Хјуз Х-1 Рејсер (енгл. Hughes H-1 Racer) је тркачки авион којег је креирао Хауард Хјуз 1935. године. Поставио је светски рекорд у брзини лета и трансконтиненталној брзини преко Сједињених Држава. Х-1 Рејсер је био последњи ваздухоплов којег је изградило приватно лице а да је поставио светски рекорд у брзини; већина ваздухоплова који су држали рекорд од тада били су војни пројекти.

Хјуз Х-1 Рејсер
Опште
Земља порекла САД
ПроизвођачHughes Aircraft
Први лет13. септембар 1935.
Статусизложен
Први корисникХауард Хјуз
Број примерака1

Развој уреди

Током рада на свом филму Анђели пакла, Хауард Хјуз је запослио Глена Одекирка да одржава флоту од преко 100 ваздухоплова који су се користили у производњи. Њих двојица су делили заједнички интерес за ваздухопловство и направили су план за изградњу авиона који ће оборити рекорд. Ваздухоплов је претрпео многа имена, али је остао опште познат као Х-1. Био је то први модел авиона који је произвела компанија Хјуз еркрафт.

Студије дизајна започеле су 1934. године са захтевним размерним моделом (дужине преко два стопе) који је тестиран у аеро-тунелу Калифорнијског технолошког института, откривајући потенцијал брзине од 587 километара на час.[1]

Дизајн уреди

Аеродинамичност је била најважнији критеријум дизајна који је резултирао „једним од најчистијих и најелегантнијих дизајна ваздухоплова икада изграђених.”[2] Многе револуционарне технологије развијене су током процеса изградње, укључујући појединачно обрађене заковице у равнини које су оставиле алуминијумску оплату авиона потпуно глатком. Х-1 је такође имао увлачиви стајни трап како би се додатно повећала брзина авиона, укључујући потпуно увлачиви хидраулично активирани клизни реп.[2] Опремљен је Pratt & Whitney R-1535 Twin Wasp Junior дворедним 14-цилиндричним радијалним мотором од 25,15 литара, који је, иако првобитно оцењен на 700 коњских снага, био подешен да оствари више од 1.000 коњских снага.[2]

С обзиром на то да су за тркачке авионе предвиђене две различите улоге, припремљен је сет крила кратког распона за ваздушне трке и рекорде брзине и сет „дугих” крила за трке у кросу.

Оперативна историја уреди

 
Предњи део Х-1 Рејсера

Хјуз је пилотирао током првог лета 13. септембра 1935. на Мартин Филду код Санта Ане у Калифорнији и одмах је оборио светски рекорд у брзини копненог авиона достигавши просечно 567,12 km/h током четири временска проласка. Ваздухоплов је био напуњен минималном количином горива како би се смањила тежина, а Хјуз није требало да направи трећи и четврти пролаз, чиме је исцрпео залихе горива. Хјуз је успео да се сруши на поље репе јужно од Санта Ане, али није се озбиљније повредио, а и Х-1 је прошао без тежих оштећења. Када су његови сународници стигли на место несреће, Хјуз је рекао „Можемо је поправити; она ће ићи брже.” У то време светски рекорд у брзини хидроавиона био је 709,2 km/h, који је поставио Macchi M.C.72 у октобру 1934. године.

Хјуз је касније имплементирао мање промене у Х-1 Рејсер како би га учинио погоднијим за покушај трансконтиненталног рекорда у брзини. Најзначајнија промена била је уградња новог, дужег крила које је авиону дало мање оптерећење крила. Дана 19. јануара 1937. године, годину и по дана након претходног рекорда брзине копнених авиона са Х-1, Хјуз је поставио нови трансконтинентални рекорд брзине летећи непрекидно од Лос Анђелеса до Њујорка за 7 сати, 28 минута и 25 секунди. Он је оборио сопствени претходни рекорд од 9 сати, 27 минута за два сата. Његова просечна брзина током лета износила је 518 km/h.[3]

С обзиром да су савремени авиони били двокрилни авиони, Хјуз је у потпуности очекивао да ће Ваздушни корпус америчке војске прихватити нови дизајн његовог авиона и учинити Х-1 основом за нову генерацију америчких борбених авиона. Његови покушаји да „прода” дизајн били су неуспешни. У послератном сведочењу пред Сенатом, Хјуз је указао да је отпор иновативном дизајну била основа за одбијање Х-1 од стране Корпуса: „Покушао сам да продам тај авион војсци, али су га одбили јер у то време војска није мислила да је конзолни једнокрилни авион био прави избор за потернички брод ...”[4]

Ваздухопловни историчари сматрају да је Х-1 Рејсер можда инспирисао касније ловце са радијалним моторима, као што су P-47 тандерболт и Фоке-Вулф Fw-190.[5] Након рата, Хјуз је тврдио како је „свима било очигледно да је јапански ловац Зеро био копија Хјуз Х-1 Рејсера”. Упућивао је на облик крила, дизајн репа и општу сличност Зероа и његовог тркача.[6][N 1] Џиро Хорикоши, дизајнер Мицубиши Зероа јасно је порекао тврдње да је Хјузов Х-1 утицао на дизајн јапанског ловачког авиона.[7]

Хјуз Х-1 Рејсер представљен је у филму Људи против неба из 1940. године.[8]

Излагање уреди

 
Оригинални Х-1 Рејсер изложен у Националном музеју авијације и астронаутике, новембар 2014.

Оригинални Х-1 Рејсер је дониран Смитсоновском институту 1975. године и тренутно је изложен у Националном музеју авијације и астронаутике.[9]

Реплике уреди

 
Џим Рајтова реплика Х-1 Рејсера у Ошкошу, Висконсин

Реплика која не лети била је изложена у Националном музеју ваздушних трка од 1993. до 1994. године,[10] након чега је стављена у складиште.

Џим Рајт из Котиџ Гроува у Орегону направио је реплику Х-1 у пуној величини са којом је први пут летео 2002. године. Његова реплика је била толико близу оригинала да јој је ФАА доделила серијски број 2 модела. Његово постигнуће у рекреацији овог ваздухоплова објављено је у многим ваздухопловним часописима.[11]

Дана 4. августа 2003, Рајт је представио своју реплику Х-1 на окупљању „Ервентура” 2003. у Ошкошу у Висконсину. На путу кући за Орегон, напунио је авион горивом у Џилету у Вајомингу. Рајт се кратко састао са локалним новинарима и изјавио да је авион имао проблема са пропелерима. Сат времена након полетања, ваздухоплов се срушила северно од старог гејзира Стари Верни у Националном парку Јелоустоун, убивши Рајта том приликом. Реплика, предвиђена за употребу у филму Авијатичар, потпуно је уништена.[12][N 2] Службени извештај о несрећи детаљно описује квар противтеже на пропелеру са константном брзином.[14] Дана 17. децембра 2003, државни аеродром Котиџ Гроув преименован је у Џим Рајт Филд.

Статичка реплика Х-1 била је изложена на стубу поред Хјузовог „Гиздавог гусана” на Лонг Бичу, када је овај други био изложен у куполи у близини брода Квин Мери. Друге реплике које не лете изложене су у инжењерском комплексу Томас Т. Бим на Универзитету Неваде у Лас Вегасу[15] (које је донирала Хауард Хјуз корпорација 1988.) и Музеју летења Санта Марија.[16] Од 2016.ref>[3] San Diego Air and Space Museum Visit blog post by Aero Telemetry, 12/07/2016, retrieved 26 October 2017</ref> још једна реплика Х-1 гради се у Музеју авијације и астронаутике Сан Дијего.[17]

Спецификације уреди

Опште карактеристике уреди

  • Посада: 1
  • Дужина: 8,23 m
  • Распон крила: 9,67 m
  • Висина: 2,4 m
  • Површина крила: 12,8 m²
  • Маса празног ваздухоплова: 1.620 kg
  • Бруто тежина: 2.496 kg
  • Мотор: 1 × Pratt & Whitney R-1535[18] радијални мотор, 700 кс (521 kW)

Перформансе уреди

  • Максимална брзина: 566 km/h
  • Оптерећење крила: 195 kg/m²
  • Специфична снага: 210W/kg

Галерија уреди

Референце уреди

Напомене
  1. ^ Према ономе што је Хјуз заправо тврдио, из испитивања ове двојице, било јасно да је Зеро у суштини копија. Осим Била Атлија, публициста компаније Хјуз, приметио је да је један Ал Лудвик дао детаље о предратном прегледу Х-1 од стране јапанских генерала у хангару у Њу Џерзију. Иначе се не нуде стварни докази о копирању изван сличности дизајна.
  2. ^ Сведоци на терену су потврдили да је Рајт окренуо авион даље од посетилаца парка и извео мали блеф у очигледном покушају да поштеди оне на земљи.[13]
Цитати
  1. ^ Marrett 2004, стр. 19
  2. ^ а б в Marrett 2004, стр. 20
  3. ^ Onkst, David H. (2003). „Howard R. Hughes, Jr.–The Record Setter”. U.S. Centennial of Flight Commission. Приступљено 15. 5. 2006. 
  4. ^ Dwiggens 1976, стр. 78
  5. ^ Wraga, William. „Curtis Wright and the Flying Tigers”. Curtiss-Wright. Архивирано из оригинала 16. 5. 2006. г. Приступљено 16. 5. 2006. 
  6. ^ "Howard Hughes Aviator". Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2017) Welcome Home Howard!, University of Nevada-Las Vegas, 2008. Retrieved: March 15, 2009.
  7. ^ Drake 1976, стр. 12–13
  8. ^ "Men Against the Sky (1940)." IMDb
  9. ^ "The H-1 Racer." Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2019) National Air and Space Museum. Retrieved: 13 October 2010.
  10. ^ „Fancy These Flights?”. Reno Gazette-Journal. 26. 8. 1993. Приступљено 12. 10. 2018. 
  11. ^ „Reproduction Howard Hughes H-1 Racer Project”. Wright Machine Tool Co. Inc. 5. 5. 2004. Архивирано из оригинала 3. 7. 2006. г. Приступљено 4. 7. 2006. 
  12. ^ Baker, Mark (6. 8. 2003). „Cottage Grove pilot dies in replica of historic plane”. The Register-Guard. Cottage Grove, Oregon. Приступљено 15. 3. 2017. 
  13. ^ Homans, Charlie (5. 8. 2003). „Fatal airplane crash in Yellowstone”. Gillette News-Record. Приступљено 18. 1. 2007. 
  14. ^ Accident Report (Извештај). NTSB. DEN03FA138. Приступљено 23. 5. 2007. 
  15. ^ [1] The Back Story: The H-1 Racer Airplane Brian Sodoma, 13/01/2011, retrieved 26 October 2017
  16. ^ [2] HUGHES H-1B RACER (replica) NR258Y Malcolm Nason, 13/03/2017, retrieved 26 October 2017
  17. ^ „Hughes Special 1B Racer”. San Diego Air & Space Museum. Архивирано из оригинала 15. 3. 2017. г. Приступљено 3. 3. 2013. 
  18. ^ „Pratt & Whitney R-1535 Twin Wasp Junior”. Ken's Aviation. 11. 2. 2004. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 14. 3. 2007. 
Библиографија
  • Cowin, Hugh W. (1999). The Risk Takers: Racing & Record-Setting Aircraft: A Unique Pictorial Record 1908-1972. Aviation Pioneers. 2. London: Osprey Publishing. стр. 60. ISBN 1855329042. 
  • Drake, Hal (септембар 1976). „Howard Hughes was a Liar!”. Air Classics. св. 12 бр. 9. стр. 12—13. 
  • Dwiggins, Don (март 1976). „Howard Hughes' H-1: The Search for the Fastest Plane in the World”. Air Classics. св. 12 бр. 3. стр. 12—13. 
  • Hirsch, Robert S.; Hirsch, Russ N. (2005). Aircraft of Air Racing's Golden Age, Part II. Buena Park, California: Hirsch Publications. ISBN 0976196026. 
  • Marrett, George J. (децембар 2004). „The Racer”. Wings. св. 34 бр. 12. Republic Press. стр. 19—20. ISSN 1067-0637. 
  • Matt, Paul and Kenn C. Rust. "Howard Hughes and the Hughes Racer." Historical Aviation Album XVI. Temple City, California: Historical Aviation Album, (1980) ISBN 0-911852-50-6.

Спољашње везе уреди