Таласи су привидно кретање мора при којем се честице воде не премештају већ само описују пун круг. Чамац или неки други плутајући предмет на таласу се помера горе и доле, напред и назад, али углавном задржава исти положај. Главни узрочник таласа је ветар. При дувању ветра долази до трења ваздуха и воде, ваздушне честице изводе из равнотеже честице воде, предају им део своје кинетичке енергије и присиљавају их да се крећу. По престанку дувања ветра површина мора се таласа по инерцији још неко време и такво стање назива се мртво море.[1]

Велики талас

У динамици флуида, ветром генерисани таласи су површински таласи који се јављају на слободној површини водене масе (као што су океани, мора, језера, реке, канали, локве или баре).[2] Они су резултат дувања ветра преко подручја површине флуида. Таласи у океанима могу путовати хиљадама километара пре него што стигну до копна. Таласи узроковани ветром се јављају у опсегу величина од малих таласа, до оних са преко 100 ft (30 m) висине.[3]

Иако се таласи обично разматрају у воденим морима Земље, угљоводонична мора Титана могу такође имати таласе вођене ветром.[4][5][6]

Елементи таласа

уреди

На сваком таласу разликују се узвишење или таласни брег и удубљење или таласна доља . Сваки талас има следеће елементе:

  1. висину (h)- вертикално растојање између врха таласног брега(или гребена) и дна таласне доље;
  2. дужину (L)- хоризонтално растојање између врхова два суседна таласна брега или између двеју суседних доља;
  3. брзину (v, m/s)- пут врха таласа(или неке друге тачке на њему) пређен у једној секунди;
  4. периоду (T)- време потребно за пролаз два узастопна врха таласног брега кроз неки профил; у суштини то је време за које водене честице таласа описују по један пуни обрт;
  5. стрмину(нагиб) (α)- однос између његове висине и половине његове дужине; добијени резултат је тангенс угла α, који чини тангента на профилу таласа са хоризонталном линијом.[7]
 
Елементи таласа

Таласи се разликују по димензијама, што зависи од јачине ветра и величине морског басена. Океански ветровни таласи имају просечну дужину око 100 m и висину 3-4 m. Највиши, до 25 m, забележени су у морима око Антарктика и у северном делу Тихог океана. У Јадранском мору највиши талас био је висок 10 m. Најмирније море, у којем преовладавају тишине, јесте Црвено море, зато што је мале ширине и пружа се попречно у односу на смер доминантних ветрова.[1]

Димензије језерских таласа

уреди

Димензије језерских таласа зависе од величине језера - површине његове акваторије и просечне дубине. Зато је разумљиво да се највећи језерски таласи појављују на највећем језеру на Земљи - Каспијском језеру. При јачем северцу (тзв. "бакински норд") дужег трајања таласи на Каспијском језеру изнад Апшеронског прага достижу висину до 11 m - већу него на Јадранском мору, па чак и на Средоземном мору. Они имају дужину 90-98 m, што према висини даје стрмину у односу као 1:8,18 до 1:8,90. Таласи су високи и на Великим америчким језерима - на Мичигену достижу висину од 6 до 9 m, а на мањем Ирију до 3,6 m. На Ладошком језеру висина таласа је 5-8 m, на Бајкалском и Телецком 4 m и више, на Оњешком 2,4-3 m, на Аралском 2,5 m итд. Треба имати у виду да толико високе таласе подижу само јаки ветрови (са брзинама изнад 20 m/s) и који дуже дувају из истог смера. Иначе, на већини великих језера преовлађују таласи високи 0,5-0,8 m. Колики је утицај дубине воде на висину ветровних таласа показује пример Охридског језера и Балатона. На Охридском језеру, које је мање акваторије од Балатона (348 km², односно 596 km²) и просечне дубине 144 m, највиши (израчунати) таласи достижу висину до 2 m, а на Балатону, чија је просечна дубина 3,18 m, само 0,8-1,2 m. Дужина таласа сразмерна је дужини акваторије, на којој се развијају ветровни таласи, као и брзини ветра. На вештачким језерима највеће висине таласа забележене су на Цимљанском језеру - преко 3 m, потом на Кујбишевском и Каховском језеру - по 2,5 m, на Горковском језеру 2,3 m итд. Проучавање димензија језерских таласа има врло велики практичан значај за изградњу разних хидротехничких објеката на језерским обалама, као и за пловидбу.

Цунами

уреди

Цунами су посебна врста таласа која настаје под утицајем подморских земљотреса и вулканских ерупција.[8] Крећу се брзином 600-800 km/h, на отвореном мору су мале висине (око 1 m), али када дођу до обале она се повећава и до 30 m, тако да имају рушилачко дејство.[9][10] Цунами се најчешће јављају у "ватреном појасу Пацифика", дуж обала Јапана, Филипина, Индонезије и Хавајских острва.[11] Најразорнији цунами забележени су у јапанском граду Санрико, који је талас висок 39 m опустошио 1896. године (27.000 мртвих) и талас од 28,5 m 1933. године (3.000 мртвих). Зато је управо у Јапану 1952. године формирана "цунами служба", која може само петнаестак минута после трусног удара да предвиди дејство цунамија и упозори угрожено становништво.[1]

Референце

уреди
  1. ^ а б в Гавриловић Љ. и Гавриловић Д. (2007): Географија за I разред гимназије, Завод за уџбенике, Београд
  2. ^ „Chapter 16, Ocean Waves. Архивирано из оригинала 2016-05-11. г. Приступљено 2013-11-12. 
  3. ^ Tolman, H. L. (23. 6. 2010). Mahmood, M.F., ур. CBMS Conference Proceedings on Water Waves: Theory and Experiment (PDF). Howard University, US, 13–18 May 2008: World Scientific Publications. ISBN 978-981-4304-23-8. 
  4. ^ Lorenz, R. D.; Hayes, A. G. (2012). „The Growth of Wind-Waves in Titan's Hydrocarbon Seas”. Icarus. 219 (1): 468—475. Bibcode:2012Icar..219..468L. doi:10.1016/j.icarus.2012.03.002. 
  5. ^ Barnes, Jason W.; Sotin, Christophe; Soderblom, Jason M.; Brown, Robert H.; Hayes, Alexander G.; Donelan, Mark; Rodriguez, Sebastien; Mouélic, Stéphane Le; Baines, Kevin H.; McCord, Thomas B. (2014-08-21). „Cassini/VIMS observes rough surfaces on Titan's Punga Mare in specular reflection”. Planetary Science. 3 (1): 3. Bibcode:2014PlSci...3....3B. ISSN 2191-2521. PMC 4959132 . PMID 27512619. doi:10.1186/s13535-014-0003-4. 
  6. ^ Heslar, Michael F.; Barnes, Jason W.; Soderblom, Jason M.; Seignovert, Benoît; Dhingra, Rajani D.; Sotin, Christophe (2020-08-14). „Tidal Currents Detected in Kraken Mare Straits from Cassini VIMS Sun Glitter Observations”. The Planetary Science Journal (на језику: енглески). 1 (2): 35. Bibcode:2020PSJ.....1...35H. ISSN 2632-3338. S2CID 220301577. arXiv:2007.00804 . doi:10.3847/PSJ/aba191. 
  7. ^ Гавриловић Љ. и Дукић Д. (2006): Хидрологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
  8. ^ „Tsunami Terminology”. NOAA. Архивирано из оригинала 25. 2. 2011. г. Приступљено 15. 7. 2010. 
  9. ^ „Deep Ocean Tsunami Waves off the Sri Lankan Coast”. Приступљено 3. 11. 2016. 
  10. ^ „NASA Finds Japan Tsunami Waves Merged, Doubling Power”. Приступљено 3. 11. 2016. 
  11. ^ Ferreira, Barbara (17. 4. 2011). „When icebergs capsize, tsunamis may ensue”. Nature. Архивирано из оригинала 22. 06. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2011. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди