Кали (Санскрт: काली), позната и као Калика или Шијама хиндуистичка је богиња моћи, стварања, уништења и времена. Једна је од најважнијих божанстава у хиндуизму и представља ратничко утеловање Шивине жене Парвати. Такође, Кали је једна од десет Махавидија на листи која комбинује хиндуистичка, шактистичка и будистичка божанства.[1]

Кали
Богиња Кали — слика Раџе Равија Варма
Лични подаци
ПребивалиштеШмашана, Манидвипа

Иако се најчешће представља као симбол таме и насиља, заправо се ради о божанству које има своју застрашујућу, али и ону добру, позитивну страну. Прича о њој је веома дуга и комплексна. У шактизму, хиндуизму и тантри, Кали представља коначну стварност Брамана.[2]

Кали је изузетно цењена у Индији,[3] али и међу бројним религијским покретима и тантристичким сектама, које је називају и именима: Богиња мајка, Мајка Универзума, Ади Шакти или Ади Парашакти.[4][5][6]

Најчешће се представља како игра на свом супругу Шиви који непомично лежи испод ње.

Етимологија уреди

Кали је женски род именице kāla која значи време. Друга имена која се користе за њу, Kālarātri и Kālikā, значе тамноплава ноћ (њена кожа на цртежима је тамноплаве боје).[7]

Опис уреди

Кали се јавља у неколико облика: Сати (жена пуна врлина), Јаганмата (мајка света), Дурга (недоступна), Махакали („Велика Кали”) итд.

Она има четири руке и у свакој од њих има по један атрибут који има своје симболичко значење. У једној руци држи симитар (мач), у другој трозубац, у трећој посуду у коју капље крв из одрубљене главе коју држи у четвртој руци. У Махакали форми, она има десет глава, десет руку и десет ногу. На свакој глави налази се симбол моћи, представљен одређеним оружјем или ритуалним предметом.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Sanderson, Alexis. "The Śaiva Literature." Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine Journal of Indological Studies (Kyoto), Nos. 24 & 25 (2012–2013), 2014, pp. 80.
  2. ^ McDaniel 2004, стр. 104
  3. ^ McDermott 2003, стр. 4
  4. ^ Hawley 1982, стр. 152
  5. ^ Harding (1993), p. xxv.
  6. ^ McDaniel 2004, стр. 5
  7. ^ Coburn 1984, стр. 111–112

Литература уреди

Спољашње везе уреди