Наталија Петровић Каравелова
Наталија Петровић Каравелова (Макце, 27. април 1836. - Карлове Вари, 7. јул 1905) била је српска добротворка и књижевница. Са супругом, бугарским књижевником и политичким активистом Љубеном Каравеловим борила се за ослобођење Бугарске од Турака. Основала је прву штампарију у ослобођеној Бугарској. Помагала је младе српске књижевне таленте.[1]
Наталија Петровић Каравелова | |
|---|---|
 Наталија Петровић Каравелова, графика | |
| Пуно име | Наталија Петровић Каравелова |
| Датум рођења | 27. април 1836. |
| Место рођења | Макце, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 7. јул 1905. (69 год.) |
| Место смрти | Карлове Вари, Аустроугарска |
Живот уреди
Наталија Петровић Каравелова рођена је 1836. године у варошици Макце, код Великог Градишта, као кћи свештеника Недељка Петровића. Њен млађи брат, Настас Петровић, касније је постао професор Велике школе и истакнута личност у културном и политичком животу Србије. Имала је још једног брата, Глигорија Петровића.[2]
Јуна 1868. године удала се у Сремским Карловцима[3], за бугарског књижевника Љубена Каравелова, са којим није имала деце.[4] Каравелов је због својих политичких идеја неретко био хапшен и прогањан, а Наталија му је била подршка како у књижевном, тако и у политичком раду. После Каравелове смрти, преудала се за Аксентија Аксентијевића. Умрла је 7. јула 1905. године у Карловим Варима.[1]
Живот и рад у Бугарској уреди
Наталија Петровић Каравелова помагала је свом мужу како у његовом књижевном тако и у политичком раду. Учествовала је и у штампању листова. Неретко се излагала великим опасностима[5], преносила његове списе, новац и оружје намењено устаницима. После смрти свога супруга Наталија остаје у Бугарској, где 1880, годину дана касније, отвара прву штампарију у слободној Бугарској.[1]
Живела је у Рушчуку, одакле је помагала многим српским и бугарским интелектуалцима и политичким емигрантима, међу којима је био и Никола Пашић. Осим тога, њено име се налазило и међу сарадницима многих угледних словенских друштава, која је помагала и учествовала у њиховом раду, оживљавајући идеје за које се борио њен супруг. Била је омиљена у народу, али на мети власти због помоћи коју је пружала противницима режима. Због тога јој је одузет велики део имовине, после чега се 1890. године преселила у Београд.[2]
Живот и рад у Србији уреди
Пресељењем у Србију њен политички и друштвени активизам није утихнуо, већ је постала још оштрија и одважнија. Чинила је све да се рукописи њеног мужа објаве, и на крају је успела да приреди дела Љубена Каравелова и финансира споменик у Софији, њему у част. Желела је да сачува успомену на њега, јер је знала колико је много чинио за слободу своје земље.[1]
Други пут се удала за Аксентија Аксентијевића и са њим основала Фонд Наталије Љ. Каравелове и Аксентија Аксентијевића,[6] који је постојао је све до Другог светског рата .Како је и сама писала, имала и слуха за књижевне таленте, поготово младе. Знала је да им је потребна подршка, па им је помагала колико је могла.[а].
Била је активна до краја живота, увек изналазећи нови мотив за велике и мале битке. Умрла је 7. јула 1905. године у Карловим Варима.[2]
Библиографија уреди
Наталија Петровић Каравелова објавила је једно дело под насловом Ради објашњења.[1]
Напомене уреди
- ^ Милану Петровићу, сину свог брата Глигорија, помогла је да 1889. године објави на руском језику превод књиге "Стара Србија и Македонија", аутора Спиридона Гопчевића
Референце уреди
- ^ а б в г д Ђуричић, Милица. „Наталија Петровић Каравелова”. Књиженство. Архивирано из оригинала 08. 03. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2016.
- ^ а б в Лош, Татјана (28. јул 2016). „Наталија основала прву штампарију у слободној Бугарској”. Вечерње НОВОСТИ. Приступљено 21. 9. 2016.
- ^ "Историјски институт", Београд 16-17/1966-1967. године
- ^ Караниколова, Мария. Родът на Каравелови. // Петко Каравелов 1843 – 1903. Между величието и забравата. Копривщица, Дирекция на музеите – гр. Копривщица, 2003. с. 3 – 7.
- ^ "Време", Београд 1940. године
- ^ Sofronijević, Mira. „ZADUŽBINE I FONDOVI ČIJA SU DOKUMENTA U ARHIVU SRBIJE”. Пројекат Растко. Приступљено 21. 9. 2016.
Литература уреди
- Јоксимовић, Велиша (2014). Књижевност пожаревачког краја : од Григорија Синаита Млађег до Србољуба Митића. Пожаревац: Град Пожаревац. ISBN 978-86-912927-4-4.
