Патријарх српски Павле I
Патријарх српски Павле I (1528—1541) био је пећки архиепископ и самопроглашени патријарх српски од отприлике 1530. до 1541. Покушао је да заврши дуги период упражњености српског патријаршијског престола, с ограниченим и привременим успехом.[1] По сведочанству Илариона Руварца (1832—1905), рад митрополита Павла Смедеревца заправо представља покушај обнове Пећке патријаршије, који на жалост није успео. Управо ће овај покушај касније, у доба Соколовића утицати да османске власти дозволе обнову Пећке патријаршије.
| Павле I | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Пећка патријаршија и Охридска архиепископија (у спору) |
| Чин | патријарх |
| Титула | архиепископ пећки и патријарх српски |
| Године службе | од отприлике 1530. до 1541. |
| Претходна епархија | Епархија браничевска |
| Године службе | до 1530. |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | пре 1500. |
| Датум смрти | након 1541. |
Биографија уреди
Као митрополит смедеревски, успео је да уз помоћ истакнутих Срба и неких османских званичника преузме контролу над Архиепископском столицом у Пећи. Залагао се за њену обновљену аутокефалију, поново створивши Српску патријаршију у Пећи. Патријаршија је била упражњена од 1463. и формално су је укинуле Османлије,[2] који су све српске епархије пренели у надлежност Охридске архиепископије.[3]
Међутим, већина високог свештенства подржала је охридског архиепископа Прохора и на црквеном сабору 13. марта 1532. анатемисали су Павла и његове следбенике. После извесног времена, Павле се помирио с Прохором и признао његову врховну надлежност, али је касније започео активнију борбу за ослобађање Пећи од надлежности Охрида. Османска влада је успешно затворила Прохора и његове најближе људе, а непоуздане владике су уклонили и започели реорганизацију Српске православне цркве, проглашавајући се српским патријархом.[4]
Прохор је успео да се ослободи и након разговора са султаном поново је именован за Охридског архиепископа. Након Прохоровог повратка, скупштина је сазвана 20. јула 1541. и на њој је одузета титула Павлу и њему оданим свештеницима: владикама Неофиту од Леснова, Теофану од Зворника и Пахомију од Кратово; они који их још признају као своје епископе требало је анатемисати. Павле је после овога отишао у прогонство.[5]
Референце уреди
- ^ Вуковић 1996, стр. 383.
- ^ Fotić 2008, стр. 519-520.
- ^ Слијепчевић 1962, стр. 321–322.
- ^ Пузовић 2000, стр. 27.
- ^ Ćirković 2004, стр. 134–135.
Литература уреди
- Fotić, Aleksandar (2008). „Serbian Orthodox Church”. Encyclopedia of the Ottoman Empire. New York: Infobase Publishing. стр. 519—520.
- Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing.
- Kašić, Dušan, ур. (1965). Serbian Orthodox Church: Its past and present. 1. Belgrade: Serbian Orthodox Church.
- Pavlovich, Paul (1989). The History of the Serbian Orthodox Church. Serbian Heritage Books.
- Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве. Крагујевац: Каленић.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве (History of the Serbian Orthodox Church). књ. 1. Минхен: Искра.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века (Serbian Hierarchs from the 9th to the 20th Century). Београд: Евро.
Спољашње везе уреди
- Званични веб-сајт Српске православне цркве: Архиепископи и патријарси српски Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2017)
