Самарџија (седлар, ременар, сарач) је занатлија специјализован за обраду коже и гуме. Пре свега седла, кајасе, опасаче, футроле за ватрено оружје, фишеклије за ловце, новчанике, бичеве. Овај занат спада у кожарске занате.[1] Сарачка роба се може купити и на пијацама, вашарима по Србији, нарочито када је пазарни дан.

Сарачки занат
Сарачка радња у Нишу 2024. године
Нематеријално културно наслеђе
РегионВојводина, Централна Србија
ПредлагачГрадски музеј Сомбор, Народни музеј Чачак
Датум уписа21. 12. 2023.
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr

Сарачки занат је децембра 2023. уврштени на листу Нематеријалног културног наслеђа Србије.[2]

Историја

уреди

Самарџија је израђивао производе ручно, а алати које користи су многобројни и подразумевају сарачко шило и иглу којом се ручно ушива, затим мноштво различитих ножева, сечива, маказа, зумби, калупа, стеге и пресе. У почетку су самарџије сами прерађивали и припремали кожу, затим су је набављали од варги, а на послетку су почели да користе фабрички обрађену кожу. У Војводини сарачи су најчешће израђивали опрему за коње. Пре индустријализације свако домаћинство је имало коње и волове, који су коришћени за обраду земљишта и вучу. Међутим, модернизацијом и потискивањем коњске запреге број сарача се смањио, а данас је овај занат веома редак.

Данас, неизбежна пластика, потискује предмете од коже. Јер предмети од коже траже много стручног, људског рада, а то им диже цену. Опасачи, новчаници, футроле за пиштоље... се све више праве од пластике, лагани су, отпорни на воду, цена им ниска. У Војводини, сарачи су највише израђивали опрему за коње, те се њихов број смањивао модернизацијом и потискивањем коњске запреге из саобраћаја.

Референце

уреди
  1. ^ Stari Zanati u Srbiji, Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, Beograd, 2016.
  2. ^ „Сарачки занат”. Нематеријално културно наслеђе Србије (nkns.rs). Приступљено 2024-04-05. 

Спољашње везе

уреди