Википедија

Кишкуншаг

Кишкуншаг (мађ. Kiskunság, лат. Cumania Minor, срп. Мала Куманија)[1]) је историјска и географска регија у Мађарској која се налази у садашњој Бачко-кишкунској жупанији између Калоче и Сегедина. Његова територија је износила 2.423 km². Као и други историјски европски региони који се зову Куманија, назван је по Куманима (мађ.: Кунок−Kunok), историјски веома значајном номадском племену.

Мала Куманија у 18. веку у оквиру мађарске краљевине

О региону уреди

Данас се тај предео назива и велики пејзаж или Кишкунашки пејзаж и налази се у Великој равници, у мађарском делу између Дунава и Тисе, јужно од Будимпеште до северно од Сегедина. Малу Куманију су населили Куни (Кумани) у 13. и 14. веку.

Током 1820-их, дански географ Конрад Малте-Брун забележио је постојање чак 33.000 становника у Нађкуншагу, од којих је 8.400 живело у Карцагу (пише се Kardzag). Такође је проценио да је Кишкуншаг, који се састоји од „две долине“, била дом за 42.000 људи, са приближно истим бројем Јаса који живе у истоименој области.[2] Он бележи површину Нађкуншага као 20 мађарских миља, што је отприлике 160 квадратних километара, он је проценио да Кишкуншаг и Јасигија имају приближно 320 односно 150 квадратних километара.[3]

Географија уреди

Кишкуншаг се налази на пешчаном гребену између река Дунава и Тисе, између Пештанске и Бачке равнице. У поређењу са две реке, подручје се налази 30-50 метара више, које је углавном створио древни Дунав. Јер некада Дунав није текао данас виђеном линијом, већ у правцу северозапад-југоисток, стварајући тако обимни алувијални конус. На врху овог пешчаног гребена, висина прелази 130 метара надморске висине. Овај податак је значајан из разлога што се у овом делу река Тиса налази на 80 метара надморке висине а долине поред Дунава на 90 метара надморске висине.

Земљиште подручја су углавном песковита или слана, али има и ливадских земљишта. Средина Кишкуншага, највиши терени, су најнепродуктивнији, јер ту доминира песак који је под утицајем ветра стварао пешчане дине. На граници Филепхазе налазе се и две пешчане дине које су углавном остале у свом изворном облику (пешчане дине Филппхазе).

Несташица воде, која се повећава од 1980-их, велики је проблем на селу, а индекс аридности је веома висок. Језеро Кондор код Сабадсалаша, језеро Мадараш у Ладанибенеу или језеро Њир код Лајошмизеа су потпуно нестали. Већ су објављене студије према којима ће део Кишкуншага постати један од полупустињских предела Европе. Изградња канала Дунав-Тиса преко Кишкуншага ради се већ 300 година како би се због несташице воде направио пловни пут између Дунава и Тисе.

Историја уреди

Регион је добио име по Куманима који су се на њеној територији населили након најезде Татара, и по самосталној административној јединици (област Јаскун) организованој након престанка турског потчињавања (која је постојала до 1876). Њено средњовековно становништво је ојачало у 16. веку и развило високу сељачку културу.[4] Покоравање је изазвало уништење, бекство и масовно мешање становништва. Почетком 18. века постојало је само пет већих локалитета: Кишкунлацхаза, Кунсентмиклош, Сабадсалаш, Филепсалаш и Кишкунхалаш. Реколонизација пустара Кишкуншага укључивала је римокатоличко становништво Јасшага до 19. века (Кишкунфелеђхаза, Кишкундорожма), поред реформатског становништва некадашњих куманских реликвија и других досељеника из Источне Трансданубије. У Фелсо-Кишкуншагу, насеља јасшког порекла су Керекеђхаза, Ладањбене, Лајошмиже, Кочер и Јаскарајене.[5] Нарочито после „Јаскунске редемпције” (1745) брзо су ојачале његове пазаришне заједнице, у којима је екстензивно држање стоке омогућено системом закупа на отвореном, делом као последица тога, коришћен је систем насеља са баштама за смештај.

Види још уреди

Мапе Кишкуншага у окиру Мађарске уреди

Референце уреди

  1. ^ „Jászkun Kerület”. Magyar Katolikus Lexikon. 
  2. ^ Malte-Brun, pp. 321–323, 370
  3. ^ Malte-Brun, pp. 322, 323
  4. ^ Korai magyar történeti lexikon : 9–14. század. Főszerk. Kristó Gyula. Budapest: Akadémiai Kiadó. . 1994. ISBN 963-05-6722-9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ Kürti László: Lajosmizse, falu, puszta, község, város. I-II. köt. Lajosmizse, 2019, 56-58. 

Спољашње везе уреди

Литература уреди

  • Gyárfás István: A jászkunok története (I–IV. Kecskemét–Bp., 1870–1885)
  • Tálasi István: A Kiskunság népi állattartása (Bp., 1936)
  • Papp László: A kiskunhalasi tanyatelepülés kialakulása (Népr. Ért., 1940)
  • Papp László: Kiskunhalas népi jogélete (Bp., 1941)
  • Nagy Czirok László: Pásztorélet a Kiskunságon (Bp., 1959)
  • Tálasi István: Kiskunság (Bp., 1977)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кишкуншаг&oldid=26899936”