Википедија

Антони Ланге

посљски уметник и филозоф

Антони Ланге (1863 – 17. март 1929) био је пољски песник, филозоф, полиглота (15 језика), писац, романописац, научни писац, новинар и преводилац. Представник је пољског парнасизма и симболизма, такође се сматра припадником декадентног покрета. Био је стручњак за романтизам, француску књижевност и популаризатор источњачких култура. Његов најпопуларнији роман је Миранда.

Антони Ланге
Портрет Лангеа, 1899.
Лични подаци
Датум рођења1861. или 1863.
Место рођењаВаршава, Руска Империја
Датум смрти17. март 1929.(1929-03-17) (67/68 год.)
Место смртиВаршава, Пољска
НародностПољак

Преводио је енглеске, француске, мађарске, италијанске, шпанске, индијске, америчке, српске, египатске и оријенталне писце на пољски као и пољске песнике на француски и енглески. Био је и један од најоригиналнијих песника покрета Млада Пољска. Лангеово дело се често пореди са Стефаном Малармеом[1] и Шарлом Мари Рене Леконтом де Лилом.

Биографија уреди

Рођен у Варшави у родољубивој јеврејској породици Хенрика Лангеа (1815–1884) и Зофије рођене Ајзенбаум (1832–1897).[2] Његов отац је учествовао у Новембарском устанку против руске поделе Пољске. Био је поштовалац романтичарске књижевности и њених идеала.[2] Ланге се уписао на Варшавски универзитет али га је око 1880. године избацио царски наместник Апучин који је тада управљао универзитетом.[2] Финансијски се издржавао као наставник, али је такође објављивао поезију под псеудонимима Напиерски и Антони Врзесиен.[2] Одлучио је да студира у Паризу где се сусреће са новим трендовима у књижевности, филозофији и уметности. У Француској се упознао са теоријама Жан- Мартена Шаркоа, као и са Спиритуализмом, парапсихологијом, филозофијом Артура Шопенхауера и Фридриха Ничеа, оријенталним религијама, европском и источњачком књижевношћу и модерном књижевном критиком. Учествовао је на књижевним сусретима Стефана Малармеа.[2]

Ланге се вратио у домовину по обнови Пољске независности[2] и постао један од познатијих чланова Варшавског друштва писаца и новинара (Warszawskie Towarzystwo Literatów i Dziennikarzy), претеча Пољске академије књижевности основане 1933.[2] Изнајмио је стан у улици <i>Нови Свиат</i> заједно са Владиславом Рејмонтом, пољским писцем и добитником Нобелове награде 1924.[3] Станисłав Брзозовски назвао је Лангеа правим и не често европским умом[4] а Јулијан Тувим га је назвао мајстором рефлексивне поезије.[5] За то време Ланге је био члан Друштва пољских писаца и новинара.[2]

Међутим, са наглим порастом песничке популарности почео је да пише песме које су скептичније, песимистичније и херметичније. Главна тема његових песама из овог периода био је осећај изолованости и несхваћености од стране гомиле.

Почетком 20. века повукао се из јавног живота и постао усамљен и заборављен. Своје последње песме сакупљао је у свеске и никада никоме није дозволио да их објави.[6]

Преминуо је у изолацији, немаштини и опскурности у Варшави 1929. године. Никада се није женио и није имао деце.

Антони Ланге је био пријатељ Стефана Малармеа, Јана Каспровича и Станислава Пшибишевског.

Постоје само два Лангеова портрета, један од њих је насликао Станислав Виспиански 1890. године.

Ланге је био ујак песника Болеслава Лешмијана.

Библиографија уреди

Поеме уреди

  • Sonety wedyckie (1887)
  • Pogrzeb Shelleya (1890)
  • Wenus żebracza (1890)
  • Ballady pijackie (1895)
  • Księgi proroków (1895)
  • Logos (1895)
  • Poezje (I – 1895; II – 1898)
  • Pogrobowcom (1901)
  • Świat (1901)
  • Fragmenta. Poezje wybrane (1901)
  • Pocałunki (1902)
  • Deuteronomion (1902)
  • Akteon (1903)
  • Księgi bogów (1903)
  • Rozmyślania (1906)
  • Pierwszy dzień stworzenia (1907)
  • XXVII sonetów (1914)
  • Ilia Muromiec (1916)
  • Trzeci dzień (1925)
  • Groteski. Wiersze ironiczne (1927)
  • Rozmyślania. Z nowej serii (1928)
  • Gdziekolwiek jesteś (1931)
  • Ostatni zbiór poezji (1931)

Романи и кратке приче уреди

  • Godzina (1894)
  • Elfryda: nowele i fantazje (1895)
  • Zbrodnia (1907)
  • Dwie bajki (1910)
  • Czterdzieści cztery (1910)
  • Stypa (1911)
  • W czwartym wymiarze (1912)
  • Miranda (1924)
  • Nowy Tarzan (1925)
  • Róża polna (1926)
  • Michałki (1926)

Комади уреди

  • Atylla (1898)
  • Wenedzi (1909)
  • Malczewski (1931)

Есеји уреди

  • O sprzeczności sprawy żydowskiej (1890)
  • Analfabetyzm i walka z ciemnotą w Królestwie Polskim (1892)
  • O poezji współczesnej (1895)
  • Studia z literatury francuskiej (1897)
  • Studia i wrażenia (1900)
  • Lord Byron (1905)
  • Rzuty (1905)
  • Panteon literatury wszechświatowej (1921)
  • Pochodnie w mroku (1927)

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ A. Hutnikiewicz, Młoda Polska, Warszawa 2004, p. 316
  2. ^ а б в г д ђ е ж Leszek Mieszczak. „Antoni Lange” (на језику: Polish). Архивирано из оригинала 08. 08. 2014. г. Приступљено 13. 8. 2014. 
  3. ^ „The Nobel Prize in Literature 1924. Wladyslaw Reymont”. The Official Web Site of the Nobel Prize. Приступљено 20. 3. 2012. 
  4. ^ S. Brzozowski, The Legend of Young Poland (Legenda Młodej Polski), Архивирано из оригинала 9. 2. 2007. г., Приступљено 13. 8. 2014 
  5. ^ Note from Władca czasu (The Master of Time), edited by Julian Tuwim, Warsaw 1983.
  6. ^ The poems were published posthumously in 1931 in the appendix to Lange's play Malczewski

Додатна литературa уреди

  • Borowy W., Antoni Lange jako poeta, w: Dziś i wczoraj, Warszawa 1943.
  • Chmielowski P., Historia literatury polskiej, Warszawa 1900.
  • Emerson R.W., Natura, Kraków 2005.
  • Grzelak W., Cyganeria na „Udziałowej”, Warszawa 1965.
  • Hasiec J., Wokół „Mirandy” Antoniego Langego, „Przegląd Humanistyczny”, 4 (1977).
  • Hutnikiewicz A., Młoda Polska, Warszawa 2004.
  • Jakubowski J.Z., Wstęp, w: Poezje wybrane, Warszawa 1960,
  • Kurkiewicz M., Antoniego Langego peregrynacje „W czwartym wymiarze”, w: Z problematyki krótkich form narracyjnych. Nowela młodopolska, reD.H. Ratuszna, Toruń 2006.
  • Kurkiewicz M., Problematyka temporalna w krótkich formach prozatorskich Antoniego Langego, w: Światy przedstawione. Prace z historii i teorii literatury ofiarowane Profesorowi Jerzemu Speinie, red. M. Kalinowska i in., Toruń 2006.
  • Kurkiewicz M., „Racjonalizacja” ballady w „Lenorze” Antoniego Langego , w: Podanie – Legenda w tradycji ludowej i literackiej, red. M. Jakitowicz, V. Wróblewskiej, Toruń 2007.
  • Kwiatkowski J., Dwudziestolecie międzywojenne, Warszawa 2001.
  • Lange A., Pochodnie w mroku, Warszawa 1924.
  • Lange A., Poezje I, Kraków 1985.
  • Lange A., Przedmowa do wydania drugiego, w: W czwartym wymiarze, Kraków 2003.
  • Lange A., Studia i wrażenia, Warszawa 1900.
  • Machalski F., Orientalizm Antoniego Langego, Tarnopol 1937.
  • Nietzsche F., Tak powiedział Zaratustra, Wrocław 2005.
  • Nietzsche F., Z genealogii moralności, Kraków 2003.
  • Niewiadomski A., W kręgu fantazji Antoniego Langego, w: Miranda i inne opowiadania, Warszawa 1987.
  • Podraza-Kwiatkowska M., Literatura Młodej Polski, Warszawa 1997.
  • Poradecki J., Wstęp, w: Rozmyślania i inne wiersze, Warszawa 1979.
  • Prokop J., Antoni Lange, w: Literatura okresu Młodej Polski. Obraz literatury polskiej XIX i XX wieku. S.V., T. 1. Warszawa 1968.
  • Słonimski A., Alfabet wspomnień, Warszawa 1989.
  • Szymańska B., Antoni Lange i myśl kantowska, w: Kant. Dziedzictwo Kanta, Warszawa 1976.
  • Smuszkiewicz A., Zaczarowana gra. Zarys dziejów polskiej fantastyki naukowej, Poznań 1982.
  • Szymańska B., Poeta i nieznane. Poglądy filozoficzne Antoniego Langego, Wrocław 1979.
  • Tomkowski J., Młoda Polska, Warszawa 2001.
  • Władca czasu, oprac. J. Tuwim, Warszawa 1983.
  • Wojciechowski P., Logos, byt, harmonia. Antoniego Langego czytanie kultury, Lublin 2010.
  • Wydrzycka A., Między tekstami. Dramaty Antoniego Langego, w: Literatura Młodej Polski, Białystok 1998.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антони_Ланге&oldid=27678140”