Воњарцвашхеђ

Воњарцвашхеђ (мађ. Vonyarcvashegy) је насеље у западној Мађарској. Воњарцвашхеђ је веће насеље у оквиру жупаније Зала. Насеље је настало спајањем некадашњих насеља Воњарц и Вашхеђ 1850. године. Тада су се становници бавили пре свега виноградарством и рибарством. Касније култивисани локални купалишни живот заснивао се на делатности купалишног друштва основаног 1930. године.

Воњарцвашхеђ мађ. Vonyarcvashegy
Име насеља писано ровашким писмом
Грб
Административни подаци
Држава	Мађарска
Регион	Западна прекодунавска регија
Жупанија	Зала
Срез	Кестхељ
Становништво
Становништво	‍
— 2017.	2.293
— густина	155,67 ст./km2
Географске карактеристике
Координате	46° 45′ 43″ С; 17° 18′ 58″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина	14,28 km2
Воњарцвашхеђ Воњарцвашхеђ на карти Мађарске
Поштански број	8314
Позивни број	(+36) 83
Веб-сајт
www.vonyarcvashegy.hu/

Географија

Локација

Воњарцвашхеђ се налази на обали залива Кестхељ, на јужном ободу Кестхељ висоравни, у источном делу округа Зала. Насеље је са југа омеђано Балатоном, а са севера планинама, па је отворено само у правцу исток-запад. Кроз насеље пролази и железничка пруга Балатонсентђерђ–Таполца–Ук, на којој железничка станица у насељу прима приградске и брзе возове из Печуја и Сомбатхеља.

Главни пут насеља је споредни пут 71, који га повезује са насељима на северној обали Балатона и Кестеља. Воњарцвашхеђ је лако доступан из Кестхеља аутобусом, али постоје чести летови из Таполца.

Историја

Артефакти из доба Римљана и миграција такође доказују да је постојао древни Балатонски прелаз између Балатонсентђерђа и Фенекпусте. Прво познато локално име на тој територији је Бешење, из времена након доласка Мађара на ове просрторе. Име је добио по досељеним Печенезима. Још у 14. веку помиње се под овим именом. Овај локалитет се налазио на малом истакнутом гребену између дамађње железничке станице и западног дела улице Егри Јожеф. Докази о томе изњедрили су се 1969. године, током радова на канализацији нђени су остаци стамбене куће и ђубришта из 15. и 16. века.

Сентђерђ је на карти из 16. века уписан као С. Георг. Први пут је закупљена са истоименом црквом 1298. године. Црква је стајала на данашњем гробљу. У 15. веку се јавља као Менте-Сентђерђ и Шаркоз-Сентђерђ. Насеље је 1403. године било власништво Ласла Фанчија Гордоваија, али је 1454. године и породица Сентђерђи ту имала право поседника. Године 1480. Берени, Ботјан, Кези, Ослар и Шагфалу су се граничили са Сентђорђом. Њихова претпостављена локација је Кеси југоисточно од села, Ослар источно (близу Балатонујлака), Саг југоисточно у правцу Кетхеља.

Порески регистар из 1550. године доказује постојање двоструке нагодбе, према којој је Еђхазаш-Сентђерђ у власништву Михаља Петоа, док је Саркози-Сентђерђ посед био заједнички са Имреом Керестуријем. Вероватно је да је Саркози-Сентђерђ исти као бивши Бесени. У винограду Сентеђихазе, источно од некадашњег главног града Барија, стајало је од 12. до 16. века село Бар. Имање Батћан је било смештено између Сентђерђа и Бара. Турска освајања стигла су до места 1566. године и Сентђерђ и Батћан су опустошени. Становништво је побегло у трску Балатона, на острво Дијас. После пада Османског царства 1699. године, према списку у жупи Ворс, у Балатонсентђерђу је живело 8 породица са поседима (кметским парцелама).

Село је насеље у развоју и захваљујући својим друштвеним услугама представља микро-центар околних села. Посећен је и са туристичке тачке гледишта, који се углавном фокусира на Чилагвар, Талпашхаз и Киш-Балатон. Железница, пошта, циглана, услуге и растућа средња и мала предузећа пружају могућност запослења за становнике села и околних насеља.

Становништво

Током пописа 2011. године, 79,7% становника се изјаснило као Мађари, 3,4% као Немци, 2,6% као Роми и 0,3% као Румуни (18,2% се није изјаснило).

Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 61,6%, реформисани 1,9%, лутерани 0,9%, гркокатолици 0,2%, без вероисповести 6,7% (27,9% се није изјаснило).

Извори

• Sági Károly-Zákonyi Ferenc: Balaton. Panoráma Útikönyvek 1989. (ISBN 963 243 266 5)

Спољашње везе

• Званични веб-сајт
• Фотографије Воњарцвашхеђа Архивирано на сајту Wayback Machine (24. фебруар 2009)