Писмо Хајдук Вељка Петровића
Писмо Хајдук Вељка Петровића је наредба стара више од две стотине година, написана у Неготину 23. маја 1812. године, пет дана пре закључења Букурешког споразума између Русије и Турске, а годину дана пре чувене погибије Вељка Петровића, српског војводе, хајдука и јунака Првог српског устанка. Јавности је постојање писма било непознато све до 2018. године, када је захваљујући ангажовању Срђана Стојанчева стигло у Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где је данас изложено у оквиру Збирке Првог српског устанка, заједно са оригиналним устаничким оружјем из тог периода.[1][2]
Историјска позадина уреди
Писмо потиче из периода устанка Срба против Турака (1804–1813). У лето 1811. године Карађорђе, вођа Првог српског устанка, поставио је Хајдук Вељка за крајинског војводу и упутио га у Неготин. У исто време, за цариника у оближњем Кладову постављен је млади писар из Совјета, Вук Караџић.[3] Хајдук Вељко до тада је био војвода Сокобање и у Неготинској нахији је од 1806, након ослобођења Београда, у неколико наврата успешно ратовао против Турака. У исто време водио се и Руско-турски рат (1806–1812), те су Срби и Руси заједно војевали против Турака.
На положај устаничке Србије знатно је утицао споразум између Русије и Турске – Букурешки мир, закључен 28. маја 1812. године. Мир је био последица Кутузовљевих војних успеха (крај 1811), а склопљен је пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије (24. јун 1812). Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској, што је утицало и на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Између осталог, у члану осам Порта је Србији донекле признала самоуправу и обећала општу амнестију, а заузврат је договорено да се српска утврђења која нису Турцима од значаја поруше и да се у гарнизоне који су постојали пре 1804. врати турска војска.[4] Такође, Срби би контролисали управу у својим унутрашњим питањима и прикупљање и предавање утврђеног данка. Букурештански споразум представља први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње као субјект.[4]
Српски устаници нису били обавештени о овим преговорима, а по сазнању Карађорђе је одбио мир. Већ следеће 1813. године, почетком јуна, главна турска сила ударила је на Србију са три стране: од Ниша на Делиград, од Босне на Дрину и од Видина на Неготин.[5]
Писмо Хајдук Вељка Петровића потписано је и печатирано на дан 23. маја 1812. године, управо пет дана пре закључења Букурешког мира.
Садржај писма уреди
Није познатно да ли је Хајдук Вељко Петровић био писмен, те рукопис може припадати и неком од његових писара, уосталом и Вуку Караџићу, који је управо у том периоду боравио у Неготинској крајини као главни писар, о чему је оставио богато сведочење.[5][3][2] Сам садржај писма јесте наредба којом се становништво наведених места обавезује да даје устаницима новчану помоћ и помоћ у намирницама, такозвани „бир”. Хајдук Вељко овлашћује бимбашу Матеју да у његово име сакупља ту помоћ, а „ко би се противио Матеју, то се самому мене противи“, те у потпису наводи „Вељко Петровић Војвода“.[2] Наредба тако сведочи о активностима српских устаника непосредно пред уговарање мира и представља редак писани траг из периода Првог српског устанка. Писано је старим писмом, а коришћен је народни језик, што је још један од разлога зашто представља драгоцени документ.
На полеђини писма налази се белешка „писмо 'ајдук Вељка“ коју је записао Љубомир Ненадовић, књижевник, дипломата и министар у чијој се библиотеци налазило писмо. Ненадовић је био син устаничког војводе, проте Матије Ненадовића, једног од организатора устанка у ваљевском крају који је познавао Хајдук Вељка. Претпоставља се да је тим током до данас сачувано писмо.[2]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Pismo Hajduk Veljka Petrovića u Adligatu”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12.
- ^ а б в г „Историјска ексклузива: Наредба Хајдук Вељка, стара више од 200 година”. Србија међу књигама. 6—18: 14. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
- ^ а б Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 17.
- ^ а б Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (новембар 1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. стр. 34. ISBN 978-0-295-96413-3..
- ^ а б Стефановић Караџић, Вук (1969). Историјски списи. Београд: Просвета. стр. 91—92.