Мара Петровић
Мара Петровић била је једна од српских хероина у балканским и Првом светском рату, која је у српској војсци своју ратничку каријеру започела у четничком одреду Дринске дивизије под командом војводе Војислава Танкосића, а завршила тешким рањавањем и губитком ноге у Великом рату. За заслуге у ратовима награђена је са дванаест одликовања, колико је задобила и рана. По броју одликовања преузела је пиједестал од легендарне Милунке Савић.[1]
Мара Петровић | |
|---|---|
 Мара Петровић | |
| Место рођења | Краљевина Србија |
Живот и каријера уреди
Након што је прерано остала без једног родитеља, и мајчине подршке, Мара се нашла у окружењу мушкараца који су и од ње очекивали да се заједно са њима подједнако ради на тежим пословима на њиви, али и на женским пословима у кући.
Одласком мушких чланова породице у четничке редове, Мара се суочила са новим искушењима, након што је остала сама и без подршке осталих укућана. Живот у оваквим условима утицао је на то да убрзо донесе одлуку и придружи се оцу и брату, у герилском начину живота. Иако њено прилагођавање на војничко устројство није ишло без потешкоћа, временом је Мара савладала сва искушења и препреке јаком вољом и упорношћу.[1]
Учешће у ослободилачим ратовима 1912. до 1918. уреди
- Први балкански рат
У војничким редовима затекло је избијање Првог балканског рата, у коме је била распоређена у четнички одред Дринске дивизије под командом легендарног војводе Војислава Танкосића.[1]
У борби код Младог Нагоричана, октобра 1912. године, Мара је имала ватрено крштење. У чувеном оружаном окршају код Куманова (који је дефинитивно одредио ток и резултате Првог балканског рата у српску корист) учествовао је и Марин брат, који је изгубио живот.
Ненадокнадив губитак брата побудио је у Мари жељу за осветом, која је натерала да узме учешће у свим ослободилачким ратовима које је водила Србија од 1912. до 1918. године.
Мара Петровић је ратовала уз остале четнике, међу којима су били и Живана Терзић и војвода Драгутин Јовановић Луне. Међу најзначајнијим биткама у којима се Мара борила била је она на Гази Баби код Скопља. У средњовековну српску престоницу ушла је са својим четама уздигнутог чела, поносна и понесена дотад извојеваним победама.[1]
- Други балкански рат
Као у Првом и у Другом балканском рату Мара је била актер у великом броју борби, овога пута вођених са Бугарима......на Бат планини, Говедарнику, Овчем Пољу, Кратову и Страцину, у којима је у једној њиха, како сама каже...
...изгубила доста верних другова и задобила прву рану. У груди. Пренели ме у Скопље у болницу...Са каквим страхом и зебњом сам чекала да прездравим. Само да ме не забораве. Једва сам чекала да се с новом снагом ставим пред непријатеља...[1]
- Велики рат
У Великом рату Мара је била задужена за чување војног објекта. Када се указала потреба да неко од бораца преплива Дрину и извиди непријатељски положај, у друштву двојице војника нашла се и Мара.
Непоћудну Дрину су препливали и закорачили на непријатељску територију. Повратак у логор био је опаснији. Њено двоје сапутника удавило се у реци дивље снаге. После вишечасовног пушкарења, у полумртвом стању, вратила се чети. По успешно обављеној мисији, војвода Луне предложио ју је за орден Карађорђеве звезде са мачевима.[1]
Ратујући на Гучеву задобила је седам рана. Након рањавања завршила је у Војној болници у Нишу, где је остала све до оздрављења. Одмах по оздрављењу поново је обукла војничку униформу, и Са Моравском дивизијом 1915. године кренула у Албанску голготу, након које је доспела у Грчку у којој је до отварања Македонског фронта стекла подофицирски чин.[1]
Након отварањем Солунског фронта учествовала је у бројним борбама, и заслужила официрски чин (у то време ретко признање за жену).
Један од задатака које је успешно обавила на овом фронту био је да испита противничку армију, њено бројно, оружано и морално стање, у својству жене у народној ношњи, због мање сумњивости. Задатак је успешно обавила.
По други пут у Великом рату Мара је рањена на Солунском фронту. Пребачена је у болницу у Водени, а потом бродом у Бизерту. У солунској болници су јој 1917. године ампутирали ногу и тако јој, одредили даљу судбину и живот, заборављене хероине с почетка 20. века.[1]
Признања уреди
За беспримерну храброст и неизмерне услуге учињене српству, резервни потпоручник Мара Петровић награђена је са дванаест одликовања, колико је укупно задобила и рана.[1]