Википедија

Братислав Живковић

Братислав Живковић (Лесковац, 28. новембар 1970) је бивши српски фудбалер, а садашњи фудбалски тренер.

Братислав Живковић
Лични подаци
Пуно име Братислав Живковић
Датум рођења (1970-11-28)28. новембар 1970. (53 год.)
Место рођења Лесковац, СФР Југославија
Висина 1,84 m
Позиција везни
Јуниорска каријера
Дубочица
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
0000—1990 Дубочица
1990—1994 Војводина 28 (2)
1994—1998 Црвена звезда 99 (5)
1998—2004 Сампдорија 106 (4)
2004—2005 Обилић 4 (0)
2005—2006 БАСК 4 (0)
Репрезентативна каријера
1996—1998 СР Југославија 6 (0)
Тренерска каријера
2010—2012 Црвена звезда (пионири)
2012—2013 Сопот
2013—2014 Црвена звезда (помоћник)
2014—2015 Лирс (помоћник)
2015—2016 Вождовац
2017 Радник Сурдулица
2017 Напредак Крушевац (помоћник)
2018 Црвена звезда (омладинци)
2019 Гуангџоу Р&Ф (помоћник)
2020 Инђија
2021— Србија (помоћник)
* Датум актуелизовања: 4. март 2021.

Играчка каријера уреди

Каријеру је почео у лесковачкој Дубочици након чега је 1990. године прешао у Војводину.

У Црвеној звезди је наступао четири сезоне, од 1994. до 1998. године. Освојио је шампионску титулу 1995. године и три национална купа (1995, 1996. и 1997. године). За Звезду је одиграо 134 званичне утакмице и постигао девет голова, од којих се посебно издваја погодак против Барселоне на стадиону Камп ноу у Купу победника купова 1996. године, као и гол против Партизана у победи од 3:0 у првом мечу финала купа 1996. године на Маракани.[1]

Каријеру је од 1998. наставио у италијанској Сампдорији. Наредних шест година је провео у овом клубу, од чега је у првој и последњој сезони играо у Серији А а преостале четири у Серији Б. Пред крај каријере се вратио у Србију и играо за београдске клубове Обилић и БАСК.

За репрезентацију СР Југославије је наступио шест пута. Дебитовао је 23. маја 1996. на Кирин Купу против Мексика (0:0), а последњи меч одиграо је против Аргентине (1:3) у пријатељском сусрету у Мар Дел Плати 25. фебруара 1998. године.[2]

Тренерска каријера уреди

У јулу 2007, именован је за председника Дубочице из Лесковца.[3]

Био је помоћник у првом тиму Црвене звезде код Здењека Земана. Водио је и пионире Црвене звезде, са којима је освојио шампионску титулу у сезони 2011/12.[4] Убрзо након тога је преузео звездину филијалу Сопот, коју је предводио у Српској лиги Београд.[5] У јануару 2013. се вратио у први тим Црвене звезде, овога пута као помоћник првом тренеру Александру Јанковићу.[6] У сезони 2013/14. је као помоћник Славише Стојановића освојио титулу са црвено-белима. Након тога су два тренера наставили сарадњу и у белгијском Лирсу.[7]

Крајем марта 2015, Живковић је постављен за тренера Вождовца, са циљем да избори опстанак у Суперлиги Србије.[8] Успео је да обезбеди Вождовцу опстанак, након чега је потписао нови уговор са клубом.[9] На клупи Вождовца је био до 7. новембра 2016, када је смењен након што је клуб забележио пет узастопних пораза у првенству.[10] У јануару 2017. је преузео још једног суперлигаша, Радник из Сурдулице.[11] Водио је Радник на само пет такмичарских мечева. Забележио је један реми и четири пораза, након чега је смењен.[12] Током 2017. је радио и као помоћник Ненаду Сакићу у крушевачком Напретку.[13]

У јуну 2018. је преузео омладинце Црвене звезде.[14] Након једне полусезоне је напустио ову функцију и на позив Драгана Стојковића Пиксија је отишао у кинески Гуангџоу РФ да ради као помоћни тренер.[15][16] У јулу 2020. је преузео суперлигаша Инђију.[17] Водио је клуб у првих девет кола такмичарске 2020/21. Забележио је три победе и шест пораза, након чега је крајем септембра 2020. поднео оставку.[18][19]

Трофеји уреди

Црвена звезда уреди

Референце уреди

  1. ^ „На данашњи дан: Рођен Братислав Живковић”. Моја Црвена звезда. 28. 11. 2013. Приступљено 2. 8. 2020. 
  2. ^ „Братислав Живковић”. reprezentacija.rs. Приступљено 2. 8. 2020. 
  3. ^ „Братислав Живковић на челу Дубочице”. Б92. Б92. 22. 7. 2007. Приступљено 21. 10. 2013. 
  4. ^ „Пионири освојили титулу!”. Моја Црвена звезда. 13. 6. 2012. Приступљено 2. 8. 2020. 
  5. ^ „Живковић у Сопоту”. Моја Црвена звезда. 15. 6. 2012. Приступљено 2. 8. 2020. 
  6. ^ „Братислав Живковић нови помоћник Јанковића”. Моја Црвена звезда. 8. 1. 2013. Приступљено 2. 8. 2020. 
  7. ^ „Стојановић и Живковић поново заједно”. Моцарт спорт. 8. 9. 2014. Приступљено 2. 8. 2020. 
  8. ^ „Живковић промовисан у Вождовцу: Направио сам прави потез, верујем у опстанак”. Вечерње новости. 26. 3. 2015. Приступљено 2. 8. 2020. 
  9. ^ „Живковић остаје тренер Вождовца”. Спортска централа. 31. 5. 2015. Архивирано из оригинала 14. 08. 2020. г. Приступљено 2. 8. 2020. 
  10. ^ „Разлаз! Живковић није више тренер Вождовца”. Моцарт спорт. 7. 11. 2016. Приступљено 2. 8. 2020. 
  11. ^ „Братислав Живковић: Једини циљ Радника ће бити опстанак!”. Спортски журнал. 5. 1. 2017. Приступљено 2. 8. 2020. 
  12. ^ „Живковић отишао, Крунић нови шеф Радника”. Спортски журнал. 17. 3. 2017. Приступљено 2. 8. 2020. 
  13. ^ „Живковић уз Сакића у Напретку, четворица потписала нове уговоре”. Спортски журнал. 17. 6. 2017. Приступљено 2. 8. 2020. 
  14. ^ „Живковић - Спреман сам, све је много боље”. ФК Црвена звезда. 14. 6. 2018. Приступљено 2. 8. 2020. 
  15. ^ „Живковић није више тренер омладинаца”. ФК Црвена звезда. 24. 12. 2018. Приступљено 2. 8. 2020. 
  16. ^ „Братислав Живковић: Врата у Звезди остају отворена, за сва времена”. Спортски журнал. 25. 12. 2018. Приступљено 2. 8. 2020. 
  17. ^ „Живковић – Сви се надамо бољим резултатима”. ФК Инђија. 8. 7. 2020. Архивирано из оригинала 09. 08. 2020. г. Приступљено 2. 8. 2020. 
  18. ^ „Шест пораза од старта: Живковић напустио Инђију”. Спорт клуб. 29. 9. 2020. Приступљено 30. 9. 2020. 
  19. ^ „Макс бет спорт сазнаје: Живковић напустио Инђију”. maxbetsport.rs. 29. 9. 2020. Архивирано из оригинала 30. 09. 2020. г. Приступљено 30. 9. 2020. 

Спољашње везе уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Братислав_Живковић&oldid=27349445”