odnosno „da se po Bihaću može dejstvovati samo sredstvima pešadije”.[31]

Do 20. novembra jedinice Taktičke grupe — 9 zauzele su Debeljaču (osim zadnjeg visa prema Bihaću), sela Veliki i Mali Skočaj, Zavalje i Vedro Polje, čime je stvorena polukružna osnovica za napad na Bihać. Do kraja operacije položaji Vojske RS pomereni su na pravcu selo Zavalje — Žegar — Bihać. Oslobođeno je selo Žegar i zauzeto izvorište gradskog vodovoda Klokot. Daljeg napredovanja prema Bihaću nije bilo ni na jednom pravcu. Vojska Republike Srpske je na dostignutoj liniji prešla u odbranu, čime je protivudar na bihaćkom pravcu završen.[31] Prema kasnijim tvrdnjama Ratka Mladića, Bihać nije zauzet uprkos izričitoj naredbi iz sledećih razloga: jačanje odbrane 5. korpusa na starim položajima i suženom frontu; odlazak delova jedinica VRS iz mešovitih brigada i odlazak Studentske brigade; pritisak Međunarodne zajednice; napad hrvatskih snaga iz pravaca Livna.[32]

Pet dana pred početak napada Armije RBiH iz Bihaća, 7. korpus ARBiH napao je Kupres u operaciji koju je nazvao „Jesen 94”. Do kraja oktobra pregažena je prva linija odbrane 7. kupreške brigade, a brigada potisnuta do Kupreških vrata, predvorja grada Kupresa. U napadu je učestvovalo 8.000 boraca Armije RBiH. 25. oktobra komanda 2. KK ojačala je odbranu brigade četom bataljona vojne policije i izviđačko-diverzantskog odreda. Glavni štab VRS podupreo je položaje delovima „Pantera” iz Bijeljine, mešovitim bataljonom iz Banja Luke i četama iz 5. glamočke, 9. grahovske i 17. ključke brigade. Prvog dana novembra snage HVO (potpomognutem 1. gardijskim zdrugom Hrvatske vojske) napadaju položaje 7. kupreške brigade sa južne strane. Na strani hrvatskih snaga je učestvovalo 9.000 boraca.[33] Sledećeg dana 7. kupreška napušta Kupres i povlači se na rezervne položaje.

Do kraja godine su snage Splitskog zbornog područja Hrvatske vojske ovladale visovima Dinare i preuzele kontrolu nad Livanjskim poljem u operaciji „Zima '94” porazivši 9. grahovsku i 3. petrovačku brigadu pojačanu jednim bataljonom 1. drvarske brigade.

1995. — Slom 2. krajiškog koprusa uredi

 
Napad hrvatskih snaga na Šator u sklopu operacije „Skok-1” i „Skok-2” tokom aprila 1995.
 
Napad na Grahovo u julu 1995. tokom hrvatske operacije „Leto”.

Početkom godine, Manojlo Milovanović, komandant združenih snaga VRS na bosansko-krajiškom frontu, naredio je opšti napad — operacija „Dinara 95” — iz pravca Dinare i Staretine na uklinjene hrvatske snage u Livanjskom polju. Pored snaga u dodiru s neprijateljem (9. grahovska, 5. glamočka i 3. petrovačka brigada), za napad su određene i 2. srpska i 3. srpska mešovita brigada. Potonja je prebačena sa Bihaćkog fronta, a 2. srpska je popunjena sa po jednim bataljonom iz Hercegovačkog i Drinskog korpusa. Zbog jake zime i nemotivisanosti, mešovite brigade nisu ni krenule u napad, a operacija je propala.[34]

Tokom januara i februara 5. korpus ARBiH potisnuo je snage 2. KK iz prigradskih bihaćkih naselja (Vedro Polje) i pojedinih okolnih kota. Sredinom maja je ponovo proterao 2. KK sa položaje na Grabežu, Grmuši i Ripaču. Mostobran VRS na Uni kod Krupe uništen je 11. jula.[35]

 
Napad na Glamoč u julu 1995. tokom hrvatske operacije „Leto”.

Hrvatske snage su tokom aprila u operacijama „Skok-1” i „Skok-2” potisnule 2. KK sa cele planine Dinare i ovladale planinom Šator čime su ugrozile Grahovo i Glamoč. Glavni štab VRS je pokušao da zakrpi rupe u odbrani dovođenjem mešovitih sastava iz cele VRS, uključujući RV i PVO, ali osim jednog bataljona 43. prijedorske brigade, bile su to neformacijske jedinice. Hrvatske snage napale su Grahovo i Glamoč 25. jula u operaciji „Ljeto 95”. U naredna četiri dana, prvo je zauzeto Grahovo, kojeg su napadale 4., 7. i 9. gardijska brigada HV, a potom je pao Glamoč, nakon što su 81. i 84. gardijski bataljoni HV porazili 3. srpsku brigadu na severozapadnim prilazima Glamoču što je nateralo 5. glamočku brigadu — koja se do tada uspešno branila od napada HVO gardijskih brigada — na povlačenje.[36]

Početkom avgusta Glavni štab VRS naredio je protivnapad na pravcu Resanovci — Grahovo u sklopu operacije Vaganj 95. U napadu su učestvovali 2. drinska mešovita brigada, 65. zaštitni puk i 10. diverzantski odred. Od početka napada, 8. avgusta, u narednih nekoliko dana zauzeto je više objekata bez borbe (Ciganski brijeg — Treskičin do — Veliki Carevac — selo Bursać). U noći 12-13. avgusta, teško je poražena 141. brigada HV kada je VRS zauzeo kote Ciljeg, Vidovića Glavica i Mali Carevac. Narednih dana, međutim, hrvatske snage su potisnule VRS ka Drvaru.[37]

Sredinom septembra združene hrvatsko-bošnjačke snage pokrenule su velik napad na 2.KK pod nazivom „Maestral” i „Sana 95”. Od 8. do 15. septembra hrvatske snage zauzele su Šipovo, Jajce, Drvar i Oštrelj. Armija RBiH započela je napad 13. septembra i narednih dana zauzela Bosanski Petrovac, Kulen Vakuf, Bosansku Krupu i Ključ.

Prilaze Drvaru branili su 2. drinska, 1. drinska i 3. petrovačka brigada, kao i 65. zaštitni puk i tri odreda Specijalne brigade MUP-a RS (Banjalučki, Prijedorski i Dobojski odredi). 9. grahovska brigada je bila u rezervi, ali njen sastav nije bio u borbenom stanju. Još tokom avgusta započele su borbe za povoljnije taktičke položaje sa hrvatskim snagama. Napad na Drvar počeo je 12. septembra, a Drvar je zauzet 14. septembra. Dva dana pre napada, 1. drinska brigada napustila je položaje i vratila se u Zvornik.[38]

 
Napad Hrvatske vojske na Drvar u septembru 1995.

Na Bihaćkom frontu, već prvog dana poražene su 1. drvarska, 15. bihaćka i 1. srpska brigada. Na Krupskom frontu, žilavo su se branile 11. krupska i 17. ključka brigada, ali su 17. septembra napustile Bosansku Krupu kako bi izbegli okruženje. Do 28. septembra sve jedinice 2. KK povučene su u pozadinu, kako bi sakupile ljudstvo i okrepile snage. Glavni štab VRS je 28. septembra naredio opšti napad u zoni 2. KK u sklopu Direktive br. 9. Komandant 2. krajiškog korpusa je svojim naređenjem formirao Taktičku grupu — 2 u čiji sastav su ušle 1. brigada drvarska, 15. brigada bihaćka, 17. brigada ključka i delovi 2. izviđačko-diverzantskog odreda i 2. bataljona vojne policije. Istovremeno, na pravcu Novi Grad — Krupa na Uni napadale su 1. brigada Novi Grad, 3. brigada Petrovac i 11. brigada Krupa na Uni. Nakon konsolidacije na Manjači, sve ove jedinice su ušle u sastav Operativne grupe — 10, koja je bila potčinjena Prvom krajiškom korpusu i imala sedište u Sanskom Mostu. Do 7. oktobra 1995. godine borbena dejstva su se odvijala uspešno. Jedinice su izbile na liniju Stanića brdo — kota 627 — Met- la — tt 687 — Zavalje — Varda — Babića glava — tt 627 — reka Sanica — selo Škrbići (tt 326). U toku 5. oktobra, 2. izviđačko-diverzantski odred je prešao reku Sanicu i ovladao selom Lončari. Međutim, u večernjim satima odred je razbijen i u neredu se povukao na Čelić kosu. Potom, 9. oktobra 1995. u ranim jutarnjim satima, koristeći noć i gustu maglu, ARBiH je preko mosta na reci Sanici ubacio dve jače borbene grupe. Jednu je usmerio pravcem selo Zolaci — Zolakov do — selo Banjci, a drugu pravcem Most — Sanica naselje. Uz pomoć čete iz 2. bataljona vojne policije 2. KK privremeno je zaustavljen prodor. Međutim, jedinice Operativne grupe — 10 i 2. krajiškog korpusa nisu uspele da se konsoliduju i ARBiH je brzim prodorom duž komunikacije Ključ — Sanski Most u toku 10. oktobra ušao u Sanski Most.[39]

Gubici uredi

Prema podacima tadašnjeg načelnika štaba korpusa, pukovnika Kukobata, do 10. avgusta 1994. korpus je imao sledeće gubitke: 637 poginulih boraca, ranjenih oko 2.000 i nestalih 38.[40] Budući da je korpus tokom rata imao više od 2.000 poginulih boraca, najviše boraca poginulo je u jesen 1994, i u borbama 1995. protiv združenih hrvatsko-muslimanskih snaga.

Posleratni period uredi

Aktom komande 2. krajiškog korpusa od 17. januara 1996. naređeno je rasformiranje jedinica 2.KK. Nakon što je 2. KK izgubio svoju zonu odgovornosti i nakon što je demobilizacijom VRS smanjena a zona odbrane Republike Srpske izmenjena, komandant Glavnog štaba juna 1996. doneo je naredbu o formiranju i preformiranju jedinica, kojom su na operativnom nivou ustrojena tri korpusa kopnene vojske: 1, 3. i 7. korpus i Vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana. Drugi krajiški korpus je tom naredbom komandanta Glavnog štaba ugašen, a deo jedinica iz njegovog sastava je ugrađen u Prvi korpus (dotadašnji 1. krajiški korpus).

Prema naredbi izdatoj u proleće 1996, od maja te godine pa do jula 1997. posebna komisija sa potpukovnikom Miloradom Vulinom na čelu radila je na sređivanju i arhiviranju građe 2. krajiškog korpusa u Školskom centru VRS u Banjoj Luci. Građa je sređena, uredno arhivirana i predata u Arhiv VRS, koji je sada, u sastavu Arhiva Ministarstva odbrane BiH.[41]

Galerija uredi

  •  
    MUP RS položaj kod Bihaća 1. decembra 1994.
  •  
    Srpski tenk kod Ključa, 6. oktobra 1995.
  •  
    MUP RS kod Ključa 6. oktobra 1995.
  •  
    3. srpska brigada na Staretini, 11. jula 1995.
  •  
    Drvar–Velika Metla: 2. drinska br, 23. avgust 1995.
  •  
    Srpski borci prema Mliništu, jul 1995.

Reference uredi

  1. ^ Pandurević 2012, str. 223.
  2. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 107.
  3. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 110.
  4. ^ a b „Preminuo general Radivoje Tomanić”. Radio-televizija Republike Srpske. 19. 10. 2011. Pristupljeno 27. 5. 2015. 
  5. ^ a b „Komemoracija povodom smrti genarala Radivoja Tomanića”. Radio-televizija Republike Srpske. 21. 10. 2011. Pristupljeno 27. 5. 2012. 
  6. ^ a b v g d „Mrkonjić Grad: 20 godina od formiranja Drugo krajiškog korpusa”. Radio-televizija Republike Srpske. 26. 5. 2012. Pristupljeno 27. 5. 2012. 
  7. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 37.
  8. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 40.
  9. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 42.
  10. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 43.
  11. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 111.
  12. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 122.
  13. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 115.
  14. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 25.
  15. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 31.
  16. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 52.
  17. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 54.
  18. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 55.
  19. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 56.
  20. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 57.
  21. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 59.
  22. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 80.
  23. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 84.
  24. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 86.
  25. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 87.
  26. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 91.
  27. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 92.
  28. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 127.
  29. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 138.
  30. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 141.
  31. ^ a b Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 142.
  32. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 161.
  33. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 165.
  34. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 175.
  35. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 183.
  36. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 197.
  37. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 209.
  38. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 220.
  39. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 237.
  40. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 124.
  41. ^ Kukobat i Dimitrijević 2019, str. 259.

Napomene uredi

  1. ^ Korpus je do zvaničnog formiranja Vojske Republike Srpske 12. maja 1992, nosio naziv ”Drvarski korpus” budući da je komanda korpusa bila u Drvaru. Taj naziv se često može sresti u sekundarnim izvorima. Od 12. maja 1992. u borbenim dokumentima Vojske Republike Srpske korišćen je isključivo naziv 2. krajiški korpus.[7]

Literatura uredi

  • Pandurević, Vinko (2012). Srbi u Bosni i Hercegovini :od deklaracije do konstitucije: političko, odbrambeno i vojno organizovanje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini 1991—1995. Beograd: IGAM. ISBN 978-86-83927-69-2. 
  • Kukobat, Dušan; Dimitrijević, Bojan B. (2019). 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske. Banja Luka: Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica. ISBN 978-99976-730-5-3. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=2._крајишки_корпус_Војске_Републике_Српске&oldid=26716996”