Корисник:SmirnofLeary/Prilike u Osmanskom carstvu i Beogradskom pašaluku krajem 18. i početkom 19. veka

Istočno pitanje je termin pod kojim se u evropskom rečniku označavao problem osmanlijske političke baštine. Već sama širina njegovog geografskog razmještaja ukazuje na činjenicu da se to pitanje različito shvata i definiše. Najšire gledano to je problem odnosa hrišćanske Evrope i islama. U užem smislu to je pitanje koje se ticalo postanka i opstanka Osmanlijske carevine kao muslimanske države u Evropi. Kao diplomatsko pitanje opstanka i nasledstva osmanlijske države na Balkanu i Levantu, istočno pitanje je obuhvatalo kompleks problema i događaja u vremenu od druge polovine 18. veka, do prvih decenija 20. veka. U ovu sferu pre svega, spadaju odnosi Porte sa evropskim silama, koje su u svojoj imperijalističkoj ekspanziji nastojale svaka za sebe otkinuti što veći i značajniji dio osmanlijskog nasljedstva. Ovi se odnosi prepliću sa evolucijom unutrašnjih prilika u Carstvu. Na Balkanu i evropskim zemljama Carstva, posebno u Egiptu javljaju se ustanci i oslobodilački pokreti. U to se upliću velike evropske sile koje vlastite imperijalističke i kolonijalističke ciljeve manje ili više vešto prikrivaju navodnom brigom za položaj potčinjenih naroda u Carstvu. Slabljenjem i povlačenjem Osmanlijske Carevine iz srednje i jugoistočne Evrope otvara se problem popunjavanja tog geopolitičkog prostora. Ključnu ulogu u tome su igrale dve hrišćanske sile Austrija i Mletačka Republika (Venecija). U drugoj polovini XVIII veka vodeću ulogu u tome preuzima Rusija. U tom smislu, istočno pitanje se direktno otvara rusko-osmanlijskim ratom i mirovnim ugovorom zaključenim 1744.god.u Kučuk Kajnardžiluku (severnoistočna Bugarska) Inicijativu u politici potiskivanja Osmanlijskog Carstva preuzima šezdesetih godina XVIII veka, ruska carica Katarina II Velika. Ona je u prvom redu snažno oživela stare ambicije Petra Velikog da Rusiji osigura prevlast na Crnom moru. Uz njenu oružanu podršku za poljskog kralja je 1764.god. izabran Stanislav Paniatowski. On je nastojao osigurati vjersku ravnopravnost nekatolicima što je izazvalo otpor katolika i osnivanje Poljske nacionalne konfederacije u današnjoj Ukrajini. Ova se konfederacija obratila Osmanlijama za pomoć. Porta je na to zatražila rusko povlačenje iz Poljske, što je Katarina odbila. Usledio je rat u koji je sultan Mustafa III stupio po nagovoru Francuske. Rusiji je priznat status sile zaštitnice pravoslavnog stanovništva u Osmanlijskom Carstvu.To je omogućilo Rusiji da se otvoreno upliće u unutrašnje stvari osmanlijske države, sa težnjom da u krajnjoj liniji nad njom postavi svoj protektorat. S druge strane, sultan je kao halifa prvi put dobio pravo jurisdikcije nad muslimanima koji su došli pod nemuslimansku vlast. To je postalo model rešavanja istočnog pitanja, tako što je na prostorima gdje je uspostavljena hrišćanska vlast sultan kao halifa zadržavao versku jurisdikciju nad muslimanima. Bez obzira na ovu pravnu konstrukciju sama činjenica da su muslimani u teritorijalnom smislu došli pod nemuslimansku vlast, označavao je početak kraja univerzalnosti Osmanlijske Carevine kao islamske države. Da bi se ipak sačuvao neki privid univerzalnosti počinje se smatrati da muslimani mogu živjeti teritorijalno pod nemuslimanskom vlašću, ali verski su potčinjeni sultanu kao halifi. Taj će princip upravo biti primjenjen u BiH u času austro-ugarske okupacije. U to vreme unutar Carstva dolazi do očitog razgrađivanja i dekadencije njegove klasične državne društvene organizacije. Smederevski sandžak(Beogradski pašaluk) osnovan je neposredno nakon pada Srpske despotovine (1459. godine). Nakon otomanskog osvajanja Beograda (1521. godine) uprava Smederevskog sandžaka je premeštena u Beogradsku tvrđavu. Do 1541. godine Smederevski sandžak je bio u sastavu Rumelijskog, a od tada do kraja XVII v. Budimskog beglerbegluka (poznatog i kao ejalet). U Begradu je, u vreme Otomanskog carstva, postojalo 273 džamije i mesdžida (posebne islamske bogomolje). U vreme austrijske vladavine (1717—1739) srušen je velik broj džamija. Krajem XVIII v. Smederevski sandžak se delio u 12 nahija, koje će ostati do izbijanja Prvog srpskog ustanka: beogradska, smederevska, požarevačka, ćuprijska, jagodinska, kragujevačka, užička, valjevska, šabačka, rudnička, sokoska i boravička. Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, jednom od srpskih komadanata. Svištovski mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već samo amnestiju. Da bi smirio situaciju, turski sultan Selim III je fermanima iz 1793/1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti, tako da su pored vezira i kadije, selima upravljali i knezovi, a u knežinama oborknezovi. Tada je u Beogradskom pašaluku bilo 45 knežina; zatim fermanom od aprila 1796. godine na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su sami ubirali poreze i predavali ih vlastima, čak su delimično vršili i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama), ali sukobi između janjičara, koji su i dalje hteli najvišu vlast i spahija koji su želeli osvetu, zbog ugroženog položaja, sve više su zaoštravani. Dolaskom novog paše Abu Bekira, situacija u Srbiji se dosta izmenila. Odmah posle njegovog dolaska Niš, organizovano je ubistvo tadašnjeg predvodnika janjičara, Deli-Ahmeta. Njega je s leđa ubio jedan od pašinih sluga, prilikom njegove posete Nišu. Odmah, nakon toga, posebnim fermanom paša je naredio janjičarima da se uklone iz Beograda i pašaluka. Janjičari su se pretežno sklonili u susedne pokrajine. U narednom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede, a tako je bilo u Srbiji na početku vladavine Hadži Mustafe, naslednika Abu Bekira. Čak su za vreme njegove vladavine neki Srbi kao Aleksa Nenadović došli do položaja obor-knezova, zato su novog pašu neki nazivali "srpskom majkom. Beogradski pasaluk je formiran nakon turskog gubitka Budima 1686.u vreme Beckog rata (1683-1699).Po zavrsetku rata koji je okoncan Karlovackim mirom 1699.utvrdjena je granica izmedju Turske i Austrije na rekama Savi i Dunavu.Beogradski pasaluk ja tada dobijo trajno uredjenje i bio je tokom citavog XVIII veka pogranicna oblast na granici izmedju dva carstva.To je znacilo da je glavna funkcija pasaluka bila u odbrani granice.Od Sapca na Savi do Boreca na Dunavu i od Beograda do Nisa,bilo je 35 gradova i palanki u kojima su bili smesteni turski voujni garnizoni.Medjutim,vec posle rata 1716-1718.Pozarevackim mirom severni deo pasaluka,izmedju Krusevca i Beograda,pripao je Austriji.

Buna na dahije

Dahije su bile iznenađene i uplašene masovnošću ustanka i zato su počele raznim podmićivanjem, pregovorima i prevarom da zaustave ustanak. Tako je Aganlija sa oko 400 janjičara pošao u Šumadiju, 21. februara 1804. godine, s ciljem da pregovara sa ustanicima, ali u stvari glavni povod je bilo izvršenje napada na pobunjenike. On je srpskom narodu obećavao bolji položaj i ukidanje hanova, a Karađorđu je nudio novac ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od njegovog u Topoli. Lične ponude on je odbio, a za obećanje u vezi sa promenom režima tražio je jamstvo i Austrijanaca, jer se nije mogao osloniti na turska obećanja. Kako Aganlija nije na to pristao, zajedno sa svojom vojskom pretrpio je poraz u boju u Drlupi 24. februara u kojem je ranjen u nogu i jedva uspeo pobeći u Beograd. Ovo je ujedno bio prvi sukob ustanika protiv dahija, ali i njihova prva pobeda. Značaj ove pobede je bio od velike važnosti, jer je podigao moral srpskom stanovništvu. Nakon ovog poraza, dahije su opet pokušale preko svojih delegata, koje je Karađorđe primio u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska Palanka), 4. marta, da pregovaraju o miru. Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija, što oni naravno nisu prihvatili. Zbog toga, pregovori su završeni bez rezultata. Ubrzo su srpski ustanici, zajedno sa svojim vođom, 18. marta zauzeli Rudnik, a u aprilu potukli janjičare kod Batočine i Jagodine, a ostatke janjičara, koji su se povlačili prema Beogradu potukao je kod sela Leštana Vasa Čarapić. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka, a ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Karađorđem približile su se Beogradu. Kad su ustanici 20. marta bili već nadomak Beograda, u gradu je zavladala panika, dahije su organizovale otpor i zatražile pomoć na više strana, naročito iz Bosne i iz Vidina, s druge strane bili su spremni na pregovore, ali i na znatna popuštanja. Pomoć od Porte nisu mogli tražiti, jer su i sami bili odmetnici, čak su neki pisali da je nekoliko okolnih paša učestvovalo u borbi protiv dahija. S druge strane bila im je uskraćena pomoć i od nekadašnjeg prijatelja Pazvana Ogle koji je i dalje težio da potčini pod svoju vlast i Beograd, čak je to i tražio od Porte u januaru 1804. godine. Sad kad je celo polje od Save i Dunava bilo na nogama, pod komandom Jakova, na Savi, Čarapića na Dunavu, a između njih bili su Karađorđe i Katić, Carigrad se ipak zainteresovao za ustanak. Hasan-beg, Ibrahim-aga Vidajić i drugi nezadovoljni u samom Carigradu su pokušavali da skrenu pažnju velikog vezira na ovaj sukob koji sve više prerasta u pravi rat. Oni su smatrali da je poželjan otpor sa bilo koje strane protiv osionih dahija, i zbog toga je veliki vezir dopustio Hasan-begu da oko sebe prikupi spahije koje su pobegle od janjičara, zatim je kneza Jovana Raškovića koji se baš tad nalazio u Carigradu postavio za nadzornika carina u Beogradu, a bosanskom paši Bećiru naredio je da čitavu stvar uzme u svoje ruke, udalji dahije i uspostavi red u pašaluku. Sa 3.000 ljudi bosanski paša stigao je u Srbiju, gde su ga ljudi dočekali sa najvišim počastima. Njegov dolazak je uplašio dahije, naročito zbog toga što su shvatili da je ipak moguće da jedan paša sklopi savez sa rajom, što su oni do tada smatrali nemogućim. Krajem aprila, Karađorđe je pregovarao sa austrijskim kapetanom Sajtinskim. Na ovom sastanku on je izjavio želju srpskog naroda da ih Austrija primi pod svoju zaštitu. Međutim, austrijski car zbog teškoća sa Napoleonom i zato što su hteli da održe svoju neutralnost, da bi ostale ispravne prema Porti, nije mogao da prihvati njegove ponude. Zato su austrijske vlasti zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su ipak potajno sa Srbima vršili trgovinu municije i oružja. Srbi su bili primorani da traže zaštitu Rusa, kad tu ulogu nije preuzela Austrija i zato su 3. maja 1804. godine srpske vođe uputile jedno pismo ruskom poslaniku u Carigrad, u kojem se govori o nevoljama i željama srpskog naroda, ali su takođe isticali da će i dalje ostati verni sultanu. Do Ostružničke skupštine na kojoj su se sastale starešine oslobođenih krajeva, borbe u Srbiji su bile u punom jeku. U zapadnom delu Beogradskog pašaluka ustanak su organizovali Jakov i Matija Nenadović; i tamo se, kao i u Šumadiji brzo širio i zauzeo celu Kolubaru, Tamnavu i Posavinu. Međutim, čim su Turci iz Šapca čuli za ustanak u Šumadiji zatražili su pomoć Ali-bega Vidajića iz Zvornika koji se zajedno sa nekoliko stotina svojih vojnika uputio u Šabac, ali pod velikim pritiskom srpske vojske neprijatelj je uništen, 28. februara 1804. godine na Svileuvi. Ova pobeda je bila od velikog značaja za valjevsku i šabačku nahiju i njen ustanički pokret. Ubrzo zatim, tačnije 18. marta ustaničke čete zauzele su i zapalile Valjevo, opsele Šabac, delom ga spalile i saterale Turke u grad. Opsednutim janjičarima u pomoć su pristigli janjičari iz Bosne. Ali i njih je krajem aprila, na utvrđenom položaju kod manastira Čokešine sačekala grupa ustanika pod vođstvom Jakova Nenadovića. U teškoj jednodnevnoj borbi ustanicima je nestalo municije zbog čega su u ovom sukobu pretrpeli poraz, u kojoj su se naročito istakli braća Damnjan i Gligorije Nedić. I pored uspeha Turaka u borbi kod Čokešine oni su primorani da predaju Šabac. Tada je veći deo ustaničkih snaga prebačen od Šapca prema Beogradu. O konkretnim borbama u Požarevačkoj nahiji tokom februara meseca neposrednih podataka nema, ali ih je, svakako, bilo. Govori se samo o podizanju ustanka pod Milenkom Stojkovićem i nekim od njegovih područnih starešina, te da se Turci iz okolnih sela povlače u Požarevac radi odbrane. Približavanjem ustaničke vojske Dunavu, već ima dosta zabeleženih podataka. U izveštaju austrijskih vlasti od 08. marta, napominje se da se cela Požarevačka nahija, koja obuhvata Braničevo, Zvižd i Gornjak, "nalazi u ustanku" i da je već 2.000 ljudi pod oružjem. a stalno pridolaze i novi. Sa velikom vojskom Milenko steže obruč oko Požarevca. Tada je u Požarevcu bilo oko 1.000 turskih kuća i oko 1500 dobro naoružanih Turaka. Ali zajedničkim snagama Srbi su uspeli očistiti požarevačku nahiju od Turaka i popaliti sve hanove. Noću, 7. marta Srbi su krenuli na Požarevac, gde su veoma brzo opkolili Turke koji su se kasnije sami predali. Za sve to vreme Đuša Vulićević je držao u opsadi Turke u Smederevu. Iz smederevskog kraja prebacuje se u Resavu Stojko Krivokuća iz Adžibegovca i tamo se narod masovno diže na ustanak. Može se reći da su Srbi polovinom marta 1804. godine očistili gotovo sva sela beogradske nahije i Turke zatvorili po gradovima i tvrđavama kao što su Beograd, Šabac, Požarevac, Smederevo, Jagodina, Karanovac, Kragujevac, itd. Pošto je ostavio jedan odred na ulazu u Smederevo, Karađorđe se uputio prema Beogradu. Jedan deo snaga uputio je da postave zasede na glavnim putevima koji vode prema Beogradu, a jednim delom je posednuta granica pašaluka na Moravi pod komandom Stevana Jakovljevića, prema užičkoj nahiji pod Petrom Kneževićem, na Maljenu pod Milovanom Grbovićem, kod Ovčara pod Milanom Obrenovićem, ispod Medvednika pod protopopom Stefanom i na Ceru pod Dimitrijem Milićancem. Turci su pokušavali da probiju ustaničku vojsku i na taj način oslobode zauzete teritorije, ali u tome nisu imali nekog većeg uspeha. To je učinio i Kučuk-Alija sa 200 svojih vojnika, želeći da dopre do Morave u dva navrata napadao je srpsku vojsku, ali bezuspešno. Od 21. marta do 24. aprila u Beogradu su se vodile žestoke borbe između srpskih ustanika s jedne strane i opsednutih Turaka s druge strane. Za vreme Karađorđevog odsustva, koji je morao napustiti Beograd radi dolaska Kučuk-Alije koji je se sukobljavao sa ustanicima u okolini Jagodine i Kragujevca, beogradski Turci su nekoliko puta došli u sukob sa srpskom vojskom, ali ona je bila dovoljno jaka da izdrži sve turske napade. Život u Beogradu je bio nesnošljiv. Svi izlazi iz grada bili su zatvoreni, zbog toga je zavladala velika oskudica i u hrani i u stoci. Zbog gladi, koja je potresala Beograd, pravoslavno, ali i muslimansko stanovništvo počelo je da iseljava i napusta grad. Situacija se znatno pogoršala izbijanjem sukoba između janjičara i dahija, s jedne strane i Turaka građana, s druge, ali i sukoba između samih dahija. Jer, 14. aprila, u pregovorima sa beogradskim vezirom Hasan-aga pašom, dvojica dahija Aganlija i Mehmed-aga Fočić bili su spremni da predaju vlast, i to bi se desilo da se tome žestoko nije protivio Mula-Jusuf. To je proizvelo krizu u odnosima između samih dahija, što im nije nikako išlo u korist. Zbog neizdržljivog i veoma kritičnog stanja u Beogradu, dahije koje se više nisu nadale nikakvoj pomoći sa strane, pošto su im to u međuvremenu okolne paše odbile, pristale su na popuštanje i pregovore. Po nagovoru Hasa-age, koji je uputio molbu slavonskom komandantu baronu Dženejnu, dahije su pristale na sastanak sa najizrazitijim srpskim prvacima u Zemunu.

Velike oružane bitke sa turcima

Bitka na Ivankovcu

Glavni članak: Битка на Иванковцу

Ustanici su do jula 1805. proterali Turke iz Beogradskog pašaluka. Da bi ugušila ustanak Porta, je krajem jula uputila iz Niša u pašaluk Hafis-pašu sa oko 15000 vojnika. Vojnici su se prikupili na Vezirovom brdu kod Ćuprije. Namera im je bila da produže ka Beogradu. Ustanici su očekivali napad na ovom pravcu i prikupili su se u dve grupe. Karađorđe je sa prvom grupom od 4000-5000 ustanika bio je na brdu Gilj kod Jagodine, na levoj obali Velike Morave. Sa tog položaja mogao je da brani glavni pravac turskog nastupanja Ćuprija—Jagodina—Batočina—Grocka—Beograd. Drugu grupu od oko 2000 ustanika vodio je Milenko Stojković sa Petrom Dobrnjcem. Oni su bili locirani na Ivankovcu kod Ćuprije, da bi branili pravac turskog nastupanja desnom obalom Velike Morave pravcem Ćuprija—Ivankovac—Požarevac—Grocka—Beograd Smatrajući prvi pravac opasnijim, jer je vodio kroz Šumadiju, koja je bila snažno obuhvaćena ustankom, Hafis-paša je odlučio da napada preko Ivankovca. Topografski položaj pogodan za odbranu na Ivankovcu ustanici su se na brzinu utvrdili, podizanjem dva šanca sa palisadama. Na padinama zapadno od šančeva bila su dva reduta. Hafis-paša je 18. avgusta ujutro napao ustanike i u toku borbe, koja je uz obostrano velike gubitke trajala ceo dan, ustanici su napustili redute i povukli se u glavno utvrđenje. Uveče je pristigao u pomoć Karađorđe, zbog čega se Hafiz-paša u toku noći povukao prema Paraćinu, a zatim Nišu. Ostavio je ustanicima bogat ratni plen. Sutradan su ga ustanici gonili preko Paraćina do granice pašaluka, a zatim se vratili na Ivankovac. Boj na Ivankovcu je bio prvi sukob ustanika sa turskom carskom vojskom. Do tada su se borili samo sa vojskom uzurpatora vlasti, dahija. Ova pobeda je imala veliki moralni odjek u celom pašaluku i ojačala samopouzdanje ustanika i doprinela uspesima u borbama za oslobođenje od turske vlasti.

Bitka na Mišaru

Glavni članak: Битка на Мишару

Bitka na Mišaru je vođena između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta (odnosno od 31. jula do 3. avgusta po julijanskom kalendaru) 1806. Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka.

• 13. avgusta Karađorđe je na ogradu postavio strelce u dva reda, a iza njih u dva reda borce koji će zamenjivati prve dok oni pune puške. U svakom uglu šanca je postavio po jedan top, a konjicu je sakrio u šumi.

Prešavši rečicu Dumaču, turska konjica se razvila u borbeni poredak i lagano je pošla prema Mišarskom brdu. Za njom je išla pešadija, a tobdžije su postavile topove na desnoj obali rečice otvorile vatru na šanac. Kod mosta na Dumači se zaustavio Sulejman-paša sa svojim štabom. Kad je turska konjica natrčala na zaravan ispred šanca, konji su počeli da se preturaju i da padaju zapleteni u prepreke od divlje loze. Tada su srpski strelci iz šanca otvorili vatru. Dok se razbijena turska konjica pribirala za drugi juriš, pristigla je i pešadija. Turske starešine su podelile svoje čete i naredile juriš na šanac, ali su mnogi vojnici popadali na zemlju i nabili se na oštro kolje. Kada su se približili šancu, konjica je jurnula, a pešadija potrčala. Međutim, ustanici su odbili i ovaj napad. Turci su u tom trenutku zastali oklevajući, a begovi su kamdžijama terali malodušne, ali bez uspeha. Sulejman-paša je zato poslao derviše i hodže da podignu moral. Posle ovoga je turska konjica navalila novom snagom, a predvodio ju je Kulin-kapetan iz Bosanske krajine. Turci su uspeli da se probiju do šanca i poskakali su na grudobrane. U tom trenutku je Karađorđe dao znak srpskoj konjici da krene u napad. Konjanici su se podelili u dve grupe. Na čelu jednog krila je bio pop Luka Lazarević, a na čelu drugog su bili Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Luka Lazarević je pojurio prema šancu, a prota Mateja je krenuo ulevo prema turskoj artiljeriji i vezirevom štabu. Iznenađene tobdžije su okrenule cevi prema konjici, ali bez uspeha. Nakon što su uklonili tursku artiljeriju, ustanici sa protom Matejom na čelu su jurnuli prema turskom štabu, ali su im se isprečili konjanici iz vezirove pratnje. Nakon što je porazila vezirevu zaštitu, seljačka konjica je napala tursku rezervu na levom krilu prema selu Orašcu. Ustanička konjica pod komandom Luke Lazarevića je rasterala tursku pešadiju oko šanca i krenula je da je goni. Karađorđe je potom naredio da se otvore vrata šanca i da srpska pešadija krene u napad. Bitka je završena u predvečerje velikom srpskom pobedom. Austrijski posmatrači sa druge strane Save su poslali u Beč vest o strašnom turskom porazu i da je na Mišaru ostalo 1.172 mrtva Turčina. U jednom drugom izveštaju ova brojka se popela na 3.000. Poginuli su Sinan-paša iz Goražda, Kulin-kapetan, kapetan Mehmed Vidajić iz Zvornika i njegova dva sina i mnogi drugi. Srbi su došli do velikog plena: mnogo oružja, municije, konja, skupocenih odela i novca. Potučeni na Mišaru, Turci su se povukli u logor ispod Šapca i utvrdili se dubokim rovom. Ipak, ne osećavši se bezbednim u njemu, jedne noći su pokušali da pobegnu nazad u Bosnu. U Kitogu su ih sačekali Stojan Čupić i Miloš Pocerac sa oko 2.000 boraca i uništavali ih. Miloš je od preživelih Kulinovih ljudi zaplenio Kulinovu sablju, odelo i konja. Oko 1.000 Turaka je upalo u zasedu koju je spremio odred prote Nikole Smiljanića. Srbi su ubili oko 500 ljudi, zarobili 300 i zaplenili oko 1.000 goveda i preko 30 kola oružja i municije. Najsmeliji podvig su izveli Cincar Janko Popović i Lazar Mutap koji su jureći za Turcima prešli Savu, sustigli ih u selu Bosut, posekli ih, leševe bacili u Savu, a oni se sa plenom vratili u Srbiju. Nakon pobeda na Mišaru i na Deligradu, Porta je bila primorana da pregovara o miru sa ustanicima, uz posredovanje Austrije i Rusije. Porta je fermanom dala oproštaj Srbima za sve što su učinili u trogodišnjem ustanku, pokazala spremnost da Srbima odobri autonomiju ako izraze vernost Porti, da prihvata ustanovljenje srpskog vrhovnog kneza i da Srbi plaćaju jednom godišnje carske dažbine u iznosu od 722.500 groša.

Bitka na Čegru

Glavni članak: Битка на Чегру

Bitka na Čegru je jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. Bitka se odigrala 31. maja 1809. godine na brdu Čegar (potkovica, stopalo) kod sela Kamenica nadomak Niša.

S jedne strane oslabljena ratovima sa Austrijom i Napoleonom, ekonomskim problemima i pobunama janjičara, Turska se suočava i sa sve češćim pobunama balkanskih naroda. Upravo one će zadati smrtni udarac Otomanskoj imperiji. Srpski narod, izložen turskom teroru bio je primoran na ustanak. Poljuljano tursko carstvo, zahvaćeno agonijom propadanja, nije u stanju da kontroliše sve svoje provincije. Janjičari otimaju zemlju od srpskih seljaka i stvaraju svoje čitluke tapijama oduzetim od seljaka, nameću dažbine, poreze i obaveze. U Beogradskom i svim srpskim i hrišćanskim krajevima zavladalo je bezakonje. Porta je činila napore da sredi stanje u Carstvu, ali su ti pokušaji sve više otkrivali njenu nemoć. To je vreme terora koji nije mogla da zaustavi ni centralna vlast u Carigradu, kojoj su se Srbi uzalud obraćali; četiri dahije srpska raja nije mogla da umilostivi, ali je zato mogla da se bori. Ustanak je bio neizbežan. Suočeni sa nezadovoljstvom naroda, naslućujući pobunu, oni početkom 1804. godine čine kobnu grešku: vode seču knezova. Posle toga Srbija je preplavljena mržnjom i osvetničkim raspoloženjem. Februara 1804. u Orašcu, narodne starešine koje su preživele seču knezova, okupljaju se tajno i dogovaraju otpočinjanje Prvog srpskog ustanka pod vođstvom Karađorđa i time počinje najuspelija pobuna seljaka u svetu koja će trajati 10 godina. Godine 1805. i 1806. ređaju se srpske pobede, a 1807. oslobođen je i Beograd. Uzbuđen i uzbunjen pobunom u Beogradskom pašaluku, narod jugoistočne Srbije podržava ustanike i priključuje se borbama na Ivankovcu i Deligrad, i učestvuje u pobunama u Toplici i Svrljigu. Svi ti događaji dovode, međutim do još većeg progona srpskog naroda od strane Turaka. Narod je prinuđen da napusti svoje kuće. Zatišje nastaje 1808. godine posle poraza Rusa u ratovima sa Napoleonom, kada Srbi više nisu mogli da očekuju angažovanje Rusije. Zatišje na ratištima u Srbiji 1808. narod je koristio da popravi oštećen domove, vojska se odmarala, a vojne i političke starešine u Beogradu osluškivale glasove koji su dopirali od saveznika i za to vreme ustanici uređuju vlast. Uveden je upravni savet pod nazivom Praviteljstvujušči sovjet, sazvana je Skupština narodnih prvaka. Tada je, međutim, došlo do neslaganja između vođa ustanika koja prelazi u sukob između Karađorđevih pristalica koji su se zalagali za jedinstvenu, centralizovanu vlast, i ustaničkih vođa koji su želeli da se upravlja oligarhijski, po užim oblastima.

Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost. Zbog poraza na Čegru, Karađorđe je morao da odustane od pohoda u Staru Srbiju, a rumelijski vezir je osvojio celu istočnu Srbiju do Velike Morave, gde je Karađorđe sa naporom uspeo da organizuje odbranu. Zima je takođe pomogla ustanicima, pa su se Turci povukli iz istočne Srbije.

Boj na Deligradu

Glavni članak: Бој на Делиграду

U drugoj polovini juna 1809.godine,Hursid-pasa je pokrenuo oko 4000 vojnika na Sokobanju,koju je branio Hajduk Veljko Petrovic,a 6000 vojnika na Deligrad, cijom odbranom je komandovao Petar Dobrnjac.Turci su zauzeli Sokobanju,pa pa su krenuli na Deligrad i sa te strane. Srpske snage,pozvane u pomoc Deligradu i Hajduk Veljku u Banji,bile su koncentrisane u Cupriji.Tu se prikljucio Milenko Stojkovic sa svojih 2000 vojnika,zatim Vujica Vulicevic sa vojskom iz Smederevske nahije;odrede iz Beogradske nahihje doveli su knez Aksentije i Tanasije Milovanovic sa oko 1000 Beogradjana.Iz Kragujevca i citave nahije doslo je prvo oko 1400 a onda jos oko 3000 ljudi.Tako je srpska vojska u Cupriji,narasla na oko 10000 vojnika.Borbe na Deligradu zapocele su vec krajem juna 1809.Prve napade Turaka ustanici su uspesno odbili,nanoseci im velike gubitke.Ubrzo su poceli danonocni napadi Turaka artiljerijom,pesadijom i konjicom,koji su se pojacali kada je pod Deligrad 28.jula stigao i Ismali-pasa sa oko 18000 vojnika. Karadjordje je naredio mobilizaciju svih sposobnih muskaraca,a Milana Obrenovica i kneza Simu Markovica je pozvao da sa vojskom iz Starog Vlaha i sa Drine,hitno dodju na Moravu. Turcima je,medjutim,1.avgusta stigla nova pomoc od 20000 do 25000 Albanaca,pa su pojacali vatru iz topova,uz neprestane jurise. Srbi su uspesno odolevali napadima Turaka.jedne noci Petar Dobrnjac,snaznim protivnapadom sa severne strane i od Morave,razbio je i potisnuo Turke od Deligrada.Ali,samo nakratko,jer Srbima je vec nestajalo hrane i municije.Onda se proneo glas da Srbima na Deligrad ide u pomoc Karadjordje.Milenko Stojkovic je jednimprotivnapadom,nocu,razbio Turke na levoj obali Morave i potisnuo ih sa ljubeskih sanceva.Mladen Milovanovic i Petar Dobrnjac su posli u susret Karadjordju,koji se tada nsalazio u Jasici kod Krusevca. Cuvsi da Turci prokopavaju i drugi lagum,malodusni Miloje Petrovic je napustio Deligrad,a masa vojnika,bez komandanta je odrekla poslusnost nizim staresinama i napustila utvrdjenje,nocu 15-16.avgusta 1809.godine.Turska konjica je mnoge stigla,posekla i zarobila 18 srpskih topova. Milenko Stojkovic je pojurio ka Deligradu,ali je sve bilo kasno.Procenivsi situaciju bezazlenom,on je naredio povlacenje svoje vojske.Turci su 23.avgusta usli u Deligrad.

Uređenje ustaničke države

Uporedo sa borbom protiv turske vlasti, ustanici su organizovali sopstvenu vlast. Prvo su uređeni sudovi, svetovni i crkveni. Najvažnija ustanova ustaničke Srbije je bila Narodna skupština, koju su činili najistaknutiji narodni prvaci, vojskovođe i sveštenici. Na Skupštini su donošene najvažnije odluke: kupovina oružja i municije, sakupljanje poreza, usvajanje ratnih planova, pregovori sa Turcima i slično. 1805 godine ustanici su onovali Praviteljstvujušči sovjet, čija delatnost u početku nije bila jasno određena. Od 1811, Sovjet je postao izvršni organ vlasti, sa 5 ministarstava (popečiteljstava). Predsednici Sovjeta su bili Prota Mateja Nenadović, Mladen Milovanović i Jakov Nenadović. Sve ovo vreme Karađorđe je imao vrhovnu neograničenu vlast. Pokušaj da se njegova vlast ograniči je završio neuspehom. 1811. Karađorđe je proterao iz zemlje svoje najveće neprijatelje, Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca. Zbog stalnog ratovanja ustanici nisu mogli da posvete neophodnu pažnju obrazovanju. O otvaranju osnovnih škola i radu učitelja pobrinuo se Dositej Obradović, posle prelaska u Srbiju. Osim njega, školi se posvetio i Ivan Jugović, koji je 1808. osnovao Veliku školu u Beogradu. Tokom Prvog srpskog ustanka su ukinuti feudalni odnosi, a zemlja je pripala seljacima.

Bukureški mir i Slom Prvog srpskog ustanka

Do sloma ustanka je došlo 1812-1813. Rusi, saveznici ustanika su morali nazad u Rusiju jer je Napoleon napadao, pa su zbog toga Rusi morali da potpišu Bukureški mir, a po osmoj tački tog mira, Srbi bi dobili autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd, i opet upravljali Srbijom. Ustanici to nisu prihvatili, jer bi se sve ono za šta su se trudili palo u vodu, i Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobeda na Ivankovcu, Mišaru, Varvarinu, Loznici... Tako da su Turci napali Srbiju sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor je pokazao Mladen Milovanović, koji je bio u sukobu sa Karađorđem kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije, u Zasavici(Podrinju), iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen 7. oktobra 1813, Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804. Prvi srpski ustanak je ugušen, a Karađorđe i još neke vođe ustanka beže u Austriju, a nezavisnost je Srbija stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović. Osmanlijsko carstvo je za gušenje ustanka iskoristila ogroman broj vojnika, svoju kompletnu udarnu snagu, a naime tri vojske koje su zajedni brojile četvrt miliona vojnika. Bukureški mir 1812. je naziv za sporazum, zakljucen 28. maja 1812. kojim je završen Rusko-turski rat 1806—12, koji je imao veliki uticaj na položaj ustanicke Srbije. Mir je sklopljan posle Kutuzovljevih vojnih uspeha, pred direktnom pretnjom Napoleonove invazije Rusije. Da bi skratila pregovore Rusija je ogranicila svoje zahteve prema Turskoj. To je uticalo na sve uslove, a narocito na odredbe koje govore o Srbiji (cl.VIII). Predvidena je opšta amnestija, vracanje gradova Turkoj s pravom da u njima drži garnizone s artiljarijom i drugom opremom, dok se utvrdenja podignuta u vreme ustanka moraju porušiti ukoliko nisu potrebna Turskoj. Trebalo je da se Porta dogovori s narodom o njegovom obezbedenju od ugnjetavanja od turskih garnizona. Porta je obecala Srbima ista prava koja imaju njeni podanici na ostrvima Arhipelaga i drugde, a da im „ispoljavajuci velikodušnost“, daje unutrašnju upravu i povlasticu da sami prikupljaju danak, s tim da se o svemu ovom Porta dogovara sa srpskim narodom. Preko opunemocenog delegata Karadorde je porucio da je sklopljeni mir veoma opasan za srpski narod, a narocito tacka koja traži predaju gradova i topova. On je pokušavao da povede pregovore a Turcima da bi dobio u vremenu. Ni pregovori koje je srpska delegacija pokušala da vodi s Portom nisu dali rezultate. Oslobodena rata s Rusijom, Turska poduzima rat protiv Srbije.

Ostali clanovi ugovora (16 clanova i dodtak od dva tajna clana) regulišu rusko-turske odnose, amnestiju za ucesnike u ratu, razgranicenje, slobodnu plovidbu Dunavom, potvrduju ranije ugovore i konvencije, povlastice za ruske trgovce i sl. U diplomatskoj istoriji Rusije odredbe Bukureštanskog mira ocenjuju se kao veoma povoljne.

Hadži Prodanova buna i oružane Bitke sa Turcima u Drugom srpskom ustanku

Glavni članak: Хаџи Проданова буна

Hadži Prodanova buna je bila srpska pobuna iz 1814. protiv turskog terora. Na čelu bune je bio hadži Prodan Gligorijević. Buna se završila pobedom Turaka, a veliku ulogu u njenom gušenju je imao Miloš Obrenović, potonji vođa Drugog srpskog ustanka i knez Srbije. Buna je izbila iznenada i bez prethodne pripreme u požeškoj nahiji kao reakcija na niz represivnih mera i nameta koje su Turci pojačavali. Neposredan povod bio je sukob kod manastira Trnave između Srba i Turaka, čiji su organizatori bili trnavski iguman Pajsije i Mihailo, brat hadži Prodana, a koji se svršio loše po ljude požeškog muselima Latif-age. Na čelo bune stao je hadži Prodan, nastavivši da organizuje čete i širi bunu; obuhvaćene su kragujevačka i jagodinska nahija. Sem hadži Prodana, u buni nije učestvovao nijedan vojvoda iz Prvog ustanka, dok je nekoliko i pomagalo Turcima. Miloš Obrenović je odbio ponuđeno vođstvo, izgovarajući se na nepripremljenost, nedostatak oružja i nepogodno godišnje doba. Međutim, ponudio je veziru Sulejman-paši svoju pomoć za gušenje bune, uz obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev hadži Prodana i njegove braće. Zajedno sa rudničkim muselimom Ašim-begom, Miloš je ugušio bunu, uz veći otpor u kragujevačkoj nahiji. Posle sukoba kod Knića, gdje su ustanici postigli pobjedu, ali se potom razišli kućama, hadži Prodan je prebjegao u Austriju. Posle smirenja bune nije poštovano vezirovo obećanje dato Milošu Obrenoviću; iz pobunjenih nahija pokupljeno je oko 300 istaknutih ljudi i u sindžirima odvedeno u Beograd gdje su pogubljeni ili nabijeni na kolac. Na kolac je nabijen i začetnik ustanka, iguman Pajsije.

Bitka za Čačak

Bitka za Čačak se odigrala 30. septembra i 1. oktobra 1941. godine između četnika i Nemaca za vreme Drugog svetskog rata. Četnici su uspeli u teškim borbama da oslobode Čačak od Nemaca. Čačak (13.000 stanovnika) je duže vreme tokom rata bio najveći grad u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji koji je bio oslobođen u borbi od Nemaca. U Čačku su bile koncetrisane jake nemačke snage, koje su naterane na povlačenje prema Kraljevu. Odluku o napadu na nemačke snage u Čačku naredio je pukovnik Dragoljub Mihailović vođa ustanka, 29. septembra 1941. godine i tom prilikom odredio je za komandanta napada na grad kapetana Jovana Deroka. Istog dana četnici su uputili poziv Nemcima na predaju, koji su oni odbili. Plan napada donet je 30. septembra, na sastnaku oficira u Preljini, koje je bilo sedište Ljubićkog sreza. Sastanku su prisustvovali kapetan Jovan Deroko, poručnik Zvonimir Vučković, kapetani Dragoljub Luković i Dušan Laušević, poručnici Radiša Čeković i Momčilo Erić. Prema utvrđenom planu, kapetan Deroko je trebao da komanduje četničkim snaga sa leve obale Zapadne Morave, a poručnik Jovan Bojović, svim jedinicama sa desne obale reke. Četnički napad na grad je počeo predveče 30. septembra 1941. godine, kada su proterali Nemce iz izlaza u Ovčarsko-kablarsku klisuru i sa Ljubića. Četnički odredi su oko 21. čas zauzeli položaje oko grada. U ponoć oglasila su se zvona čačanskih crkava, to je bio signal za opšti napad na nemačake položaje. Glavna borba se u tom trenutku razvila ispod Ljubića, gde se najviše istakla jurišna grupa pod komandom potporučnika Nikole Petkovića koja se nalazila u sastavu Trnavsko-čačanskog odreda. Oko dva časa posle ponoći usledio je četnički napad združenih odreda Ljubićkog sreza pod komandom Predraga Rakovića, zajedno sa Ljubićkim odredom pod komandom kapetana Dragoljuba Lukovića, kao i Takovskog odreda pod komandom Zvonimira Vučkovića, ove snage su u mrkloj noći pregazile Zapadnu Moravu i udarile Nemce sa čela. U tri časa posle ponoći poručnik Milisav Kojić bombama je naterao nemačku posadu teškog mitraljeza na povlačenje, koja je branila most. Na drugoj strani grada, Nemci su uspešno odbijali četničke napade, kapetan Deroko sa jurišnom grupom nalazio se iza bunkera kod 4. odeljenja Vojno-tehničkog zavoda, tučen jakom neprijateljskom vatrom. Ova grupa je tri puta bezuspešno pokušavala da probije linije nemačkih bunkera. Jelički četnički odred i Borbena grupa prodrla je u centar grada. Komanadant ove grupe je bio Milutin Janković. Kapetan Deroko izdao je saopštenje u četiri sata 1. oktobra jurišnoj grupi da se po svaku cenu bunkeri ispred 4. odeljenja Vojno-tehničkog zavoda moraju da unište. Krenuo je u napad na bunkere gazom preko Zapadne Morave i sa svojom jurišnom grupom i delom Mrčajevačkog odreda uz velike gubitke od teških mitraljeza iz bunkera naterao Nemce na predaju. Oko sedam sati izjutra 1. oktobra 1941. godine, Nemci su bili poraženi, četnička glavnina je prodrla u centar grad u lepezastom rasporedu. U isto vreme glavnina nemačkih snaga probila je četnički obruč kod Zablaćkog odreda i povlačila se pod borbom za Kraljevo. Nemcima je prilikom povlačenja podršku pružala avijacija, koja je mitraljirala i bombardovala četnike, koji su i dalje gonili Nemce. Jedan avion tipa "štuka", četnici su pogodili, koji se zatim zapalio i na kraju prinudno sleteo. Četnici su tokom borbi za Čačak imali 16 poginulih - među kojim je bio i jedan oficir, kapetan Radovan Đorđević - i 20 ranjenih. Nemački gubici nisu poznati, jer su svoje mrtve vojnike odneli sa sobom prilikom povlačenja. Četnici su zarobili oko 50 Nemaca, tako da su od početka ustanka pa do 1. oktobra imali ukupno oko 300 nemačkih zarobljenika. Prvi proglas o oslobođenju Čačka štampao je Jelički četnički odred. Istog dana obratio se jednim proglasom Čačanima i pukovnik Dragoljub Mihailović. Četnici su u oslobođenom Čačaku organizovali paradu, a devojke su kitile četnike cvećem.

Ljubićka bitka

Glavni članak: Љубићка битка

Ljubićka bitka ili bitka na Ljubiću se odigrala 8. maja 1815. godine, u toku Drugog srpskog ustanka. Odvijala se na brdu Ljubić 4 kilometra sjeveroistočno od Čačka, između Srba i Turaka. Poslije oslobođenja Rudnika, ustanici pod komandom Lazara Mutapa napadaju tursku posadu Čačka, i sabijaju je u okruženje kod džamije. Za to vrijeme Jovan Obrenović posjeda Ljubić sa svojim ljudima. Turci pod Ćaja-pašom, snage oko 5000 ljudi, uglavnom konjanika, stižu 6. maja iz Beograda u Čačak i napadaju ustanike s leđa. Ustanici se povlače na Ljubić pred brojnijim neprijateljem, sa ranjenim Mutapom. Tu su već pristigli Miloš Obrenović i Jovan Dimitrijević Dobrača, svaki sa svojim ljudima. Ukupne srpske snage su iznosile oko 1500 ljudi (200 na konjima). Miloš je izradio otvorene šančeve za glavninu srpskih snaga, a dio snaga je razmjestio po drugim položajima i zasjedama. Turci su 8. maja sa jačim snagama napali ustanike na Ljubiću, ali su odbijeni plotunskom vatrom. Uz veće gubitke se povlače ka Čačku, a ustanici ih progone do Zapadne Morave. Tokom borbe se istakao Tanasko Rajić, koji je junački poginuo braneći srpske topove od Turaka. Pobjeda na Ljubiću na početku ustanka je bila veliko moralno osnaženje narodu, ulila je ljudima samopouzdanje i podigla Srbe masovno na oružje. Danas se na Ljubiću nalazi memorijalni kompleks posvećen samoj bici koji je republika Srbija 1983. godine proglasila znamenitim mestom od izuzetnog značaja. Kompleks se sastoji od granitnog spomenika Tanasku Rajiću i novoizgrađene pravoslavne crkve. Sama crkva je posvećena svetom knezu Lazaru, a u njenoj unutrašnjosti se nalaze motivi preuzeti iz tzv. Prizrenskog patosa tj. ukrasni ornamenti iz zadužbine cara Dušana, manastira svetih Arhangela kod Prizrena.

Sporazum Miloš i Marašli Ali paše i izgradnja srpske autonomije

1815.godine, srpski knjaz Miloš Obrenovic postigao je sporazum s vezirom Beogradskog pašaluka Marašli Ali pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi, cime je završen Drugi srpski ustanak. Osmansko carstvo je fermanom utvrdilo povlastice Srba: da sami skupljaju porez, da imaju narodnu kancelariju, da u sudenju Srbima ucestvuju i srpski knezovi, da u svojstvu glavnog knjaza Miloš posreduje izmedu naroda i beogradskog vezira, a Turcima je uskraceno da žive u selima i u njima drže citluke (posedi). To je bio pocetak kraja osmanske vlasti u Srbiji, a knez Miloš je preuzeo unutrašnju upravu.Povlastice koje su dobijene davale su Srbima izvjesnu samoupravu, koja je omogucavala dalji ekonomsko-društveni i politicki razvoj. U Beogradskom pašaluku su posle Drugog srpskog ustanka uspostavljene srpska i turska vlast. Turska vlast se osecala sve do 1830. a tada je naglo oslabila. Turci su imalisvoje organe vlasti: vezira, divan, alaj-bega, muselima i kadiju. Srpski organi vlasti su bili knez, Narodna skupština, kneževa kancelarija i Državni savet. U periodu od 1815. do 1830. knez Miloš se borio da dobijemo autonomiju. Pored toga tražio je i samoupravna prava za Srbe, titulu naslednog kneza, jer mu je za to trebalo odobrenje od Turske iako je na Narodnim skupštinama 1817. i 1827. bio vec izabran za naslednog kneza. Pregovori sa Turskom su vodeni na osnovu Ickovog i Bukureškog mira. Zahvaljujuci rezultatima dvanaestogodišnjeg ratovanja, kneževoj diplomatskoj umešnosti i ruskoj podršci,autonomija je obezbedena Hatišerifom iz 1830. godine. Knez Miloš je proglašen za naslednog kneza Beratom iz 1830. Oba ova dokumenta procitana su na Svetog Andreja Prvozvanog i tada je knez Miloš miropomazan. Ovaj praznik je proglašen za državni praznik Kneževine Srbije. 1833 donet je još jedan Hatišerif kojim su 6 nahija van Beogradskog pašaluka koje je Karadorde oslobodio u Prvom srpskom ustanku postale srpska teritorija.Pri kraju Drugog srpskog ustanka, knez Miloš Obrenovic se zauzeo za stvaranje i jacanje srpske državnosti pomocu diplomatskih metoda postepeno postepeno prisvajajuci državne ovlasti za koje se prije brinula Turske. Vrijeme izmedu 1815.-1830. godine obilježilo je stvaranje autonomnih srpskih organa po selima, okruzima i nahijama, cija su ovlasti postepeno rasle. No unatoc tome, knez Miloš je bio apsolutisticki vladar, koji je prakticno preuzeo turske nacine vlasti, uspostavio vlastiti feudalni sustav i monopol na trgovinu od koje se obogatio.

Miloševa vlast i borba protiv njegovog apsolutizama

Miloš Obrenović je u toku borbi za autonomiju zaveo apsolutističku vladavinu. U Srbiji nije bilo pisanih zakona, što je Milošu pružilo još više mogućnosti da ispoljava samovolju. Silom svoga položaja prigrabio je znatne posede, a u unutrašnjoj i spoljnoj trgovini vodio je glavnu reč. Vremenom je postao glavna ličnost u zemlji i najbogatiji čovek. Takvom politikom Miloš je izazvao nezadovoljstvo i kod starešina i u narodu. Protiv njegove samovolje izbilo je više buna. U Smederevskoj nahiji 1825. godine digao je gunu trgovac Miloje Popović Đak. Đakova buna je izbila zbog teških poreza, kuluka i nasilja starešina, ali je ugušena. Buna je otpočela u selu Selevcu i proširila se na Lepenicu i Jasenicu. Knez Miloš je protiv pobunjenika poslao vojsku pod komandom svog brata Jovana, koji je pokušao da ih umiri obećanjem da će Miloš zbaciti omrznute starešine. Međutim, Đak je pobunio Kragujevačku, Smederevsku i Požarevačku nahiju i sa 5 000 ljudi došao u Topolu. Milošu je upućen zahtev da smanji poreze, ukine kuluk i da se uspostavi ranija narodna samouprava. Bunu je ugušio Toma Vučić Perišić. Đak je bio uhvaćen i posle surovog mučenja ubijen. Posle bune knez je znatno ojačao državni aparat i vojsku. U Miletinoj buni 1835. godine učestvovalo je mnogo naroda i nekoliko bogatih i uticajnih ličnosti. Postajalo je sve očiglednije da je krajnje vreme da se vlast organizuje na novoj osnovi. Smatralo se da Srbija treba da dobije ustav kojim bi se obezbedile osnove za pravni poredak u zemlji. Pod uticajem Miletine bune knez Miloš je 1835. godine sazvao Narodnu skupštinu, koja je proglasila Ustav (Sretenjski ustav) koji je predviđao uvođenje i Narodne skupštine i Saveta, čime bi vlast kneza bila znatno ograničena. Ovaj ustav, međutim, nije stupio na snagu. Porta ga nije potvrdila. Zavođenje ustavnosti nisu odobravale ni Austrija ni Rusija. Porta je, u dogovoru sa Rusijom, 1838. godine izdala hatišerif, koji je poznat kao Tursku ustav. Po njemu je, uz kneza, ustanovljen Državni savet od 17 članova, koje knez nije mogao menjati bez odobrenja Porte. Za Miloša je ovo bio veliki udarac, i kako nije mogao da se sa tim pomiri, on se povukao iz zemlje (1839). I pored apsolutističke vladavine knez Miloš je velika ličnost novije srpske istorije. Njegovima odlučnim stavom prema Porti, uz spremnost na kompromis, stvorena je srpska nacionalna država kao osnovna pretpostavka za dalju borbu radi oslobođenja i ujedinjenja Srba i ostalih Južnih Slovena.

Sretenjski i Turski ustav

Glavni članak: Сретењски устав

U članu 5 proglašeno je načelo podele vlasti na zakonodateljnu, zakonoizvršiteljnu i sudsku. No, ovo načelo nije dosledno sprovedeno. Centralni organi vlasti su: 1. knez 2. državni sovjet i 3. narodna skupština, dok „vlasti srpske” čine samo knez i savet. Knez je neprikosnovena i neodgovorna ličnost. Šef je države. Poslušavši Državni sovjet, daje zakone i uredbe. Njegovo dostojanstvo je nasledno. Nasleđuju muški potomci, ako ih nema muški potomci kneževog brata, ako ni njih nema muški potomci kneževih kćerki. Državni sovjet je telo kojim su srpski velikaši nastojali ograničiti kneževu vlast. To je svojevrstan oligarhijski organ. Članovi sovjeta su predsednik, sekretar, neodređen broj savetnika i popečitelji (ministri). Pravo zakonodavne inicijative imaju knez i Državni sovjet. Zakonodavni organi su knez i sovjet čije članove imenuje knez. Knez ima pravo da dva puta odbije zakonski predlog. Treći put ga usvaja ako ne ide na „pagubu” naroda, ustava ili države. Izvršnu vlast dele knez i Državni sovjet. Sovjet u svom sastavu ima šest popečiteljstava: spoljašnji poslovi, unutrašnji poslovi, pravosuđe, finansije, vojska i prosveta. Popečitelji ne obrazuju kolegijalno telo — vladu. Za svoj rad odgovorni su knezu koji ih može smeniti, ali oni i dalje ostaju u Sovjetu kao savetnici. Savetnici su odgovorni za ono što čine i ne čine. Nisu politički odgovorni, ali odgovaraju za kršenje ustava, prava građana, povredu sultanove i kneževe ličnosti.

Prva strana Ustava

Narodna skupština je sazivana kada je knez želeo da dobije njenu saglasnost, koja ga inače nije obavezivala. Na skupštini se uglavnom razrezivao porez. Poslanici su sto najodabranijih deputata iz svih okruga Srbije, stariji od 30 godina. Knez saziva i raspušta skupštinu ukazom. Skupština zaseda o Đurđevdanu. Glavna funkcija je određivanje danka za godinu dana. Popečiteljstvo finansija podnosi račune o prihodima i rashodima pred članove. Skupština nema pravo zakonodavne inicijative niti može da poziva popečitelje na odgovornost, ali može da izrazi želju za donošenjem zakona ili preispitivanjem rada određenog popečitelja. Narodna skupština je učestvovala u promeni ustava. Kvorum je bio 3/4 članova, dok je za promenu ustava trebalo da glasa 2/3 od broja prisutnih. Shodno tome, ovaj ustav spada u kategoriju čvrstih. Sudska vlast pripada 1. okružnim sudovima 2. Velikom sudu u drugom stepenu kao apelaciji i 3. odeljenju Državnog sovjeta. Proglašeno je načelo nezavisnosti sudstva. Prava i slobode građana proklamovane ustavom su: neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja. Prisutni su članovi koji pokazuju na ostatke feudalizma, jer se navodi da je zabranjen kuluk, zagrađivanje seoskih šuma, te se proglašava sloboda raspolaganja zemljom. Ustav ne sadrži politička prava. Član 127 navodi da je zvaničan jezik u sudstvu i upravi srpski jezik. Činovnici su na položaju doživotno. Njihov položaj je nenasledan. Mogu biti otpušteni samo uz susku krivicu. Imaju pravo na penziju. Ne smeju se baviti trgovinom ni zanatstvom. Činovnici su bili retko pismeno stanovništvo. Članovi o crkvi potvrđuju odredbe Konkordata od 1831, koji je potpisan sa Carigradskom patrijaršijom.

Turski ustav

Glavni članak: Устав Србије из 1838. године

Ustav iz 1838. godine često se naziva Turski ustav, jer je izdat u formi turskih fermana. Na ovaj način Turska je želela da pokaže da je Srbija u vazalnom položaju prema njoj. Knez Miloš Obrenović je promenio svoj način vladavine nakon ukidanja Sretenjskog ustava. Nije sam sudio, ukinuo je torturu i monopol trgovine solju. Uticaj na donošenje novog ustava vršili su Rusija (pokrovitelj) Turska (sizeren) i Austrija. Ruski izaslanik Rikman je predao „bazis“ za ustavno organizovanje Srbije. Po njemu ustav bi trebao da sadrži samo administrativne odredbe, jer su politička prava obezbeđena Hatišerifom od 1830. godine. Rusija je zahtevala i ostanak Saveta, preko koga bi mogla da vrši pritisak na kneza. Februara 1838. obrazovana je Velika ustavna komisija. Pri svom radu je koristila Sretenjski ustav, nacrte i ruski „bazis“ Centralni organi vlasti su 1. knez sa njegovim ministrima i 2. Savet. Potvrđeno je nasledno kneževsko dostojanstvo porodici Miloša Obrenovića. Knez je na čelu uprave, ima zakonodavnu vlast, imenuje činovnike, izvršuje zakone, vrhovni je zapovednik vojske. Ima pravo da imenuje tri ministra, koji će sačinjavati vladu: ministra unutrašnjih poslova, finansija i pravosuđa. Na čelu Knjažeske kancelarije je knežev namesnik u svojstvu ministra spoljašnjih poslova. Ministri zasedaju u Savetu. Ograničena je kneževa vlast. Savet je sastavljen od 17 najuglednijih srpskih starešina. To mora biti srpski državljanin, stariji od 35 godina, koji poseduje nepokretna dobra. Predsednika i članove Saveta imenuje knez. Savetnici ne mogu biti smenjeni, sem ako ne povrede ustav i zakone. Osnovne funkcije Saveta su: 1. razmatranje zakona, uredbi i visina dažbina 2. određivanje plata i uvođenje novih zvanja 3. rešavanje državnog budžeta 4. pripremanje zakona o vojsci. Savet može podnositi zakonske predloge knezu. Svaki knežev pravni akt mora prvo odobriti Savet. Narodna skupština nije predviđena. Starešine su se plašile Miloševog uticaja na Narodnu skupštinu; Porta je znala da na nju neće imati uticaj; dok Rusija ni sama nije imala tu instituciju. Sudovi su nezavisni članom 44. Postoje tri kategorije sudova: 1. primiritelni 2. prvostepeni i drugostepeni okružni sud 3. apelacioni sud je najveća sudska instanca. Uprava. Srbija je podeljena na 17 okruga. Okruzi su podeljeni na srezove, a oni na sela. Građanska prava su takođe zagarantovana. Sudski su zaštićena lična i imovinska prava. Ne postoji kazna konfiskacije imanja, niti institucija kolektivne odgovornosti. Feudalni odnosi su konačno ukinuti. Ukida se kuluk. Akti o ustrojstvu su doneti 29. maja 1839. sa ciljem da razjasne odredbe Ustava. Nakon što ih je potpisao, knez Miloš Obrenović je abdicirao 1. juna. Miloš se odlučio na ovaj potez jer je aktima proširena vlast Saveta na račun kneževe vlasti. Po aktima o ustrojstvu savetnike i ministre predlaže Savet. Knez može postavljati ministre samo iz reda savetnika, a kada ih otpusti oni se vraćaju u Savet. Zakonski predlog pretresa Savet te ga šalje na potvrdu knezu, a potom se proglašava u propisanoj formi u Savetu. Savetnicima je sudio Kasacioni sud u prvom stepenu, a u drugom stepenu sam Savet. Ministri su potčinjeni knezu u poslovima njegove nadležnosti i Savetu u poslovima za koji je on zadužen Turskim ustavom je razdvojena upravna i sudska vlast. Centralna uprava je podeljena na ministarstva. Srbija je postala ograničena ustavna monarhija sa smanjenom ulogom kneza. Ovaj ustav je postao temelj ustavobraniteljskog režima.

Đorđe Petrović Karađorđe i Miloš Obrenović kao istaknute vođe Prvog i Drugog srpskog ustanka

Đorđe Petrović Karađorđe vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. Rođen je najverovatnije 16. novembra 1762. godine u Viševcu u Osmanskom carstvu. Imao je 7 deteta. Njegovi preci potiču iz Vasojevića. Po Radošu Ljušiću u jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod patrijarhom Šakabentom 1737-39, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-crnogorskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Prezime mu je po ocu Petru. Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

1785/86. godine Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio. Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice, svog brata Marinka, tako što ga je obesio iznad kućnog praga, zbog optužbi stanovnika Topole za nasilničko ponašanje. Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je neoklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli. Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.

Knez Miloš Obrenović vladao je Srbijom od (1815 – 1839). i od (1858 – 1860). godine. Pod svodovima Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu počivaju mnogi velikani srpskog naroda. Hram je svojevrstan mauzolej dinastije Obrenovića. U desnoj kripti hrama je sahranjen knez Miloš Obrenović i njegovi sinovi Milan i Mihajlo. Bio je veliki državnik i diplomata, prvi knez Kneževine Srbije koja je postojala u periodu od 1815. do 1882. godine. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi. Imao je rođenu braću Jevrema i Jovana. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu. Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije. Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica. Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao. Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije. Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo. Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice. Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti. Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860. Kuća Miloša Obrenovića u Gornjoj Crnući, iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom i u kojoj je doneta odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka, je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.