Википедија

Лука Грђић Бјелокосић

Лука Грђић Бјелокосић (Мостар, 1857 — Мостар, 7. октобар 1918) био је самоуки херцеговачки писац и етнолог српског порекла. Познат је и као први херцеговачки етнолог или гатачки Вук Караџић. Писао је приповетке, али се првенствено бавио сакупљањем и записивањем народних умотворина, рецепата и обичаја.[1]

Лука Грђић Бјелокосић
Фотографија из календара Вардар за 1913. годину, који се чува у Завичајном одељењу Библиотеке града Београда
Лични подаци
Пуно имеЛука Грђић
Датум рођења(1857-00-00)1857.
Место рођењаМостар, Османско царство
Датум смрти7. октобар 1918.(1918-10-07) (60/61 год.)
Место смртиМостар, Аустроугарска
Књижевни рад
Период1892—1918.
Најважнија делаИз народа и о народу (1896—1898)
Српска народна јела у Херцеговини и у Босни (1908)

Порекло уреди

У аутобиографији коју је објавио Владимир Ћоровић 1919. године у Гласнику Земаљског музеја за Босну и Херцеговини, Лука Грђић Бјелокосић о пореклу своје породице пише: „Наша породица је из Домрка у Гацку, али су ми преци поодавно доселили у Мостар. Наше најстарије презиме је Бјелокосићи, али како у Херцеговини много породица има надимак, који се после усвоји, тако је и наша породица мијењала своје презиме, те је данас позната под именом Бухе, изузев наше куће који се зовемо Грђићи”...[2] Осим Луке ни један од његова три брата није се служио презименом Бјелокосић. Верује се да ово презиме потиче од старијих Грђића, јер су били плавокоси.[1]

Биографија уреди

Лука Грђић Бјелокосић рођен је 1857. године у Мостару, у породици Риста и Ане Грђе.[3] Породица се касније сели у Гацко, где се рађају његова три брата, Војислав, Васиљ и Шћепан. Васиљ и Шћепан, познати у народу и као „гатачке двојнице”, остали су запамћени као културни посленици и политичари.

Основну школу Лука Грђић је завршио у Мостару и као један од најбољих ученика био је одређен да школовање настави у Русији. Родитељи се нису сложили да њихов тада једини син оде од куће, па је његово званично школовање тиме завршено. Своје образовање Лука је даље наставио читајући црквене књиге и народне песмарице. Знао је напамет многе јуначке народне песме као и читав Горски вијенац. Сваку прилику је користио да проширује своје знање и непрекидно се усвршавао. Говорио је три страна језика, перфектно немачки, добро турски, а чак је спремао и речник ромског језика, чији рукопис нажалост није сачуван.

Од малена се бавио трговином. Помагао је родитељима у радњи коју су водили у Мостару, а потом у Гацку. У међувремену је изучио и два заната, пекарски и терзијски. По очевој смрти у Гацку је отворио крчму, како би могао да издржава породицу. Како је био један од најписменијих људи у Гацку тог времена, убрзо је добио чиновнички посао. Државном службом био је премештан у Сарајево, Фојницу, Јајце, Градачац и Сребреницу.

Целог живота био је посвећен просвећивању свог народа. Писао је приповетке, бавио се сакупљањем народних умотворина, записивао народне обичаје и рецепте.

Први светски рат провео је у аустроугарским затворима, прво у Араду а затим у Нежидеру. Из заробљеништва се вратио нарушеног здравља и подлегао је болести током епидемије шпанске грознице. Умро је у Мостару 7. октобра 1918. године. Према сећањима његовог синовца Риста, Мостарци су му приредили величанствен испраћај.[1]

Просветитељски, етнографски и књижевни рад уреди

Лука Грђић Бјелокосић је, са Аћимом Вишњићем, сином војводе Богдана, отворио школу, што је била прва српска школа у гатачком крају. Даноноћно је радио на тражењу просторија за школу, побољшању услова рада за децу, тражењу правог учитеља. Учествовао је у изградњи цркве и покушају прављења првог певачког друштва у Херцеговини. Иако врло млад, изабран је за председника црквено-школске општине. Заједно са војводом Богданом Зимоњићем решио је аграрно питање у Гацку, питање које је у остатку Босне и Херцеговине решено тек 40 година касније.

Са истим ентузијазмом бавио се и сакупљањем народног блага Херцеговине. Осим тога писао је и приповетке и песме. Узори су му били Вук Врчевић и Вук Караџић, а у писању приповетки Стјепан Митров Љубиша. Прве радове је објавио у Босанској Вили, а затим у Гласнику Земаљског музеја, Караџићу, Нади, Србобрану, Бошњаку, Зори, Просвјети и многим другим часописима. Велики број његових радова преведен је на немачки и објављен у Бечу. За Српску академију наука сакупио је 5.000 речи којих није било у Вуковом рјечнику.[1]

Своје списе сабрао је у три књиге под називом Из народа и о народу. У поговору ове књиге, у обједињеном репринту који је објавила Просвета 1985. године, Хатиџа Крњевић између осталог пише:[4]

Библиографија уреди

Књижевна дела уреди

  • Крвнина : истинита приповијетка из народног живота (Сарајево, 1892)[5]
  • Стотина шаљивих прича : из српског народног живота у Херцег-Босни (Мостар, 1902)[6]
  • Моје цртице (Мостар, 1904)[7]

Етнографска дела уреди

  • Из народа и о народу књ. 1 (Мостар, 1896)[8]
  • Из народа и о народу књ. 2 (Мостар, без године издања)[9]
  • Из народа и о народу књ. 3 (Нови Сад, 1898)[10]
  • Мостар некад и сад (Београд, 1901)[11]
  • Српске народне игре из Босне и Херцеговине (Београд, 1907)[12]
  • Српска народна јела у Херцеговини и у Босни (Београд, 1908)[13]

Савремена издања уреди

  • Из народа и о народу (обједињено издање, Просвета, 1985)[14]
  • Добра хвала : шаљиве народне приче (Bookland, 1908)[15]
  • Српска народна јела у Херцеговини и у Босни (PortaLibris, 2022)[16]

Референце уреди

  1. ^ а б в г Драшковић, Слободан Бобан В. (28. 5. 2020). „ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Лука Грђић – Бјелокосић, просвјетитељ и чувар народног блага”. Слободна Херцеговина. Приступљено 24. 5. 2023. 
  2. ^ Ћоровић 1919
  3. ^ „Васиљ Грђић”. Српска енциклопедија. Приступљено 28. 5. 2023. 
  4. ^ Крњевић 1985, стр. 345-362
  5. ^ „Крвнина”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  6. ^ „Стотина шаљивих прича”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  7. ^ „Моје цртице”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  8. ^ „Из народа и о народу. Књ. 1”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  9. ^ „Из народа и о народу. Књ. 2”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  10. ^ „Из народа и о народу. Књ. 3”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  11. ^ „Мостар некад и сад”. COBISS. Народна библиотека Србије. Приступљено 27. 5. 2023. 
  12. ^ Грђић Бјелокосић, Лука (1907). „Српске народне игре из Босне и Херцеговине”. Српске народне игре. Књ. 1. Београд: Српска краљевска академија. стр. 89—159. Приступљено 27. 5. 2023. 
  13. ^ Грђић Бјелокосић, Лука (1908). „Српска народна јела у Херцеговини и у Босни”. Српски етнографски зборник. 10. Приступљено 27. 5. 2023. 
  14. ^ „Из народа и о народу”. Alfa Internet Knjižara. Приступљено 27. 5. 2023. 
  15. ^ „Dobra hvala”. Korisna knjiga. Приступљено 27. 5. 2023. 
  16. ^ „SRPSKA NARODNA JELA I PIĆA”. Makart on-line knjižara. Приступљено 27. 5. 2023. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лука_Грђић_Бјелокосић&oldid=26642819”