Корисник:Јованвб/Николај

Николај Велимировић
Владика Николај Велимировић
Датум рођења	(1881-01-05)5. јануар 1881.
Место рођења	Лелић, Југославија
Датум смрти	18. март 1956.(1956-03-18) (75 год.)
Место смрти	Либертвил, САД

Свети владика Николај Велимировић познат још и као Свети Николај Српски и Свети Николај Жички је српски православни светитељ и књижевник.

Детињство и школовање

Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године (по старом календару 23. децембра 1880) на црквени празник Туциндан). Родио се у селу Лелићу, у близини Ваљева. Његови родитељи су били Драгомир и Катарина, прости сељаци који су имали још осморо деце (Николај је био прво дете). На крштењу је добио име Никола.

Николај је рођен и васпитан у српској патријархалној задрузи са преко 30 чланова. Пошто је Николајев отац због послова често одсуствовао од куће, васпитала га је мајка Катарина. Она је била веома побожна, па је Николаја васпитавала тако да живи хришћанским животом, а још као малог водила га је у цркву у оближњи манастир Ћелије на богослужења.

Када је мало одрастао Николај је уписао основну школу која се налазила у манастиру Ћелије. Пошто је живео 4-5 km од манастира, да не би пешачио сваки дан, живео је и школовао се у манастирском конаку који је био претворен у интернат. Када је завршио основну школу, учитељ Михаило Ступаревић је предложио Николајевом оцу Драгомиру да сина пошаље на даље школовање. Драгомир је послушао учитељев савет и послао сина у Ваљевску гимназију која није била потпуна и која је имала само 6 разреда.

После завршене гимназије Николај се пријавио да упише Војну академију, али је одбијен због неухрањености и малог обима груди. После тога уписао се у Београдску богословију. Био је старији од већине својих другова из разреда јер су они били уписани у богословију са по два разреда гимназије, а Николај је имао 6. У богословији је био запажен и одушевљавао је своје професоре и другове пошто је схватао тешке проблеме из области науке, филозофије и теологије. Сем обавезне литературе, користио је и другу литературу тако да је до краја школовања прочитао дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Маркса, Дантеа, Волтера, Ничеа и других познатих писаца. Занимао се и за далеки Исток, тако да је читао и проучавао свештене и филозофске књиге древне Индије, што је оставило трага и у еговом каснијем стваралаштву. Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију и сматрао је да би га индијски дух још више продубио и обогатио.

Учитељ

Порекло Владике Николаја

По завршетку богословије, Николај је постављен за учитеља у селима Драчићу, у близини Ваљева где се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе са којим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу јер је за време школовања у Београду, због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио је шкрофуле. Већ тада је овладао вештином писања и беседништва тако да је сем писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао и у другим црквеним и световним часописима и новинама. Као учитељ написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту. После Драчића, постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима.

Студирање

После завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да студира у Русији, али он је хтео да студира на Западу. Пошто није могао одмах да добије стипендију одлучио је да сачека. После неког времена стигла је одлука министра просвете да се Николају обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској. За време студирања је добро научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну ишао је на предавања на другим факултетима у Швајцарској и Немачкој. Када је завршио факултет пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”.

Потом се вразтио из Швајцарске у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Иако није одмах добио стипендију, отпутовао је у Енглеску 1909. године где му је убрзо додељена стипендија. Тамо је научио енглески језик и завршио филозофски факултет у Оксфорду и докториро из филозофије на тему: “Философија Берклија”, а ову тему је бранио на француском језику у Женеви. У Београд се николај вратио са два доктората и знањем три главна европска језика.

Међутим у Београду му није призната ни једна диплома јер што није имао завршену пуну гимназију. Тада се Николај, са два завршена факултета и два доктората, враћа у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент филозофије. Предавао је световне предмете и језике.

У почетку је Николајево образовање било више општекултурно, филозофско и религиозпо, а мање богословско, православно, библијско-светоотачко, које карактерише његов потоњи период живота, познат као охридско-жички. Постоје два периода у Николајевом коначном формирању, доохридски и охридскожички, зато постоје и две врсте Николајевих дела: она до Охридског Пролога и она после њега.

Болест и монашење

У јесен 1909. године Николај се разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. У болници се заветовао да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народуе. Када је оздавио и изашао из болнице отишао је у манастир Раковицу и ту се, 20. децембра 1909. године, замонашио и постао јеромонах Николај.

После монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, Николај је отишао на студије у православну Русију на Духовну академију у Петроград, да се “оправослави”. Када је стигао у Петроград, Николај се уписао на Академију као свршени београдски богослпов не помињући факултете и докторске титуле и не показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци. Николај је био непознат међу студентима, до првог учешћа у дискусији на књижевно - духовној вечери, када је својим знањем, говорничким даром и талентом задивио и професоре и студенте и петроградског Митрополита, који је од руске владе за Николаја издејствовао бесплатну возну карту за путовање по Русији.

Беседник

Николај се из Петрограда вратио у Београдску богословију, али је желео нешто више од професорског места, тако да почиње серију проповеди по београдским црквама. За беседе је узимао теме из живота са оригиналном обрадом типа: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, а истовремено је почео да објављује своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти”...

Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у Херцег Босну где га је дочекала препуна црква и порта као познатог проповедника. Проповед је почео речима:

Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда.

Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који су се 1914. године, пред сарајевски атентат, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором”, заклели на верност и истрајност. Николај се тада у Сарајеву упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем и другима. Аустроугарске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну, а следеће године му нису дозволиле да посети Загреб на прослави годишњице Његоша.

Мисија за време Првог светског рата

У оба Балканска рата, Николај је активно учествовао. Његове беседе су носиле печат херојства и патриотизма; страдање и национални стоицизам српског народа упоређивао је са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља. После избијања Првог светског рата, почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић је позвао Николаја у Ниш и упутио га у Енглеску и Америку да пропагира српску борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије.

Четири године, од априла 1915. до априла 1919. године, Николај је по САД и Енглеској држао предавања у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, пропагирајући српску ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. године придобио је за српску ствар знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског, а велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобођавању Србије. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је Николај био трећа српска армија. Нека своја предавања и беседе из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”,“Србија у светлости и мраку”,“Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”.

Епископ жички и охридски

После рата, 25. марта 1919. године, док је још увек био у Енглеској, изабран је за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. године премештен на Охридску епископију. Наредних година Николај је био члан разних дипломатских делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој гори, као и у Америци и Енглеској. Тек као епископ Охридски и Жички Николај је развио своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност: свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда, обнавља порушене цркве и манастире, оснива сиротишта за незбринуту децу... Основао је Православну народну хришћанску заједницу познатију као Богомољачки покрет, из кога се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире.

На Николаја су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света гора, извршили велики утицај. Он се окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности јер је схватио да су Свети оци решили пре много векова оне проблеме који су њега мучили. Говорио је и признавао: да је раније налазио да постоје многи нерешени, и нерешиви, проблеми духа и живота људског, али када је упознао Свете Оце Православне цркве - а то је било у Охриду и Светој гори - када је увидео да су они све те проблеме већ одавно решили, и то благодарећи Христу Богочовеку, у кога су поверовали и Кога су истински доживели. Од тада је његов животни став гласио: "Бог изнад свега, а човек пре свега."

У овом "охридском периоду" настају нека од његових најпознатијих дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог”.

Године 1934. Николај је враћен на трон Жичке епархије. Одмах је почео са обнављањем манастира Жиче, а обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско-кабларској клисури. За време конкордатске борбе 1936. године Николај је активно учествовао па је, захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету, Конкордат пао. У мартовским догађајима 1941. године, Николај је уз Патријарха Гаврила имао удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек што му Немци нису заборавили.

Други светски рат

Већи део Другог светског рата Николај је провео у заробљеништву. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је издао наређење:

Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира.

Чим су Немци окупирали Србију, одмах су војне и полицијске снаге упале у манастир Жичу и изоловале Владику Николаја, а убрзо потом, 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Под јаком немачком стражом Николај је у Љубостињи остао до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева. Крајем маја 1943. године Немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила. Док је био у заробљеништву, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом; У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге. У Војловици је исправио Вуков превод Светог писма Новог завета.

Немци су Николаја и Патријарха Гаврила, 15. септембра 1944. године, спровели из манастира Војловице у концентрациони логор Дахау у Немачкој. Ослобођени су 8. маја 1945. године од савезничке 36. Америчке дивизије.

Емиграција

После ослобођења Николј је емигрирао, јер није желео да се врати у Србију у којој су комунисти дошли на власт, а сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији.

Преко Енглеске стигао је у САД и тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад. Из овог периода потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”. У САД, заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој су се налазила најзначајнија дела православне хришћанске духовности.

Крај живота, Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Преминуо је 18. марта 1956. године, док се молио у манастиру. молитви. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира.

Пренос моштију у Србију

Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

Канонизација

На пролећном заседању Светог архијерејског синода Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио светом Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове "Дом светог владике Николаја" у којој преко лета бораве учесници "Мобе".

Тропар св. Николају Српском

Глас осми

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа

Путовођо рода српскога крстоноснога у векове

Распевана лиро Духа Светога

Поносе и љубави монаха

Радовање и похвало свештеника

Учитељу покајања свенародни владико

Человођо богомољне војске Христове

Свети Николаје српски и свеправославни

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољупца

Да подари мир и слогу роду нашему.