Википедија

Српска горњa варош у Београду (1718—1739)

Српска горњa варош у Београду (1718—1739) био је имућнии део Српске вароши у односу на Доњу или Савску српску варош. Иако је заузимала процентуално веома мали део унутар варошког утврђења, она је била од изузетног значаја јер су је углавном настањивали имућнији Срби, а имала је и засебну парохију и Саборну цркву која је, поред своје улоге катедрале Београдске, а затим и Београдско-карловачке митрополије, служила и као парохијска црква.

Београд у време аустријске окупације (1718—1739)

Предуслови уреди

 

Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија је истерала Османлије из већег дела Панонске низије (укључујући Бачку и северозападни Срем), а границе успостављене 1699. године остављале су у саставу Турске царевине Баната и југоисточног Срема.[1]

Када је српска етничка територија, 1716 — 1718, од Далмације, преко Босне и Херцеговине до Београда и Подунавља опет постала поприште новог аустријско-турског рата, који је водио принц Еуген Савојски, Срби су учествовали у борби на страни Аустрије. Османско царство је након овог рата Пожаревачким миром изгубило све територије у Подунављу (Банат и део Срема), северне делове данашње централне Србије и северну Босну, делове Далмације, Малу Влашку и Пелопонез. По одредбама Пожаревачког мира 1718. године Хабзбуршка монархија је (између осталог) од Османског царства добила и Београд са северним деловима данашње централне Србије.[2]

Једна од првих мера Хабзбуршке монархије и нове аустријске управе у Србији након 1718 године, била је поново населити земљу запуштену, ратом опустошену и готово расељену, након ратова 1683-1689 и 1716-1718. године. Нашироко вођеном колонизационом политиком, довођени су или су сами долазили нови колонисти из суседних турских земаља, када су у питању били Срби, а из Немачке, када су се доводили страни колонисти. Срби се претежно насељавани по селима, а страни колонисти су довођени у градове, највише у Београд и његову околину, затим и у новоотворене руднике по Србији.

Указ о уређењу Немачког Београда уреди

Види још: Немачки Београд у 18. веку

Уласком у састав проширеног Хабзбуршког царства, Београд је постао главно погранично утврђење, али и полазиште за даље ратове против Турске на Балкану. Одлуком римско-немачког цара Карла VI, уобличеном у статуту (Das Statut der Belgrader Deutchenstadt von) из 1724. године, Београд је подељен на два дела: српски (савски) и немачки (дунавски).[3]

Из Статута се види да је Београд имао варошког старешину, градског судију, капетана, благајника, нотара, општински одбор, стражаре. У градској кући су се налазиле све службе и варошка гостионица. Варош је била подељена на 6 квартова, а постојали су и прописи о регулисању вароши и грађењу кућа. Варошке власти (магистрат) су се старале о поштовању правила еснафа, издавању дозвола за рад, цени хлеба, убирале различите таксе. Иако је имала својих прихода, они су били мали па општина није могла плаћати трошкове варошке болнице, већ се апеловало на милосрђе и помоћ државе, а за варошког лекара једва су одвајана средства. Учитеље и парохијалне свештенике такође нису могли плаћати, већ су и за једно и за друго били задужени Језуити који су се финансирали из државне касе.[4]

Потом је следила нова наредба на основу једне царске резолуције, да се у новоосвојеним земљама могу насељавати примарно Немци али и остали римокатолици из целе Европе. Док су у прво време знатан део досељеника у Србију чинили ветерани из ратова Еугена Савојског, касније су предвиђеним пореским олакшицама били привучени и многи немачки сељаци лошијег имовног стања из густо насељених крајева око Рајне.

По наведеној резолуцији из 1726. године наређено је да се из Немачке вароши под принудом иселе сви Срби са својом имовином, из дунавског дела вароши, а у њој населе искључиво Немци католичке вере.[5] Хабзбуршка власт је Јеврејима дозволила боравак у веома ограниченом броју, и то у српском делу Београда, на десној обали Саве, који се састојао од Горње и Доње, односно Нове вароши.

Како тадашњи Београд као оријентална варош са застарелим утврђењем није задовољавала велике планове Дворског ратног савета у Бечу, кренуло се сређивањем Београда како би он постао европски барокни град након опсежне реконструкције, не само Тврђаве него и читаве вароши.

Положај и инфраструктура уреди

Српска горња варош налазила се на изузетно истакнутом делу Српске вароши, на једном од београдских узвишења, у непосредној близини главних тврђавских утврђења, а на простору око данашње Саборне цркве. Смештена унутар спољних градских бедема, она је била на оном истом месту где је била и током турске власти.[6]

У овој четврти (гледано са данашње новобеоградске стране или Великог ратног острва) поред Савске капије и Петроварадинског моста, доминантно место имале су Саборна црква и митрополијска резиденција, или Митрополитски двор (стари, који је имао рибњак у башти и стабла лимуна, као и нови, чија градња никада није приведена крају због пропасти хабзбуршке власти у Београду). Око њих биле су куће и станови српских угледних и имућних грађана или привилеговане господе, како су их звали Срби из Доње српске или Савске вароши, „суштински грађани другог реда, у односу на своје сународнике из Горње вароши, а посебно на немачке досељенике” настањена у Немачкој вароши.[7]

 
На карти из 18. века десно од Београдске тврђаве од 1724. до 1739. на савској страни развијао се Српски Београд — Горња варош, унутар спољних градских бедема и Доња варош на десној обали Саве

Историја уреди

Оснивање Српске вароши у Београду за време владавине Хабзбуршке монархије, настало је у периоду пре разграничења немачке и српске општине. Поред очигледног разлога да се становништво одвоји на верском принципу, за оснивање Горње и Доње српске вароши били су важни и други чиниоци, пре свега привредни, трговачки и занатлијски.[8]

И док су у Доњој српској вароши живели мање имућни становници и занатлије, према мишљењу историчара у Српској горњој вароши становали су најимућније и најугледније српски становници.[9]

Када је 1720. године српска варош подељена у махале, изабрани су „тиздеуши“– десетари који су одржавали ред и надзирали квартове у којима су и живели, заједно са градским судијом кога је 1724. добио српски Београд.[10]

Наредне године добијене су и повластице од цара које су значиле стицање самоуправе Српске вароши. На челу вароши стајао је велики биров (варошки судија) и четири ешкута. Касније се, по угледу на немачку варош и управа Српског Београда звала магистрат. Прави старешина општине и народа био је биров, који је увек стајао на челу делегација и литија. Његов избор, као и целе варошке управе који се вршио сваке године, имала је да потврди Администрација. Главни заменици бирова били су ешкути који су бирани између чланова градског савета, познатијег као танач који је обично бројао између осам и дванаест чланова.[11]

Београдска српска општина имала је свој „варошки дом“ у коме су се одржавале седнице танача и других одбора и где су били смештени канцеларија и архива. Није познато где се општински дом налазио, али свакако негде у близини Саборне цркве и митрополијске резиденције.

Како се не зна тачно да ли су два одвојена српска насеља у Београду Горња српска варош и Доња или Савска српска варош чинила једну или две општине, али се претпоставља да су били повезани јединственим еснафским системом.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ П. Васић, Барок у Београду 1718–1739. године, у: Историја Београда 1, Београд 1974 , 577
  2. ^ Nikola Tasić, Istorija Beograda, Srpska akademija nauka i umetnosti, Balkanološki institut, 1995 - 606 страница
  3. ^ G. Bodenstein, Das Statut der Belgrader Deutschenstadt von 1724, 407
  4. ^ Немачки Београд У: Ана Р. Милошевић, Визуелна култура Србије под Аустријском влашћу (1718-1739), докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет Београд, 2016, стр. 79.
  5. ^ Д. М. Павловић, Административна и црквена политика аустријска у Србији (од 1718-1739), по грађи из бечких архива, ГСКА 62, Београд 1902, 169.
  6. ^ Putovanje u Beligrad, Politikin Zabavnik“ br. 3320 od 25. septembra 2015. godine
  7. ^ „Kako se živelo u habzburškom Beogradu: Na pijacu po „obotnice“, kod Andreasa Kampiona na „čukulad“, pa na kafu kod Marksa Ferija”. www.telegraf.rs 15. 12. 2018. Приступљено 3. 3. 2020. 
  8. ^ Ж. Шкаламера, Београдска нова доња варош у XVIII веку, ГГБ XVIII, Београд 1971
  9. ^ Д. Ј. Поповић, Грађа за историју Београда 1711-1739, стр. 68-76
  10. ^ Д. Поповић, Општинска управа у Београду за време аустријске владавине (1718-1739), ГГБ III, Београд 1956, 125-133.
  11. ^ Српска варош, У: Ана Р. Милошевић, Визуелна култура Србије под Аустријском влашћу (1718-1739), докторска дисертација, Универзитет у Београду, Филозофски факултет Београд, 2016, стр. 88, 89

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_горњa_варош_у_Београду_(1718—1739)&oldid=27014534”