Зограф Лонгин

Зограф Лонгин (Хвосно, око 1530 — Сопоћани, око 1610) је био јеромонах, сликар и књижевник изузетне културе и писац надахнутих дела духовне поезије, везан за сам врх српске православне цркве. Сматра се најбољим иконописцем и најплоднији уметник друге половине 16. века.

Зограф Лонгин
Лични подаци
Датум рођења	око 1530.
Место рођења	Хвосно, Османско царство
Датум смрти	око 1610.
Место смрти	Сопоћани, Османско царство
Уметнички рад
Поље	сликарство, књижевност

Биографија

Рођен је у Хвосну, код Пећи, у северном делу средњовековне Метохије.

Време обнове српске патријаршије са седиштем у Пећи и ширење култа краља Стефана Дечанског су сигурно били неки од разлога да се определи за духовно царство.

Писању и иконописању се учио у Пећкој патријаршији, чији је постао учесник обнове 1557.

Године 1577. године се први пут потписао као пећки монах на икони Христа Пантократора у Великој Хочи и сматра се да се исте године замонашио у Пећи. Често је путовао по Србији радећи као сликар икона и фрескописац.

Као уметник први пут се потписао 1566. на литургијском платну Антиминсу, а последњи пут 1597. на хвостанском покривачу за путир.

Последње године живота је провео у Сопоћанима, у чијем је Поменику почетком 17. века (1608–1612) забележен као јеромонах.

Сликарски рад

Као већ оформљен уметник је ступио у сликарску групу зографа Андреје. Са овом групом је учествовао у осликавању припрате Пећке патријаршије (1565), Богородичне цркве у Студеници (1568), спољне припрате у Грачаници (1570), наоса Милешеве (око 1579) и цркве Светог Николе у Манастиру Бања код Прибоја (око 1572).

Године 1570. за Пећку патријаршију је осликао царске двери. Њему се приписује и Деисис са апостолима и пророцима.

Од 1572. започео је сарадњу са Дечанима, када је осликао низ двостраних икона малог формата, која је трајала до 1596. Године 1577. је настала велика житијна икона Св. Стефана Дечанског, с ликом светог краља Стефана Дечанског, оснивача манастира у средини и са седамнаест композиција са сценама из његовог живота рађеним према делу Григорија Цамблака. Богату приповест пропратио је натписима.

У средишњем пољу се налази краљ који седи на раскошном престолу са високим наслоном, ногу положених на пурпурни јастук постављен на супедион. Краљ је одевен у дивитисион са лоросом, а на глави има затворену круну. У десној руци држи велики осмокраки крст украшен бисерима и драгим камењем, док му је у левој руци акакија. Са обе стране иза престола стоји по један стражар одевен у панцир, са кацигом на глави и мачем, односно буздованом у рукама. У врху је полукружни одсечак неба са попрсјем Христа Емануила, који обема рукама благосиља. Из углова при врху према краљу се спуштају два анђела, који у рукама носе лорос и круну. По ободу око средишњег поља распоређено је седамнаест сцена, међусобно одвојених бордурама и означених натписима: Симонидина клевета Стефана Дечанског краљу Милутину, Ослепљење Стефана Дечанског, Јављање светог Николе Стефану на Овчем пољу, Одвођење Стефана са синовима у заточеништво, Стефан Дечански на сабору цара Андроника у Цариграду, Стефан наговара цара Андроника да прогна јеретике из Цариграда, Свети Никола враћа вид Стефану Дечанском, Распитивање краља Милутина о сину код цариградског патријарха, Повратак Стефана Дечанског из заточеништва, Сусрет краља Милутина са сином Стефаном, Архиепископ Никодим крунише Стефана Дечанског за краља у Пећи, Зидање Дечана, Стефан Дечански даје милостињу убогима, Треће јављање Светог Николе Стефану, Стефан Дечански обавештава дечанског игумана Арсенија о својој визији, Насилна смрт Стефана Дечанског и Сахрана Стефана Дечанског. Дуж доње ивице оквира иконе је и приказ прве српске историјске композиција с представом битке Битке код Велбужда (1330) у епизодама: Стефан се моли пред битку, Судар двеју војски и Млади Душан поражава бугарског краља Михаила Шишмана. Позадина сваке сцене је позлаћена. У дну средишњег поља, на левој страни исписан је ктиторски натпис, у коме се помињу Патријарх српски Герасим и дечански игуман Никифор са братијом. Аутор је поставио и текст своје молитве, којом се обратио светом Стефану Дечанском.

У међувремену, 1573/74. су настале престоне и празничне иконе за иконостас у Пиви. Најпознатије иконе у Пиви су Христ са апостолима, Богородица са Христом и пророцима и икона Успења Богородичиног, које се данас налазе у зони престоних икона.

У периоду 1576—1577 су настале три престоне иконе: Христос са апостолима, Богородица са пророцима и Свети Никола са чудом о исцељивању Стефана Дечанског у цркви Светог Николе у Великој Хочи.

Затим је наредне године радио иконостас у Ловници,милешевском ђаконикону, данас у Републици Српској, где је достигао уметнички максимум. Најпознатија му је икона Богородице са Христом (1578), рађена за иконостас цркве Светог Ђорђа у том манастиру. Лица на икону карактеришу благост погледа и дубок светачки мир. Била је изложена на Светској изложби у Паризу, 1900. године. Непосредно након израде иконостаса је започео осликавање и ломничке цркве, али је тај посао остао недовршен из непознатих разлога.

Године 1579. је у Пећи урадио царске двери, које су остале изгубљене. Пропале су и иконе из Милешеве.

У Дечанима је 1596. извео двостране иконе са Светим Јованом Лествичником, Причешћем Марије Египатске и Светим Теодором, као и неке које су оштећене.

Последње дело је урадио за хвостанског митрополита Јосифа, које је завршено 1597.

Сачуван је и један број његових недовршених радова: делови иконостаса у Дечанима, икона Христовог рођења у манастиру Тројице Пњеваске, као и минејна икона у Никољцу код Бијелог Поља.

У својим сликарским делима ослањао се на сликаре 14. века, а пред крај живота, на појединим иконама јавља се и нов утицај руских иконописаца.

Његове композиције су уравнотежене, фигуре пластичне, колорит свеж.

Књижевно дело

У Дечанима, у Акатистнику је написао Акатист Светом Стефану Првомученику (1596). Ово његово дело сачувано је у рукопису, јединственом српском средњовековном аутографу, на коме се може пратити „процес настајања и стваралачке тешкоће“ средњовековног писца. Као изврстан познавалац византијске и српске средњовековне поетике, Лонгин је у аутентичној форми акатиста, какве су писали Роман Мелод и цариградски патријарх Сергије, створио снажно уметничко дело, надахнуто проналазећи симболичан израз у богатим стиховима са хајретизмима (“радуј се”)

Радујте се Стефане првомучениче и Николаје Јер божанствени

и испољавајући сву духовну дубину византијске химнографије. Постоје претпоставке да је Лонгин аутор Акатиста Стефану Дечанском и Акатиста Светоме Сави, који су написани у исто време и садрже исте стилске и жанровске одлике.

Вредан је помена и његов књижевно успели аутобиографски “молебни” запис на поменутој житијној икони Стефана Дечанског.

Бавио се и преписивањем. Преписао је један минеј, Четворојеванђеље из Белаје код Дечана и Акатистник, у коме је оставио књижевне саставе.

Током осме деценије 16. века је ауторским портретима украсио једно четворојеванђеље.

Превод на савремени српски језик

• Акатист светом првомученику Стефану, превео Димитрије Богдановић, ред. превода Ђорђе Трифуновић и Димитрије Богдановић, у: Србљак 3, Београд, СКЗ, 1970, 435–481.

Литература

• Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
• Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
• Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 124-125.
• Јагодић, Александра. „Код два бела голуба”. Београд: РТС. Приступљено 12. 10. 2017. 
• Ракић, Зоран (2011). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица Српска. ISBN 978-86-7946-085-1. 
• Војводић, Драган; Живковић, Милош (2014). „Деизисни чин из Пиве Прилог проучавању иконостаса и иконописа у пивском манастиру” (PDF). Зограф. Београд: Филозофски факултет - Институт за историју уметности. 38. ISSN 2406-0755. Приступљено 12. 10. 2017. 
• Чалија, Јелена (10. 10. 2016). „Иконописи – стуб сећања српског народа”. Политика онлајн. Политика новине и магазин д. о. о. Приступљено 12. 10. 2017. 
• Марковић, Миодраг; Војводић, Драган, ур. (2017). Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији : идентитет, значај, угроженост (PDF). Београд: Галерија Српске академије наука и уметности. ISBN 978-86-7025-739-9. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 10. 2017.