Трећи конгрес КПЈ
Трећи конгрес Комунистичке партије Југославије (мкд. Трето конгрес на Комунистичката партија на Југославија; словен. Tretji kongres Komunistične partije Jugoslavije) одржан је од 14. до 22. маја 1926. године у Бечу. Ово је био први Конгрес партије откако је била забрањена и прешла у илегалу, због чега је и одржан у Бечу.
Конгресу је присуствовало 48 делегата — 36 са решавајућим и 12 са саветодавним правом гласа. Конгрес је осудио грешке деснице на основу одлука Извршног комитета Комунистичке инернационале од априла 1925. године и даље инсистирао „на власти радника и сељака, комуниста и угњетених нација“. На Конгресу је изабран нови Статут са новом структуром партије, према коме су партијске ћелије у предузећима основа, а партијске ћелије у насељима се везују уз фабричке.
Да би се отклонио проблем фракционаштва одлучено је да се у нови Централни комитет изаберу представници обе фракције и неколико млађих чланова, који нису припадали ни једној фракцији.
У резолуцији овог конгреса о националном питању као несрпске области помињу се не само Словенија, Хрватска и Македонија већ и Црна Гора и Војводина, чиме је оспорена ваљаност одлука Велике народне скупштине Војводине и Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори о присаједињењу Србији[1].
Партија, која је до тада занемаривала лењинистички приступ сељачком питању у доминантно аграрном друштву, приступ који је подразумевао савез радништва и широких слојева сељака, нарочито средњих, значајно је променила своја становишта. Будући да је Партија постала „свесна да ће она, у једној више или мање блиској будућности, повести радне масе у борбу бротив целокупног буржоаског поретка“, стало се на становиште да је пролетаријат револуционарна класа „само под условом ако је она авангарда свију радних и експлоатисаних маса и ако ступи и ради као њихов вођ у борби за обарање експлоататора“. Оцењујући, даље, да по завршетку светског рата „сељаштво више није оно што је било пре рата“, Партија је истицала да „широки слојеви радног сељаштва могу да бране своје интересе само у најтешњем савезу са револуционарним пролетаријатом“. То су, уосталом, били и ставови Коминтерне, која је од КПЈ захтевала да прилагоди своју политику политици ове интернационалне комунистичке организације. Од Трећег конгреса мења се, дакле, однос према сељаштву, па иако се и даље истиче да су „сиромашни и полупролетаризовани сељаци и сеоски пролетери“ они слојеви чији су интереси најтешње везани са интересима радничке класе, у партијској резолуцији о сељачком питању први пут се јављају и средњи сељаци као део фронта незадовољног сељаштва и тиме потенцијални саборци. Посебно је експлицитан био Коста Новаковић, који је пред конференцију писао да, поред сиромашних сељачких слојева, предмет пажње Комунистичке партије треба да буде и средње сељаштво „које не експлоатише туђу радну снагу“.
Трећа конференција КПЈ донела је и позив за сарадњу са сељачким партијама у циљу настанка радничко-сељачке владе, што је био наставак раније изражене тенденције (од 1921) за променом у односу на дотадашњи секташки став према сарадњи са другим опозиционим партијама. Тако се и у партијским прогласима после Треће конференције појављује акциона парола о савезу радника и сељака.
Централни комитет КПЈ је сматрао да је дошао тренутак да се „прекине са досадањим аpстрактним истицањем националног питања и питања савеза са сељаштвом“ и да je vreme da се крене у отворену борбу за рушење власти „капиталиста и велепоседника“ у заједничком радничко- -сељачком фронту[2]
Чланови Централног комитета уреди
На Трећем конгресу изабран је нови Централни комитет, који је имао 16 чланова. За политичког секретара изабран је Сима Марковић, а за организационог секретара Радомир Вујовић.
Чланови Политичког бироа Централног комитета, изабрани на Трећем конгресу КПЈ:
Извори уреди
- ^ „Коста Чавошки: Како су комунисти уништили државу српског народа - СРПСКА ИСТОРИЈА” (на језику: српски). 2019-10-27. Приступљено 2023-10-10.
- ^ „ResearchGATE”. SciVee. 2009-01-13. Приступљено 2023-10-10.
Литература уреди
- Преглед Историје Савеза комунста Југославије. „Институт за изучавање радничког покрета“, Београд 1963. година.
- Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919-1979. „Институт за савремену историју“ Београд и „Народна књига“ Београд, 1980. година.
- Историја Савеза комуниста Југославије. Истраживачки центар „Комунист“ Београд, „Народна књига“ Београд и „Рад“ Београд, 1985. година.
