Прекодунавска Бугарска
Прекодунавска Бугарска (буг. Отвъддунавска България) је термин који се у бугарској историографији односи на земље сјеверно од Дунава, које су у вријеме Прве и Друге бугарске државе биле у посједу или административно-економској и вазалној подређености бугарских царева.[1]
То су углавном земље данашње Румуније, као и земље из Мађарске, Молдавије, Украјине и Србије — Војводина. Током Друге бугарске државе, све до постепеног формирања независних влашких и молдавских кнежевина, њихове земље су део политичке географије Бугарске, а ове земље су административно и економски организоване као бугарске регије. Ипак, и након почетка владавине првих влашких владара Басараба, ове територије остају под бугарским утицајем.[2]
Бугарски језик је званичан и користи се у Влашкој и Молдавији до краја 17. века — од битке код Хоплеје до почетком владавине фанариота. Бугари у то вријеме у Влашкој су познати као Срби.[3][4]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Трансилванските (седмиградските) българи. Етнос. Език. Етнонимия. Ономастика. Просопографии — Сто години след Любомир Милетич в Седмиградско
- ^ РОЛЯТА И АДМИНИСТРАТИВНАТА ОРГАНИЗАЦИЯ НА Т. НАР. „ОТВЪДДУНАВСКА БЪЛГАРИЯ”
- ^ ПЪТУВАНЕ ВЪВ ВЛАШКО. Плоещ. стр. 314: Махалата, гдето се преселили — това е североизточната част на града, и сега се казва махала „Сербряска” (под името „сърби” са известни повечето българи във Влашко), със здрава и хубава черква „Св. Георги Нови”, която днес е напълно повлашена.
- ^ Защо българите градинари в Румъния са наричани „сърби“?
Литература уреди
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Владислав (1986). „Куврат, Кувер и Аспарух” (PDF). Старинар. 37: 103—133.