Александар Стојановић (генерал)
Александар Стојановић (Београд, 14. март 1885 — Београд, 16/17. новембар 1944) био је армијски генерал Југословенске војске, помоћник министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије и командант коњице Југословенске војске.
| Александар Стојановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 14. март 1885. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 16. новембар 1944. (59 год.) |
| Место смрти | Београд, Демократска Федеративна Југославија |
| Образовање | Нижа школа Војне академије у Београду, Војна школа Сен-Сир |
| Војна каријера | |
| Служба |  Краљевина Србија Краљевина Југославија Влада народног спаса |
| Војска | Војска Краљевине Србије Југословенска војска |
| Чин |   Армијски генерал |
Биографија уреди
Образовање и каријера уреди
Рођен је 14. марта 1885. године у Београду. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду, а потом Војну школу Сен-Сир у Паризу. Учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату.
Од 14. децембра 1929. године, био је начелник штаба Прве армијске области. Три дана касније је унапређен у чин бригадног генерала. Потом, 14. децембра 1932. године прелази на дужност команданта пешадије Потиске дивизијске области, а затим 4. јануара 1934. године постаје командант Шумадијске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 3. априла 1935. године.
За помоћника инспектора трупа је именован 6. септембра 1936. године. Помоћник министра војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије је био од 27. новембра 1937. до 11. децембра 1940. године, у време мандата генерала Љубомира Марића, генерала Милутина и Милана Недића, када је постао командант коњице Југословенске војске.
Други светски рат уреди
Разрешен је дужности након пуча 27. марта 1941. године, али је реактивиран већ у Априлском рату. На предлог Милана Недића, долази на службу у Влади народног спаса као начелник Одељења за војне заробљенике и начелник Војног одељења при Председништву Владе народног спаса, због чега му је 1941. године одузет чин.
Стрељан је након ослобођења Београда 1944. године на непознатој локацији. То се највероватније догодило у ноћи између 16. и 17. новембра 1944. године у Лисичјем потоку. У списима је заведен као припадник Српске државне страже.[1] Његово име је објављено под редним бројем 70 на списку 105 стрељаних, објављеном 27. новембра 1944. године на насловној страни листа Политика, као део саопштења Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду.[2] Уследила је конфискација имовине, а тело породици никада није предато.
Рехабилитација уреди
Виши суд у Београду је 12. марта 2012. године донео решење о рехабилитацији генерала Стојановића, на основу предлога који је поднела његова кћерка Дарослава Савић.[3]
Унапређења у чинове уреди
| Бригадни генерал | Дивизијски генерал | Армијски генерал |
|---|---|---|
 
|
|
|
| 17. децембар 1929. | 3. април 1935. | 31. децембар 1940. |
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Регистар жртава”. Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године.
- ^ „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду”. Политика. 11828: 1. 27. новембар 1944.
- ^ „Решење о рехабилитацији” (PDF). Виши суд у Београду. 12. 03. 2012.
