Др Тихомир Остојић (Потиски Свети Никола, 17. јул 1865Беч, 18. октобар 1921) је био професор Српске велике православне гимназије у Новом Саду, музиколог, књижевни и позоришни критичар, историчар књижевности, секретар Матице српске и декан Филозофског факултета у Скопљу.[1]

Тихомир Остојић
Тихомир Остојић
Лични подаци
Датум рођења(1865-07-17)17. јул 1865.
Место рођењаПотиски Свети Никола, Аустријско царство
Датум смрти18. октобар 1921.(1921-10-18) (56 год.)
Место смртиБеч, Аустрија

Младост и образовање

уреди

Већ са 11 месеци остао је без оца Раде. Одрастао је са мајком Саветом (рођ. Фирићаски)[2], која се преселила у Нови Сад, како би сину обезбедила боље образовање.

Основну школу завршио је у Потиском Светом Николи. Потом је похађао гимназију у Новом Саду, у којој ће касније и предавати. Професор му је био Јован Грчић, који га је, препознавши његов таленат за музику, примио у своју кућу, где је остао све до матуре. Током гимназијских дана био је хоровођа, чак је и компоновао, а од инструмената је свирао клавир и виолину. Већ као гимназијалац окушава се у књижевном стварању. Превео је крајем 1882. године дело Хофнера - Свако је ковач своје среће.[3]

Као питомац Текелијанума студирао је филозофију (германистику и славистику) у Будимпешти. Био је врло активан у будимпештанском студентском књижевном друштву „Коло младих Срба”. На редовним седницама друштва чита своје бројне писане радове. Потписује се као дописник Стражилова са псеудонимом „Тих. Радова О.”.[4]Из студентских дана потичу његови радови из српске историје и мали критички огледи.

Професорски испит положио и докторску тезу о Доситеју Обрадовићу (1894) одбранио је у Бечу, код чувеног професора Ватрослава Јагића.[5]

 
Фотографија I разреда Српске православне велике гимназије у Новом Саду са разредним старешином Тихомиром Остојићем (1892)

Просветни и јавни рад

уреди

У Новосадској гимназији је радио од октобра 1889. до 1911. године као професор. Предавао је српски, мађарски и немачки језик, филозофију, а повремено и певање и гимнастику. Као свестран интелектуалац, објављује низ књига о музици[6], теорији и извођењу. Сматрају га тада за професора и „вредног и заслужног музичара” који и добро свира на клавиру. По доласку за катедру гимназијску у Новом Сад преузео је руковођење и дириговање гимназијским хором.[7] Нижу се сваке године нови музикални наслови: „Старо Карловачко пјеније” за четири гласа на ноте (1887. и 1890), „Српско народно коло” за гласовир (1891), „Српски звуци” песме и игре за клавир (1892), те књиге о црквеном нотном певању „Мала Катавасија... ”(1880. и 1894). Остојић се током живота највише бавио Доситејем Обрадовићем, а први у низу радова о Доситеју јавља се 1894. године. У матичиним „књигама за народ” издао је Доситејеве басне.[8] Неуморни Тихомир је 1901. године основао у Новом Сад прво Соколско друштво, али које је радило без писаних правила. Рад се састојао у телесном вежбању младих двапут недељно, а суботом су одржани другарски састанци на којима се разговарало о словенском заједништву.[9] У Новосадској српској читаоници проф. Остојић је био потпредседник. На једном од друштвених прела одржаних у читаоници он је марта 1902. године одржао предавање под називом: „Има ли Нови Сад услова да постане средиште овостраних Срба?”.[10] Године 1905. он је потпредседник Друштва књижевника, новинара и уметника „Змај” у Сремским Карловцима. Једна од друштвених активности била је старање о подизању споменика песнику Јовану Јовановићу Змају.[11] Био је велики и блиски пријатељ са сликаром Урошем Предићем, којег је посетио у Орловату 1904. године.

Интелектуални круг „Покрет”

уреди

Крајем 19. века доктор филозофије[12] Остојић је окупио око себе групу млађих интелектуалаца који су тражили реформе у савременом друштву. Они су сматрали да промену треба да иницира и предводи Матица српска. Реформе Матице српске које су се десиле 1899-1900. године његово су дело. Основао је часопис Покрет, који је повремено излазио од 1899. до 1912. године. У њему је најчешће нападао Матицу српску, захтевајући промене у начину на који је вођена ова институција. Фокус критике је био на Летопису и Библиотеци Матице. Остојић је као уредник шест годишта, од 1903. године радио на модернизацији "Календара Матице српске".

Матица српска

уреди

Тихомир Остојић се рано везао за Матицу; од 1898. године је члан њеног Књижевног одељења. Остојић је 1911. године изабран за секретара Матице српске, са задатком да обнови Матицу и укључи је у покрет националног препорода. На тој позицији се водио до марта 1920. године и тај рад му је узет у пензиони стаж. У оквиру реформи основао стручна тела, „зборове”, за просвећивање, уметност, историју, антропогеографију и етнологију, као и за српски језик. Предложио је измене у стипендирању студената, радио је на ширењу чланства и успостављању мреже повереника, унапређењу едиције Књиге за народ и издавачке делатности.[5]Уређивао је и Летопис Матице српске од 1912. до 1914. године.[13]

Српско народно позориште

уреди

У листу Позориште повремено је објављивао позоришне критике, што уједно представља и његов први контакт са Српским народним позориштем (СНП). За члана Позоришног одсека Друштва за СНП изабран је 1904. године, а за председника 1907. године. Као и у случају Матице српске захтевао је корените реформе и модернизацију позоришта.[13]

Први светски рат

уреди

По избијању Првог светског рата нашао се на удару аустроугарских власти, као и други истакнути српски интелектуалци у Монархији. Због дисциплинске истраге која је поведена против њега у Матици, а на захтев комесара, због објављивања слика српске војске у Балканском рату у Матичином календару за 1914. поднео је оставку. Остао је без примања, зарађујући тако што је писао за загребачке часописе и скупљао податке за Хрватски биографски лексикон. Интерниран је због „ширења српске пропаганде” септембра 1914. године у логор у Бају, па у Секешфехервар, где је 1916. године оболео од туберкулозе. И за време интернације, коју је провео болестан и у оскудици, неуморно је писао. Објавио је током рата студију о Бранку Радичевићу у Раду ЈАЗУ у Загребу. У Нови Сад се враћа маја 1917. тешког здравственог стања. Опоравља се на Фрушкој гори, а потом се укључује у политичке припреме за ослобођење Војводине. Још током ратних месеци враћа се на место секретара Матице.

Одлазак у Скопље

уреди

Пошто му је априла 1920. понуђено место професора и декана (маја 1920) новооснованог Филозофског факултета у Скопљу Остојић је прихватио ову дужност и напустио Нови Сад. Министар просвете доноси маја 1920. године одлуку, да се редовном професору Скопског универзитета Остојићу урачунају у пензиони стаж, све дотадашње године (1889—1920) као предавача и професора Новосадске гимназије и секретара Матице српске.[14] На функцији се кратко задржао, због погоршаног здравственог стања. Као декан у Скопљу добио је Орден Св. Саве III степена за просветни рад. У Скопљу је током те године успешног рада основао „Научно друштво”, којим је председавао.[15]

Смрт

уреди

Одлази на лечење у санаторијум у Бечу, где је и умро 18. октобра 1921. године.[16] „Један од највећих Срба родољуба у Војводини, озбиљни просветни и научни радник” сахрањен је 3. новембра 1921. године на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен Јеленом, управницом више женских интерната. Она је након његове смрти, од 1931. године водила у Сомбору свој „Велики девојачки интернат”.[7]

Академик

уреди

Био је дописни члан Српске краљевске академије (од 1910)[13][17] и дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.

Чување спомена

уреди
 
Биста Остојића постављена испред Матице Српске

Одржавао је током живота јаке везе са родним Семиклушом, који је у знак пијетета 1947. променио име у Остојићево. Написао је и монографију свог села. Улица у Новом Саду и неким другим местима, носи његово име.

Избор из библиографије

уреди
  • Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905)
  • Доситеј Обрадовић у Хопову (1907)
  • Захарија Орфелин, живот и рад му (1923)
  • Историја српске књижевности (1923)

Галерија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 592. 
  2. ^ Остојић, Тихомир (1907). Доситеј Обрадовић у Хопову - студија из културне и књижевне историје. Нови Сад: Матица српска. 
  3. ^ "Школски лист", Сомбор 1883. године
  4. ^ "Стражилово", Нови Сад 1888. године
  5. ^ а б Енциклопедија Новог Сада. Књига 18, Ном-Пав. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2001. стр. 231—235. 
  6. ^ "Школски лист", Сомбор 1890-1894. године
  7. ^ а б "Време", Београд 1931. године
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1921. године
  9. ^ "Време", Београд 1925. године
  10. ^ "Нова искра", Београд 1902. године
  11. ^ "Источник", Сарајево 1905. године
  12. ^ "Правда", Београд 31. октобар 1934. године
  13. ^ а б в „Биографија Тихомира Остојића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. 
  14. ^ "Просветни гласник", Београд 1920. године
  15. ^ "Просветни гласник", некролог, Београд 1921. године
  16. ^ Професори "Јовине гимназије" у фондовима Новосадског архива. Нови Сад: Историјски архив града Новог Сада. 2010. стр. 33. 
  17. ^ „ТИХОМИР ОСТОЈИЋ”. www.sanu.ac.rs. 

Спољашње везе

уреди