Епифаније Стефановић

Епифаније Стефановић био је наводни далматински архиепископ Српске православне цркве, који је 1648. године ступио у унију са Римокатоличком црквом, а кога спомиње само млетачки црквени историчар Данијеле Фарлати (1690—1773). Према истраживању епископа далматинског Никодима Милаша (1845—1915), доказано је да прелазак на унију обмана.

Биографија уреди

Према Фарлатију, током Кандијског рата (1645—1669), тачније у новембру 1648. године, Епифаније Стефановић и двојица његових епископа, Василије и Исаија, и 80 (или 800) монаха ступили су у унију са Римокатоличком црквом, захваљујући фрањевцима.^[1] Ову тврдњу је оповргнуо епископ Никодим Милаш, јер као прво у историји није забиљежено постојање архиепископа под тим именом, а као друго православна заједница се у то вријеме снажно опирала римокатоличкој пропаганди, коју је подржавао патријарх Максим преко свог изасланика монака Кирила.^[2]

Према Милу Боговићу, бившем госпићко-сењском бискупу, након Епифанијеве смрти, монаси су се окренули против Римокатоличке цркве, тако да је покушај унијаћења далматинских Срба пропао.^[3]

Види још уреди

Унијати у Далмацији

Референце уреди

^ Milaš, Nikodim (1989). Pravoslavna Dalmacija: istorijski pregled. Sfairos. стр. 223. „Фарлати наводи како је заслугом једнога францишканца обраћен био у латинску вјеру у новембру 1648. год. далматински архијепископ Епифаније Стефановић и још два подручна му епископа, Василије и Исаија, затијем 80 (или ...”
^ Popović, Jevsevije (1912). Od 1054 do 1912. Srpska manastirska štamparija. стр. 622. „Фарлати пише, да је 1648. далматински архиепископ Епифаније Стефановић са два епископа и са масом народа и свештенства примио римокатолицизам (ad Romanam Ecclesiam accessio facta est). Та је вест међутим на основу истраживања епископа Никодима Милаша неистинита, прво зато, што историја не зна за таквог архиепископа, а друго зато, што се у то доба римокатоличкој пропаганди силно опирао православни народ, кога у том опирању подржаваше пећски патријарх Максим преко свога изасланика монаха Кирила.”
^ Bogović, Mile (1993). „Katolička crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za vrijeme mletačke vladavine” (на језику: хрватски). Zagreb. Архивирано из оригинала 09. 12. 2014. г. Приступљено 01. 04. 2019.

[Milaš1989-1] Milaš, Nikodim (1989). Pravoslavna Dalmacija: istorijski pregled. Sfairos. стр. 223. „Фарлати наводи како је заслугом једнога францишканца обраћен био у латинску вјеру у новембру 1648. год. далматински архијепископ Епифаније Стефановић и још два подручна му епископа, Василије и Исаија, затијем 80 (или ...”

[Popović1912-2] Popović, Jevsevije (1912). Od 1054 do 1912. Srpska manastirska štamparija. стр. 622. „Фарлати пише, да је 1648. далматински архиепископ Епифаније Стефановић са два епископа и са масом народа и свештенства примио римокатолицизам (ad Romanam Ecclesiam accessio facta est). Та је вест међутим на основу истраживања епископа Никодима Милаша неистинита, прво зато, што историја не зна за таквог архиепископа, а друго зато, што се у то доба римокатоличкој пропаганди силно опирао православни народ, кога у том опирању подржаваше пећски патријарх Максим преко свога изасланика монаха Кирила.”

[3] Bogović, Mile (1993). „Katolička crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za vrijeme mletačke vladavine” (на језику: хрватски). Zagreb. Архивирано из оригинала 09. 12. 2014. г. Приступљено 01. 04. 2019.

[1]

[2]

[3]