Време жена (роман)

Време жена (рус. Время женщин) је роман из 2009. године Јелене Чижове, књижевнице савремене руске књижевности. Добитник књижевне награде Руски Букер за 2009. годину.

Време жена
Корице књиге Време жена издање на српском језику
Настанак и садржај
Ориг. насловВремя женщин
АуторЈелена Чижова
Земља Русија
ЈезикРуски
Жанр / врста делароман
Издавање
Датум2009.

О књизи уреди

Прво издање романа Време жена припремљено је за издавање у издању издавачке куће "Астрел" у Москви 2009. године. После тога, књига је стално излазила у посебном издању. Роман је намењен широком кругу читаоца и код њих је постала популарна.

Књига је смештена у средину XX века, током совјетског радног времена.

Јелена Чижова је признала да је, дефинишући роману такво име и које нехотично изазива асоцијације на феминизам, схватила да ће провокативност у критици и у разним дискусијама бити у потпуности присутна.[1]

Јелена Чижова о роману уреди

У интервјуу за "Глас Русије" Јелена Чижова је изнела своја размишљања о роману Време жена и не само о њему. О роману и женама о којима је писала је рекла:

"Посветила сам роман мојим бакама. Тачније мојој баби по мајци која је умрла одмах после блокаде. Никада је нисам видела, знала сам је само по фотографији. И у извесном смислу она је била протитип Антонине, младе жене у роману. А друга, то је моја прабаба која је преживела блокаду и умрла када сам имала 16 година. И она ме је гајила у детињству. Њене црте карактера сам искористила када сам писала о ове три старице. Често сам их сањала, њихове разговоре, дијалоге, тако је постепено почео да се склапа сиже..."[2]

Радња уреди

 УПОЗОРЕЊЕ:Следе детаљи заплета или комплетан опис радње!

Време жена је расуђивање о судбини жене, о њеним патњама, о тешком животном путу. У роману су представљене три генерације жена и пет различитих женских судбина. [3]

Роман Чижове говори о животу и судбини главне јунакиње Антонине, који помало подсећа на радњу популарног филма „ Москва сузама не верује“. Тиха жена долази у Лењинград, настањује се у заједничком стану у којем живе три старице и пада под шарм и искушења санктпетербуршких „фрајера“ и ради у фабрици. Антонина има нему ћерку, коју нема времена да учи, па дете предаје санктпетербуршким старицама „од бивших“, комшиницама у заједничком стану - Ариадни, Глицерији и Евдокији. То су три усамљене старице, које су преживеле ужасе блокадне глади и хладноће, немачка бомбардовања и гранатирања. Нико од њихових рођака није преживео. Рат није убио само њихово сећање.[2] Убрзо Антонина умире. Реч је о старицама-комшијама и о „оном“ чудном животу - крхком, несталом, али изненађујуће стварном, а причу прича одрасла ћерка хероине, која је изабрала професију уметника. [4] .

Три старице брину о немој девојчицу. Тајно је крсте, не дозвољавају да иде у обданиште како је не би „заразили“ совјетском идеологијом, уче је да говори француски, причају јој бајке, али и истине о блокади Лењинграда, и на њу преносе све тада већ заборављене предреволуционарне моралне норме. Старице уче девојчицу „свему што је најважније“ – да шије, везе, плете. Девојчица, кад јој је било седам година проговара и у свету свеопштег страха израста у талентовану уметницу.[5]

Дело започиње мотивом смрти, који се провлачи кроз читав роман и ствара прстенасту композицију. Сам почетак је сахрана мајке у којој учествују девојчица и три старе комшинице.

Сви ликови у књизи су препознатљиви, с њима смо комшије, сусрећемо се сваки дан. Њихове мисли и разговори су различити. Свака има свој говор, свој карактер. Ликови се изненађујуће разликују једни од других, разлике су видљиве у изразима лица, и у гестовима и у пресудама. Евдокиа је сурова и гласна, Ариадна је страсна у читању литературе, Глицерија је безвредна жена. Сви они потајно мрзе совјетски режим, али страх да то не кажу наглас јачи је од њих. Они су опрезни према свему - лекарима и учитељима, вртићима и школама, било којим институцијама и њиховим запосленима. Непрестани разговори о срећном животу под краљем и о томе како је тешко и неподношљиво постојати сада. Такође пуно говоре о смрти. Толико да је Антонина читаво своје слободно време размишљала о себи, потпадајући под психолошки утицај „ретких“ људи. [6] [7]

Награде уреди

  • 2009. - Руски Букер, победник.

Позоришне представе уреди

  • 8. априла 2011. године у позоришту Современик одржана је премијера истоимене представе у режији Јегора Перегудова.[8]

Референце уреди

  1. ^ „Елена Чижова - о романе "Время женщин", Букере и воспитании детей”. Риа Новости. Приступљено 26. 4. 2021. 
  2. ^ а б „Jelena Čižova: Vreme žena”. labris. Приступљено 26. 4. 2021. 
  3. ^ „Мотив спасения в романе Е. Чижовой "Время женщин". cyberleninka.ru. Приступљено 2021-02-16. 
  4. ^ „"Время женщин", Елена Чижова | Отзывы покупателей”. irecommend.ru (на језику: руски). Приступљено 2021-02-16. 
  5. ^ „Prekinuto istorijsko sećanje kad-tad se osveti”. danas. Приступљено 26. 4. 2021. 
  6. ^ „Рецензии на книгу Время женщин - Readly.ru”. readly.ru. Приступљено 2021-02-16. 
  7. ^ „Отзывы читателей о книге «Время женщин (сборник)» отзывы и рецензии читателей на книгу автора — Елена Чижова — MyBook”. MyBook — электронная библиотека (на језику: руски). Приступљено 2021-02-16. 
  8. ^ „Елена Чижова: Время женщин - наивный рассказ”. sovremennik.ru. Приступљено 26. 4. 2021. 

Спољашње везе уреди