AMD
AMD (skraćenica od engleskog Advanced Micro Devices = „Napredni mikrouređaji“) je proizvođač elektronike sa sedištem u Kaliforniji, SAD. AMD je drugi po veličini snabdevač mikroprocesora zasnovanih na x86 arhitekturi (nakon Intela) i vodeći snabdevač fleš memorija. U 2007. godini AMD je bio jedanaesti po prihodu među proizvođačima poluprovodnika.[2] Osnovan je 1969. od strane grupe direktora kompanije Ferčajld semikondaktor.
| AMD | |
|---|---|
 | |
| Javna | |
| Delatnost | Poluprovodnici |
| Osnovano | 1969. |
| Sedište | Sanivejl, SAD |
Rukovodioci | Brus Kleflin Derik Mejer |
| Proizvodi | Mikroprocesori Matična ploča čipsetovi Grafički procesori DTV dekoder čipovi |
| Prihod |  5,4 milijardi dolara (2009) |
Operativni prihod | 664 miliona dolara (2009) |
| Profit | 293 miliona dolara (2009) |
| Ukupna aktiva | 9,08 milijardi dolara (2009) |
| Ukupan kapital | 648 miliona dolara (2009) |
Broj zaposlenih | 10.400 (2010)[1] |
| Veb-sajt | www |
AMD je danas jedna od 20 vodećih kompanija na polju poluprovodnika. Najpoznatiji je po serijama procesora Atlon, Opteron, Turion 64, Sempron i Duron.
Istorija uredi
AMD je počeo 1969. godine kao proizvođač logičkih čipova, a 1975. godine je počeo sa proizvodnjom RAM-a. Iste godine je uveo obrnutog klona mikroprocesora Intel 8080. Tokom ovog perioda, AMD je takođe dizajnirao i proizveo serije elementala za procesore „bit-slajs“ (Am2900, Am29116, Am293xx) korišćenim u različitim dizajnima miniračunara.
Tokom ovog perioda, AMD je pokušao da uhvati korak sa nadolazećim zaokretom ka RISC procesorima izbacivši na tržište sopstveni procesor AMD 29K, uz unapređenje grafike i zvuka kao i EPROM. Sredinom osamdesetih su ostvarili određeni uspeh sa FSK modemom AMD-7910, jednim od prvih multistandardnih uređaja koji su pokrivali i CCITT i Belove tonove na brzinama do 1200 boda u nesimultanoj ili 300/300 boda u simultanoj dvosmernoj liniji. Iako je AMD 29K preživeo kao ugrađeni procesor, a izdanak AMD kompanije Spenžen je i dalje vodila na tržištu kao glavni proizvođač fleš memorije, u drugim oblastima AMD nije bio iste sreće. Odlučio je da promeni taktiku i da se skoncentriše samo na mikroprocesore i fleš memoriju koji bi bili kompatibilni sa Intelom. Ovim su postali direktna konkurencija Intelu sa svojim mikroprocesorima kompatibilnim sa x86 i sa fleš memorijom, te izbili na drugo mesto na tržištu.
Parničenje sa Intelom uredi
AMD ima dugu istoriju parničenja sa bivšim partnerom i tvorcem x86, Intelom.
- Godine 1986, Intel je raskinuo ugovor koji je imao sa AMD-om, a koji je AMD-u dozvoljavao proizvodnju Intelovih IBM mikročipova. AMD je tražio arbitražu 1987, na kojoj je 1992. godine, odluka donesena u korist AMD. Intel je uložio žalbu, i slučaj je završio na Vrhovnom sudu Kalifornije. Godine 1994. ovaj sud je potvrdio odluku arbitražnog suda i presudio naplatu penala zbog kršenja ugovora.
- Godine 1990, Intel je opet podneo tužbu za kršenje autorskih prava navodeći ilegalnu upotrebu svojih mikrokodova 287. Slučaj je završen 1994. godine sa presudom da AMD ima pravo da koristi Intelov mikrokod u svojim mikroprocesorima u generaciji 486.
- Godine 1997, Intel je opet tužio AMD i Cyrix Corp. zbog zloupotrebe termina MMX. AMD i Intel su ovaj spor rešile dogovorom, time što je AMD priznao MMX kao marku koja je vlasništvo Intela, a Intel je zauzvrat dao AMD prava da izbaci na tržište AMD К6 MMX procesor.
- Godine 2005, nakon istrage, japanska državna tržišna inspekcija je proglasila Intel krivim za razne prestupe. Dana 27. juna 2005, AMD je dobio parnicu protiv Intela za nelojalnu konkurenciju u Japanu, a istog dana je podneo istu tužbu protiv Intela u Delaveru, SAD. U tužbi se navodi sistematsko vraćanje novca, posebni popusti, pretnje i drugi načini koje je Intel koristio kako bi uklonio AMD procesore sa globalnog tržišta. Od početka ove akcije, AMD je izdao pozive na sud svim velikim proizvođačima kompjuterske opreme uključujući Del, Majkrosoft, IBM, Hjulit pakard, Soni, Tošiba.
Kupovina ATI-ja uredi
AMD x86 mikroprocesori uredi
Povučeni modeli uredi
8086, 80286, 80386, Am486 uredi
U februaru 1982, AMD je potpisao ugovor sa Intelom i dobio licencu da bude drugi proizvođač procesora 8086 i 8088. IBM je želep da koristi Intelov procesor 8088 u svom IBM PC, ali je njegova politika u to vreme zahtevala najmanje dva izvora za svoje čipove. AMD je kasnije pod istim aranžmanom proizvodio procesore 80286, ali je Intel raskinuo ugovor 1986. i odbio da saopšti tehničke detalje o novom procesoru 80386. Rastuća popularnost klonova PC-ja je značila da Intel može da proivodi više procesora pod svojim uslovima, a ne prema uslovima IBM-a.
AMD je osporio Intelovu odluku da raskine ugovor i pobedio je na sudu, ali je Intel osporio tu odluku. U dugoj raspravi koja je usledila, a koja se završila 1994. kada je Vrhovni sud Kalifornije presudio u korist AMD-a i naterao Intel da plati milijardu dolara na ime odštete zbog kršenja ugovora. Naknadne pravne rasprave su se usredsredile na to da li AMD ima zakonsko pravo da koristi derivate Intelovog mikrokoda. Pojedine odluke su išle u korist obe strane. Suočen sa naizvesnošću, AMD je bio primoran da razvije svoju verziju Intelovog koda. U ovom postupku, jedan tim inženjera je opisao funkciju koda, a drugi tim je morao sam, bez pristupa izvornom kodu, da razvije mikrokod koji je imao istu funkcionanost.
AMD je 1991. izbacio Am386, svoj klon Intelovog procesora 80386. Bilo je potrebno manje od godinu dana da AMD proda milion primeraka. AMD's 386DX-40 je bio vrlo popularan kod manjih, nezavisnih proizvođača računara. Procesor Am386 je 1993. nasledio procesor Am486. Oba procesora su se prodavala po značajno nižoj ceni od Intelovih verzija. Am486 je koristio veliko broj proizvođača gotovih računara, uključujući i Kompak, i pokazao se vrlo popularnim. Ali kako se skratio ciklus korišćenja proizvoda u industriji personalnih računara, inverzno projektovanje Intelovih proizvoda je postala sve neisplativija strategija za AMD, pošto je to značilo da će njihova tehnologija uvek biti iza Intelove. Zato su počeli sa razvijanjem sopstvenog procesora.
K5 uredi
Prvi potpuno AMD-ov x86 procesor je bio K5 koji je izbačen 1995. Planirano je da se takmiči direktno sa Intelovim procesorom Pentium, koji je proizveden 1993. Međutim, ovaj procesor je imao više zajedničkog sa procesorima Pentium Pro i Sajriksovim 6x86, koji su dekodovali x86 instrukcije u mikrooperacije i izvršavali ih u RISC jezgru. Neki od ovih čipova su prodavani pod pokazateljem performansi, što je uznemirilo neke kupce i dovelo do kritika.
K5 je patio od nekoliko problema. Mada je jedinica za rad sa pokretnim zarezom imala bolje performanse nego ona kod Sajriksovog 6x86, one su i dalje bile niže nego performanse Pentium-a. Iako je K5 bio dobra ponuda u poređenju sa klasičnim Pentium-om, sa modernim osobinama kao što su prekoredno izvršavanje i RISC jezgro sa mikrooperacijama, AMD-ova prosecorska tehnologija je zaostajala za Intelovom. Ovo je bilo zbog činjenice da AMD kao kompanija nije posedovala istu zrelost u razvoja mikroprocesora kao Intel, pa su probijeni mnogi rokovi a nedostajalo je i proizvođačko iskustvo u skaliranju dizajna.
NexGen / K6 uredi
AMD je 1996. kupio kompaniju NekstGen zbog prava na njihovu Nx seriju x86 kompatibilnih procesora. AMD je ostavio projektanskom timu NekstGena njihovu zgradu i pružio im vreme i novac da prerade procesor Nx686. Rezultat je bio K6 procesor, koji je predstavljen 1997.
Redizajn je uključivao mehanizam za dinamičko preslaganje instrukcija, MMX instrukcije i jedinicu za rad sa pokretnim zarezom. Procesor je bio kompatibilan sa Intelovim procesorom Pentijum, što mu je pomoglo da bude korišćen u brojnim matičnim pločama za podnožje Socket 7. Kao i Nx686 i Nx586 pre njega, K6 je prevodio x86 instrukcije u RISC-olike mikroinstrukcije. Sledeće godine, AMD je predstavio procesor K6-2 koji je dodao set multimedijalnih instrukcija sa pokretnim zarezom pod imenom 3DNow!, koja je prethodila Intelovim SSE instrukcijama, kao i novom standardu podnožja pod imenom Super Socket 7, koji je povećao frekvenciju glavne magistrale sa 66 na 100 MHz.
U januaru 1999, konačna iteracija serije K6-x, K6-III na 450 MHz, je bio veoma kompetativan sa najboljim Intelovim čipovima. Ovaj čip je u osnovi bio K6-2 sa 256 KB brzog keša drugog nivoa integrisanog u jegro i sa boljom jedinica za predviđanje grananja. I dok je on bio ujednačen (uglavnom bolji) sa Pentijumom II/III u operacijama sa celim brojevima, jedinica za rad sa pokretnim zarezom je bila serijska bez pajplajnova i zato je zaostajala za Intelovom arhitekturom jedinice za rad sa pokretnim zarezom. Iako je 3DNow! mogao teoretski da kompenzuje ovu slabost, koristilo ga je samo nekoliko proizvođača igara, a najpoznatiji izuzetak je bio Quake II. AMD K6-III je bio jedinstven po tome što je bio jedan od prvih procesora sa tri nivoa keš memorije. Prethodnik K6-2 je koristio keš memoriju matične ploče. Uvođenjem keš memorije u sastavu procesora, AMD je dizajnirao K6-III da pripoji keš matične ploče da prevaziđe L1, L2 i L3 keš.
Ukupno gledajući, K6 je bila jaka arhitektura, ali je imala nekoliko problema. Firma je još uvek bila relativno nova u proizvodnji svojih procesora. Zatim tu su bili problemi oko dostupnosti zbog problema tokom proizvodnje. Dalje, pošto su zbog formata Super Socket 7 odstupale od zvanične Intelove specifikacije matičnih ploča, matične ploče koje su radile sa K6 procesorima su bile različitog stepena kvaliteta, posebno u pogledu implementacije AGP specifikacije za grafičke kartice.
K6 se pokazao popularnim kod kupaca, posebno na tržištima izvan Severne Amerike, pošto je nudio dobre performanse po srazmerno niskoj ceni. Zbog politike velikih kupaca, problemi oko platforme su sprečili AMD da postane veliki igrač na korporativnom tržištu. Takođe, Intel je na niže AMD-ove cene odgovorio sa familijom procesora Celeron (Celeron), koju su činile oslabljene verzije procesora Pentijum. Mada Celeroni nisu bili popularni onoliko koliko je Intel očekivao, njihova dostupnost je otežala AMD-u da održi da održi profit od prodaje procesora u pristojnim okvirima.
Athlon / K7 uredi
Osnivač i izvršni direktor AMD-a Džeri Sanders je razvio strateška partnerstva da bi poboljšao prisustvo AMD-a na tržištu personalnih računara zasnovano na uspehu K6 arhitekture. Jedno od većih partnerstava objavljeno 1998. je udružilo AMD sa Motorolom, gigantom u industriji poluprovodnika.[traži se izvor] U saopštenju Sanders je označio partnerstvo kao stvaranje virtuelne gorile koja će omogućiti AMD-u da se takmiči sa Intelom u pogledu kapaciteta za proizvodnju, dok će to smanjiti AMD-ove finansijske izdatke za nove fabrike.
Ovo partnerstvo je takođe omogućilo zajedničko razvijanje poluprovodniče tehnologije zasnovane na bakarnim vodovima, što će postati kamen-temeljac procesa proizvodnje K7 procesora.
U avgustu 1999, AMD je predstavio procesor Athlon (K7). Razvojni tim je vodio Dirk Mejer, jedan od glavnih inženjera projekta DEC Alpha. Džeri Sanders je angažovao mnoge ljude iz inženjerskeog tima da rade za AMD, obzirom da je DEC zapostavio projekat i time doveo skoro potpuno novu ekipu inženjera stručnjaka. Balans projektantskom timu Athlona su činili veterani razvoja arhitektura AMD K5 i K6.
Athlon je imao potpuno novu mikroarhitekturu, potpomognutu moćnom jedinicom za rad sa pokretnim zarezom. Novi procesor je pokušao da smanji broj „uskih grla“ koji su za AMD bili sastavni deo Intelovog P6 dizaprocesorskojjna. Athlon je imao veću prosečan protok naredbi po taktu. Povećan protok u odnosu na P6 je bio moguć pošto su novi procesi proizvodnje dozvoljavali povećanje gustine tranzistora u Athlon procesorima. Rani primerci ovog procesora su imali probleme pri predviđanju grananja i niže radne frekvencije. Finalni čipovi su popravili ove ranije propuste i ponudili performanse bolje od Intelove arhitekture.
Intel je odmah izvršio skoro kompletan redizajn P6 jezgra, da bi eliminisao zastoje u protoku koji su smanjivali njegove performanse. Rezultat je bio Coppermine serija. Međutim, iznenadna revizija i potreba za osavremenjavanjem opreme za izradu procesora je vršila pritisak na Intelove fabrike. Dostupnost Coppermine čipova je u ranoj fazi bila ograničena i nije zadovoljila tražnju.
Radeći zajedno sa Motorolom, AMD je uspeo da usavrši izradu bakarnih veza do proizvodne faze skoro godinu dana pre Intela. Izmenjeni proces je dozvoljavao izradu procesora čiji su bakarni vodovi na čipu bili širine 180 nm. Prateće smanjenje jezgra je rezultovalo smanjenjem potrošnje energije, što je omogućilo AMD-u da poveća frekvenciju Athlon-a preko 1 GHz.[1]. AMD je ustanovio da je novi proces izrade procesora prevazišao očekivanja, te se u martu 2000. isporučili veliku količinu brzih procesora. Intel je predstavio Pentium na 1 GHz par dana posle AMD-a, ali nije mogao da nekoliko meseci da obezbedi dovoljnu količinu procesora. Intelov pokušaj da preskoči AMD sa procesorom Pentium III 1,13 GHz rezultovao je proizvodom koji je pouzdano radio samo na određenim matičnim pločama i bio je predmet kritike.[traži se izvor] Čip je povučen sa tržišta, a bio je ugrađen samo u šačicu OEM sistema.[traži se izvor] Unapređeni dizajn čipa nije predstavljen sve do 2001.
AMD je nastavio da konkuriše Intelu sa niskim cenama sa K6. Takođe, AMD je procesorom Duron postigao priznanje za proizvod u klasi odnosa cena/kvalitet u vodećim medijima u struci.
Kontinuiran uspeh Athlon procesora je bio ometen kada je Intel predstavio procesor Pentium 4. Iako je Athlon bio sposoban za mnogo veće frekvencije od Pentium 3 linije, nova Netburst arhitektura Pentium 4 procesora je bila projektovana da radi na višim frekvencijama koje su mogle da stignu i prestignu frekvencije Athlon linije. Nemoćan da se takmiči sa sirovom brzinom koju je pružao Pentium 4, AMD se vratio označavanju po performansama, za koju se verovalo da predstavlja frekvenciju (u megahercima) ekvivalentnog Pentium 4 procesora, ali AMD ovo nije nikada potvrdio.
Aktuelni i budući modeli uredi
AMD64 / K8 uredi
K8 je velika revizija K7 arhitekture, a najznačajnije unapređenje je dodavanje 64-bitnih ekstenzija na x86 skup instrukcija (zvanično nazvan AMD64, je implementacija x86-64), ugradnja memorijskog kontrolera na sam procesor i implementacija izuzetno brze magistrale nazvane HyperTransport. Opteron, predstavljen 22. aprila, 2003, je bio prvi produkt ove arhitekture. Njega je pratio Athlon 64 23. septembra 2003.[3]
Sporno je da li je 64-bitna arhitektura u vreme svog izlaska bila potrebna najširem broju korisnika. Međutim, činjenica da je ova arhitektura ponudila visoke performanse za 32-bitne aplikacije ju je učinila korisnom za kućne korisnike. Ona je toliko bila popularna, da su standard AMD64 usvojili Majkrosoft i San Majkrosistems i brzo podržale GNU/Linux i BSD zajednice. Ovo je stavilo Intel u poziciju u kojoj su bili prinuđeni da licenciraju x86-64 proširenja za svoje 64-bitne (zvanično nazvani Intel 64) procesore.
Arhitektura K8 se prodavala pod mnogim imenima, u zavisnosti od ciljanog krajnjeg korisnika: Athlon 64 (i FX), Opteron, Turion 64 i neki Sempron procesori su zasnovani na K8 arhitekturi. Opteron je serverska verzija K8 arhitekture. AMD je projektovao Opteron da se takmiči protiv Intelove IA-64 Itanium arhitekture, ali je neuspeh projekta IA-64 povećao količinu prodanih procesora znači da se Opteron sada takmiči sa Intelovim AMD64-kompatibilniom Xeon serijom procesora.
Dvojezgarni procesori uredi
AMD je predstavio dvojezgarni x86 serverski čip 21. aprila 2005. godine. Početno izdanje su pratili Opteron 865, 870, 875, 880 i 885 procesori, a serija 200 za dvojezgarne sisteme je uskoro sledila. Prva familija dvojezgarnih desktop procesora, Athlon 64 X2, je došla mesec dana kasnije. Skoro godinu dana kasnije, AMD je izbacio štedljive Athlon 64 X2 prosecore, koji su trošili manje energije, od kojih je naslabiji model 3800+ trošio 35W, a maksimum je bio 65W za modele 4800+ i 4400+. Ova serija se razlikuje od prvog Intelovog (Pentium D) dvojezgarnog dizajna, pošto su dva jezgra bila postavljena u jedan čip, a ne kao dva čipa u jednom pakovanju. Intelov metod sa Pentium D procesorom može imati teoretske prednosti, ali gube deo performansi pošto se komunikacija između procesora obavlja preko eksternih kontakata, a ne interno.
Ovi procesori su poboljšali performanse originalnog procesora Athlon 64, posebno u programima koji su zahtevali više procesora. Ukupno poboljšanje koje je doneo osnovni Athlon 64 X2 čip (Athlon 64 X2 3800+) nad najbržim jednojezgarnim Athlon 64 čipom (Athlon 64 3800+) je bilo približno 10%. Odnos između potonjeg i najbržeg Athlon 64 X2 5000+ procesora je bio skoro 40%.[4] Intel je predstavio svoj Core 2 Duo procesor godinu dana kasnije, koji je, poput procesora Athlon 64 X2, doneo dva jezgra na jednom čipu.
Socket AM2 uredi
Da bi se nosio sa Intelovom prednoću u širini memorijskog opsega, AMD je predstavio novo podnožje koje je nazvao Socket AM2. Procesori koji koriste Socket AM2 koriste DDR2 memoriju umesto prethodne DDR memorije korišćene u starijim Socket 754 i Socket 939 kompatibilnim procesorima. Iako i AM2 i originalni 940-pinska Athlon 64/Opteron podnožja imaju isti broj nožica, njihov razmeštaj je drugačiji, tako da čipovi nisu kompatibilni.[5] Testovi su pokazali zanemarljivo povećanje performansi od podnožja Socket 939 do AM2.[6]
Četvorojezgarni procesori uredi
Četvorojezgarna arhitektura, takođe poznata pod imenom "AMD K10" je najnovija AMD-ova mikroarhitektura. AMD K10 mikroarhitektura je direktni naslednik AMD K8 mikroarhitekture a predstavljena je 10. septembra 2007. serijom od 9 četvorojezgarnih Opteron procesora treće generacije. K10 procesori dolaze u jedno, dvo, tro i četvorojezgarnoj verziji sa svim jezgrima na jednom čipu.
AMD Fusion uredi
Nakon spajanja AMD-a i ATI-ja, objavljena je inicijativa pod šifrovanim imenom Fusion koja će spojiti centralni i grafički procesor na jednom čipu, uključujući 20 PCI Express linija da bi se napravilo mesta za spoljašnje PCI Express periferije i time bi se uklonila potreba za severni mostom, čipom na matičnoj ploči. Očekuje se da će Fusion biti predstavljen krajem 2008. ili početkom 2009. godine.
Fleš memorija uredi
AMD je najveći svetski proizvođač fleš memorije. Zajedno sa kompanijom Fudžicu 1993. osnovana je kompanija FASL sa proizvodnim pogonima u Japanu. Kasnije je prerasla u FASL LLD. AMD više zarađuje na fleš čipovima nego na mikroprocesorima.
Proizvodnja uredi
Glavni pogon za proizvodnju AMD mikroprocesora je u Drezdenu u Nemačkoj. Ostatak proizvodnje odvija se na Tajvanu po licenci. U periodu između 2003. i 2005. prošireni su pogoni u Drezdenu (tehnologija pločica od 300mm) i kompanija je povećanjem proizvodnje postala konkurentnija Intelu.
Kao rezultat ekspanzivne politike osnovan je i istraživački centar u Bangaloru u Indiji (AMD India Engineering Centre Private Limited) površine 3500 m².
Najmoćniji procesor sa dva jezgra koji AMD trenutno nudi (2006) je AMD 64 FX-62 koji radi na 2.8GHz i ima 2 x 1MB keš memorije, sa cenom od oko 1032 američkih dolara dolara.
Reference uredi
- ^ „ADVANCED MICRO DEVICES INC - FORM 10-K - February 19, 2010”. Faqs.org. Arhivirano iz originala 22. 05. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2013.
- ^ „Competitiveness Separates Winners from Losers in 2007 Semiconductor Market”. iSuppli Market Watch. 3. 12. 2007.
- ^ „AMD Ushers in Era of Cinematic Computing with the AMD Athlon™ 64 FX Processor”. 23. 9. 2003. Pristupljeno 4. 7. 2006.
- ^ „AMD v Intel Performance Comparison, Q2 2006” (PDF). AMD. 2006. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 6. 2006. g.
- ^ „AMD Socket-AM2: Same Performance, Faster Memory, Lower Power”. AnandTech. Pristupljeno 10. 3. 2013.
- ^ „First Look: AM2 DDR2 vs. 939 DDR Performance”. AnandTech. Pristupljeno 10. 3. 2013.
Spoljašnje veze uredi
- www.amd.com
- AMD na sajtu Twitter