Википедија

Уставни закон о правима националних мањина у Хрватској

Уставни закон о правима националних мањина је један од два уставна закона који су на снази у Републици Хрватској. Данашњи уставни закон ступио је на снагу 23. децембра 2002.[1] Према категоризацији закона, уставни закон налази се испод Устава Хрватске са којим мора бити усклађен, а изнад осталих закона и прописа који са њим морају бити усклађени. Уз Уставни закон о правима националних мањина, на снази су и Закон о употреби језика и писма националних мањина као и Закон о образовању на језицима и писмима националних мањина. Устав Хрватске једним се својим делом такође бави питањима права националних мањина.

Историја уреди

 
Аутономни котари Глина и Книн (тамнозелена) у пракси никада нису функционисали.

У децембру 1991. Хрватски сабор је усвојио Уставни закон о људским правима и слободама и правима националних и етничких заједница или мањина у Републици Хрватској који је био један од предуслова за међународно признање независности Хрватске.[2]

Из периода Социјалистичке Републике Хрватске земља је наследила релативно висок ниво заштите колективних права националних мањина.[2] Након проглашења независности проблем се појавио са применом истих стандарда на припаднике тзв. нових мањина, односно осталих конститутивних народа Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.[2] Главни изазов представљао је статус Срба у Хрватској који су у периоду југославенске федерације имали статус конститутивнога народа у оквирима Социјалистичке Републике Хрватске.[2]

1992. тадашњи је закон измењен и у њега је укључено право на остваривање политичке аутономије припадника националних мањина у оним деловима земље у којима мањина чини већинско становништво.[2] Као додатак праву на заступљеност и номинално широком спектру права на културну аутономију, закон је од 1992. укључивао и право на оснивање аутономних котара у подручјима у којима одређена мањима сачињава већинско становништво према резултатима пописа становништва из 1981. године.[2] Ипак, ова одредба закона у пракци никада није примењивана будући да се подручје на које су се ове одредбе формално односиле налазило у саставу Републике Српске Крајине.[2]

Тадашњи Уставни закон о људским правима и слободама и правима националних и етничких заједница или мањина две врсте мониторинга његове имплементације која је подразумевала мониторинг од стране међународне заједнице и сарадњу у његовој имплементацији са аутономним котарима.[2]

У касном септембру 1995. након што је извршена операција Олуја и Хрватска успоставила контролу над целокупном територијом бивше Социјалистичке Републике Хрватске осим подручја Источне Славоније, Барање и Западног Срема које је било под управом УНТАЕС-а, хрватски Сабор је донео одлуку о привременој суспензији примене дела закона који се односи на територијалну аутономију.[2] Накнадно је овај део закона потпуно поништен.

Један од првих предуслова за отварање процеса европских интеграција у случају Хрватске било је усвајање новог Уставног закона о правима националних мањина. Данашњи је закон ступио на снагу 23. децембра 2002.

Права која гарантује актуелни Уставни закон уреди

Право на заступљеност уреди

Хрватски Сабор уреди

Према гаранцијама актуелног закона националне мањине које у укупној популацији чине више од 1,5% становништва (у пракси се то односи само на Србе) бирају између минимално загарантованог једног или максимално три посланика.[1] Мањине које чине мање од 1,5% становништва заједнички бирају укупно 4 посланика.[1]

Закон је прописао оснивање посебне XII изборне јединице у којој припадници националних мањина могу изабрати своје посланике.[1] Припадници свих других мањина, осим Срба, имају право на двоструко право гласа док Срби могу изабрати хоће ли гласати за мањинску или редовну листу.

Регионални и локални ниво уреди

Према одредбама закона, у општинама и градовима где мањина чини између 5 и 15% укупног становништва, та мањина има право да буде представљена у локалној скупштини. Ако мањина чини више од 15% становништва или више од 5% на жупанијском нивоу, тада има право на пропорционалну заступљеност у скупштинама.[1]

У јединицама у којима мањина има право на пропорционалну заступљеност у представничким телима, закон јој гарантује право и на пропорционалну заступљеност у извршним телима.[1] Мањине у тим јединицама имају право да изаберу заменике начелника општина и градова као и заменике жупана.[1]

Закон гарантује право на пропорционалну заступљеност у владиним телима и судским институцијама у уделу у којем суделују у укупном становништву подручја на којему то тело извршава своја овлашћења.[1]

Како би остварили ова права, закон формално предвиђа да припадници националних мањина који у једнакој мери испуњавају услове запослења као и други кандидати, остварују право предности када се на то право експлицитно позову.[1]

Савет за националне мањине уреди

Главни чланак: Савет за националне мањине (Хрватска)

Савет за националне мањине Републике Хрватске је аутономно тело основано с циљем што ефикаснијег учешћа националних мањина у јавном животу Републике Хрватске, посебно на пољу разматрања и предлагања, уређивања и решавања питања у вези са остваривањем и заштитом права и слобода националних мањина.[3]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Српски демократски форум. „Provedba Ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina u jedinicama lokalne i područne (regionalne) samouprave” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 02. 2015. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Правни факултет у Загребу. „Pravni aspekti zaštite manjina u procesu stabilizacije i pridruživanja” (PDF) (на језику: хрватском). Приступљено 14. 3. 2015. 
  3. ^ Савет за националне мањине (Хрватска). „O savjetu” (на језику: хрватском). Архивирано из оригинала 13. 05. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2015. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уставни_закон_о_правима_националних_мањина_у_Хрватској&oldid=27682340”