Википедија

Kriza reproduktivnosti

Kriza replikacije u nauci ili kriza reproduktivnosti predstavlja metodološku krizu u kojoj je teško ili gotovo nemoguće reprodukovati rezultate mnogih naučnih studija. S obzirom da se reproduktivnost eksperimentalnih rezultata smatra za jednu od ključnih karakteristika naučne metode, neuspesi u replikaciji tih rezultata stavljaju u sumnju kredibilitet teorija koje se na njima zasnivaju.

Rezultati reprodutivnog projekta: sugeriše većina studija o raku nisu replikativna

Pored ovoga sam pojam replikacija predstavlja ponavljanje eksperimenata radi dobijanja novih, nezavisnih podataka da bi se došlo do istih ili sličnih zaključaka kao originalna studija.

Istorija i uzroci уреди

Fraza kriza replikacije nastala je u drugoj deceniji XXI veka. Došlo je do pojave nove naučne discipline metanauke koja nastoji da primeni naučnu metodologiju na samu nauku, i tako poveća kvalitet i pouzdanost naučnih istraživanja uz smanjenje neefikasnosti.

Predviđanja o ovoj krizi kvaliteta nauke su se pojavljivala čak i pre nekoliko decenija. Derek de Sola Prajs, koji se smatra ocem scijentometrije, predvideo je da bi nauka mogla naglo da smanji svoj kvalitet kao rezultat sopstvenog eksponencijalnog rasta.[1]

U analizi istoričara Filipa Mirovskog, kvalitet nauke opada kada postane roba kojom se trguje na tržištu. Svoj argument brani aludiranjem na velike korporacije koje u cilju smanjenja troškova i povećanja profita zatvaraju svoje laboratorije i prepuštaju rad univerzitetima. Korporacije su kasnije pomerile svoja istraživanja sa univerziteta na još jeftiniju opciju – ugovorne istraživačke organizacije.[2]

 
Džerom Ravec

Objavi ili nestani уреди

Glavni članak: „Objavi ili nestani“

Filozof i istoričar Džerom R. Ravec predvideo je u njegovoj knjizi „Naučno znanje i njeni društveni problemi” da će nauka u svom napredovanju i razvitku imati velike probleme u svom unutrašnjem sistemu kontrole kvaliteta.[3]

Struktura podsticanja za moderne naučnike je postala nefunkcionalna, stvarajući pogrešne podsticaje da objave nalaze istraživanja koliko god nepouzdani i dubiozni, danas poznat kao fenomen „objavi ili nestani“ , davali su se bilo kakvi nalazi ma koliko sumnjivi. Pristrasnost pri objavljivanju je bila naglo povećana pritiskom da se objavi od strane urednika i recenzenata. Ujedno sa ovim zahtevalo se smanjenje poređenja sa originalnim studijama.[4] Replikacije su teže za objavljivanje, jer su većinski neoriginalni, i čak kad se objave retko se gledaju kao veliki doprinos u naučnoj oblasti.

Kao primer za manjak replikacije možemo uzeti analizu 4270 empirijskih studija u 18 poslovnih časopisa od 1970-1991. Ova analiza je objavila da su manje od 10% članaka o računovodstvu, ekonomiji i finansijama i 5% članaka o menadžmentu i marketingu bile studije replikacije.[5]

Takođe može doći do otežavanja sprovođenja replikacije ne davanjem dovoljnog broja informacija. Više puta se pokazalo da istraživačima nije pruženo dovoljno informacija od strane autora kako bi ponovili studije, ponekad sa modifikacijama.

Vrste replikacije уреди

Replikacija je jedna od najbitnijih postupaka u svakoj empirijskoj nauci. Potvrđivanje rezultata i hipoteza postupkom ponavljanja je u osnovi svake naučne koncepcije. Ovim postupkom se potvrđuje da bilo koji istraživač može dobiti iste rezultate ako se vodi pravilima eksperimenta.

Ovo nam pokazuje da eksperiment odražava znanje koje je nezavisno od okolnosti u kojim se može naći (vreme, mesto ili osobe).

Razlikujemo više tipova replikacija:

  • Direktna(tačna) replikacija gde se eksperimentalni postupak ponavlja što je bliže moguće.
  • Sistematska replikacija gde se eksperimentalni postupak u velikoj meri ponavlja, uz neke namerne promene.
  • Konceptualna replikacija gde se nalaz ili hipoteza testira korišćenjem drugačije metode.

Upitne istraživačke prakse i prevare уреди

Upitne istraživačke prakse iskorišćavaju stepene slobode istraživača koji za posledicu u većini slučajeva imaju neponovljivost rezultata. Oni ne predstavljaju kršenja naučnog integriteta, kao što je na primer falsifikovanje podataka. Stepeni slobode istraživača su često proizvoljni izbori napravljeni tokom eksperimentalnog procesa koji se koriste za dobijanje drugačijih i neponovljivih rezultata.

Neki primeri upitnih istraživačkih praksi su:

  • Iskopavanje podataka je zloupotreba analize podataka za pronalaženje obrazca u podacima koji se mogu predstaviti kao statistički značajni, čime se povećava rizik od lažnih pozitivnih rezultata.
  • Pristrasnost izveštavanja predstavlja selektivno otkrivanje ili potiskivanje informacija od strane istraživača. U jednostavnijem obliku odnosi se na ne prijavljivanje svih dostupnih informacija.
  • HARKing (engl. Hypothesizing After the Results are Known) je akronim koji se odnosi na upitnu istraživačku praksu nakon što su rezultati poznati. Opisan je kao „jedan od četiri jahača replikativne apokalipse“.[6] Može se pojaviti kada istraživač testira apriornu hipotezu, ali zatim izostavi tu hipotezu iz svog istraživačkog izveštaja.

Posledice уреди

Javna svest i percepcija уреди

Studija iz 2021. godine pokazala je da se u vodećim časopisima opšteg interesovanja sa nalazima koji se ne mogu replicirati tokom vremena više citiraju nego reproduktivni istraživački radovi.[7] To je zbog toga što su ovi rezultati iznenađujući i zanimljiviji, pogodni senzacionalizmu. Na trend ne utiče objavljivanje neuspešnih replikacija dok će samo 12% radova koji citiraju originalno istraživanje pomenuti neuspelu replikaciju.[7]

U okviru naučne zajednice izražena je zabrinutost da bi šira javnost mogla smatrati nauku manje kredibilnom zbog neuspešnih replikacija. Istraživanja koja podržavaju ovaj argument su retka, ali nacionalno reprezentativno istraživanje u Nemačkoj pokazalo je da više od 75% Nemaca nije čulo za neuspehe u replikaciji u nauci.[8]

Političke reperkusije уреди

Kriza sistema kontrole kvaliteta nauke utiče na upotrebu nauke za politiku. Ovo je predmet rada grupe naučnika koji se bave proučavanjem nauke i tehnologije, koji u politici zasnovanoj na dokazima identifikuju tačku sadašnje napetosti.

U SAD-u je kriza reproduktivnosti nauke postala tema političkih sporova, povezanih sa pokušajem da se umanje propisi.[9]na primer emisije zagađujućih materija, uz argument da su ti propisi zasnovani na nereproducibilnoj nauci.

Rasprostranjenost уреди

Psihologija уреди

Oblasti psihologije koje su se nekada smatrale solidnim, našle su se pod povećanim nadzorom zbog neuspešnih replikacija. Fokus je bio na oblasti socijalne psihologije,[10] kliničkoj psihologiji,[11][12] razvojnoj psihologiji[13] i na obrazovna istraživanja.[14]

U studiji sprovedenoj pod pokroviteljstvom Centra za otvorenu nauku, tim od 186 istraživača iz 60 različitih laboratorija sproveo je replikacije 28 klasičnih i savremenih otkrića u psihologiji.[15] Fokus studije nije bio samo u tome da li se nalazi iz originalnih radova repliciraju ili ne, već i na meri u kojoj su nalazi varirali u zavisnosti od varijacija u uzorcima i kontekstu. Kao rezultat ove studije 50% od 28 nalaza nije uspelo da se ponovi uprkos ogromnim količinama uzoraka.[15]

Medicina уреди

Analiza istraživača farmaceutske kompanije Bajer iz 2011. pokazala je da je najviše četvrtina Bajerovih internih nalaza replicirala originalne rezultate.[16] Međutim, analiza Bajerovih rezultata pokazala je da se ovi rezultati koji su se ponovili mogu često uspešno koristiti za kliničke primene.[17]

Krajem 2021. godine uoči projekta reproduktivnosti ispitano je 53 vrhunska rada o raku objavljena između 2010. i 2012. Pokazalo se da među studijama koje su pružile dovoljno informacija da se ponovo urade, veličine efekta su u proseku 85% manje od prvobitnih nalaza.[18]

Ekonomija уреди

U svojim pokušajima da proceni stope replikacije i poveća broj studija koje pokušavaju replikaciju, ekonomija je zaostajala za drugim društvenim naukama i psihologijom. Studija iz 2016. godine u časopisu „Science“ replicirala je 18 eksperimentalnih studija objavljenih u dva vrhunska ekonomska časopisa(„The American economic review“ i „The Quarterly Journal of Economics“). Otkrila je da 39% nije uspelo da reprodukuje originalne rezultate.[19][20]

Oko 20% studija objavljenih u „The American economic review“ je u suprotnosti sa drugim studijama iako se oslanjaju na skoro iste skupove podataka.[21] Studija empirijskih nalaza u časopisu „Strategic Management Society“ otkrila je da je oko 30% od 27 ponovo testiranih članaka pokazalo statistički beznačajne rezultate za ranije značajne nalaze.[22]

Rešenje уреди

Metanauka уреди

Metanauka predstavlja upotrebu naučne metodologije za proučavanje same nauke. Ona nastoji da poveća kvalitet naučnog istraživanja uz smanjenje otpada. Takođe je poznata kao nauka o nauci, jer koristi istraživačke metode za proučavanje načina na koji se istraživanje vrši i kako se mogu poboljšati. Bavi se svim poljima istraživanja i opsiana je kao nauka iz ptičije perspektive. Meta-istraživanja se i dalje sprovode kako bi se identifikovali koreni krize i kako se odnositi prema njima.

Prezentacija metodologije уреди

Neki autori su tvrdili da neefikasna komunikacija eksperimentalnih metoda ima veliki doprinos krizi reproduktivnosti i da bi bolje izveštavanje o dizajnu eksperimenta i statističkim analizama pomoglo da se situacija poboljša. Ovi autori imaju tendenciju da se zalažu za veliku kulturnu promenu u naučnoj zajednici u vidu razmatranja statistike. Izražena je zabrinutost u vezi sa potencijalom da standardi za transparentnost i replikaciju budu pogrešno primenjeni na kvalitativne i kvantitativne studije.

Prethodna prijava studija уреди

Naučno objavljivanje je počelo da koristi izveštaje o prethodnoj registraciji za rešavanje krize replikacije. Registrovani format izveštaja zahteva od autora da dostave opis metoda istraživanja i analiza pre prikupljanja podataka. Kada se metod i plan analize provere, objavljivanje nalaza je privremeno zagarantovano, na osnovu toga da li se autori pridržavaju predloženog protokola. Jedan od glavnih ciljeva registrovanih izveštaja je da se izbegne pristrasnost publikacije značajnih nalaza koji mogu dovesti do primene upitne istraživačke prakse.

Promene u obrazovanju уреди

Na MIT-u, Stanfordu i Univerzitetu u Vašingtonu predloženo je da kursevi o metodama iz psihologije i drugih oblasti treba da naglašavaju pokušaje replikacije, a ne originalne studije. Ovakav pristup bi pomogao studentima da nauče naučnu metodologiju i obezbedio brojne nezavisne replikacije. Neke institucije zahtevaju od studentata osnovnih studija da podnesu završnu tezu koja se sastoji od originalnog dela istraživanja.

Otvorena nauka уреди

Otvoreni podaci, softver otvorenog koda i hardver otvorenog koda su kritični za omogućavanje ponovljivosti u smislu validacije originalne analize podataka. Nedostatak objavljivanja softvera za analizu i nedostatak otvorenih podataka sprečava replikaciju studija. Osim ako softver koji se koristi u istraživanju nije otvorenog koda, reprodukovanje rezultata sa različitim softverskim i hardverskim konfiguracijama je nemoguće.

Reference уреди

  1. ^ Price, Derek J. de Solla (1963). Little science, big science. John W. Tukey. New York,: Columbia Univ. Press. ISBN 0-231-08562-1. OCLC 522357. 
  2. ^ Mirowski, Philip (2011). Science-mart : privatizing American science. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 0-674-06113-6. OCLC 812253935. 
  3. ^ Ravetz, Jerome R. (09. 1971). Scientific knowledge and its social problems. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-519721-6. OCLC 761409. 
  4. ^ Everett, Jim; Earp, Brian (2015). „A tragedy of the (academic) commons: interpreting the replication crisis in psychology as a social dilemma for early-career researchers”. Frontiers in Psychology. 6. ISSN 1664-1078. PMC 4527093  . PMID 26300832. doi:10.3389/fpsyg.2015.01152. 
  5. ^ Hubbard, Raymond; Vetter, Daniel E. (1996-02-01). „An empirical comparison of published replication research in accounting, economics, finance, management, and marketing”. Journal of Business Research (на језику: енглески). 35 (2): 153—164. ISSN 0148-2963. doi:10.1016/0148-2963(95)00084-4. 
  6. ^ Bishop, Dorothy (04. 2019). „Rein in the four horsemen of irreproducibility”. Nature (на језику: енглески). 568 (7753): 435—435. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/d41586-019-01307-2. 
  7. ^ а б Serra-Garcia, Marta; Gneezy, Uri (2021-05-21). „Nonreplicable publications are cited more than replicable ones”. Science Advances (на језику: енглески). 7 (21): eabd1705. ISSN 2375-2548. PMC 8139580  . PMID 34020944. doi:10.1126/sciadv.abd1705. 
  8. ^ Mede, Niels G.; Schäfer, Mike S.; Ziegler, Ricarda; Weißkopf, Markus (01. 2021). „The “replication crisis” in the public eye: Germans’ awareness and perceptions of the (ir)reproducibility of scientific research”. Public Understanding of Science (на језику: енглески). 30 (1): 91—102. ISSN 0963-6625. doi:10.1177/0963662520954370. 
  9. ^ Oreskes, Naomi (2018-05-22). „Beware: transparency rule is a Trojan Horse”. Nature (на језику: енглески). 557 (7706): 469—469. doi:10.1038/d41586-018-05207-9. 
  10. ^ Dominus, Susan (2017-10-18). „When the Revolution Came for Amy Cuddy”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-05-03. 
  11. ^ Leichsenring, F.; Abbass, A.; Hilsenroth, M. J.; Leweke, F.; Luyten, P.; Keefe, J. R.; Midgley, N.; Rabung, S.; Salzer, S. (04. 2017). „Biases in research: risk factors for non-replicability in psychotherapy and pharmacotherapy research”. Psychological Medicine (на језику: енглески). 47 (6): 1000—1011. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/S003329171600324X. 
  12. ^ Hengartner, Michael P. (2018). „Raising Awareness for the Replication Crisis in Clinical Psychology by Focusing on Inconsistencies in Psychotherapy Research: How Much Can We Rely on Published Findings from Efficacy Trials?”. Frontiers in Psychology. 9. ISSN 1664-1078. PMC 5835722  . PMID 29541051. doi:10.3389/fpsyg.2018.00256. 
  13. ^ Frank, Michael C.; Bergelson, Elika; Bergmann, Christina; Cristia, Alejandrina; Floccia, Caroline; Gervain, Judit; Hamlin, J. Kiley; Hannon, Erin E.; Kline, Melissa (07. 2017). „A Collaborative Approach to Infant Research: Promoting Reproducibility, Best Practices, and Theory-Building”. Infancy (на језику: енглески). 22 (4): 421—435. PMC 6879177  . PMID 31772509. doi:10.1111/infa.12182. 
  14. ^ Makel, Matthew C.; Plucker, Jonathan A. (08. 2014). „Facts Are More Important Than Novelty: Replication in the Education Sciences”. Educational Researcher (на језику: енглески). 43 (6): 304—316. ISSN 0013-189X. doi:10.3102/0013189X14545513. 
  15. ^ а б Klein, Richard A.; Vianello, Michelangelo; Hasselman, Fred; Adams, Byron G.; Adams, Reginald B.; Alper, Sinan; Aveyard, Mark; Axt, Jordan R.; Babalola, Mayowa T. (децембар 2018). „Many Labs 2: Investigating Variation in Replicability Across Samples and Settings”. Advances in Methods and Practices in Psychological Science (на језику: енглески). 1 (4): 443—490. ISSN 2515-2459. doi:10.1177/2515245918810225. 
  16. ^ Prinz, Florian; Schlange, Thomas; Asadullah, Khusru (09. 2011). „Believe it or not: how much can we rely on published data on potential drug targets?”. Nature Reviews Drug Discovery (на језику: енглески). 10 (9): 712—712. ISSN 1474-1784. doi:10.1038/nrd3439-c1. 
  17. ^ Staff, Pacific Standard. „Big Pharma Reveals a Biomedical Replication Crisis”. Pacific Standard (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-02. 
  18. ^ Science, Center for Open. „Reproducibility Project: Cancer Biology”. www.cos.io (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-02. 
  19. ^ Tsui, Anne S. (2022-01-21). „From Traditional Research to Responsible Research: The Necessity of Scientific Freedom and Scientific Responsibility for Better Societies”. Annual Review of Organizational Psychology and Organizational Behavior. 9 (1): 1—32. ISSN 2327-0608. doi:10.1146/annurev-orgpsych-062021-021303. 
  20. ^ Camerer, Colin F.; Dreber, Anna; Forsell, Eskil; Ho, Teck-Hua; Huber, Jürgen; Johannesson, Magnus; Kirchler, Michael; Almenberg, Johan; Altmejd, Adam (2016-03-25). „Evaluating replicability of laboratory experiments in economics”. Science (на језику: енглески). 351 (6280): 1433—1436. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.aaf0918. 
  21. ^ Goldfarb, Robert S. (1997-12-01). „Now you see it, now you don't: emerging contrary results in economics”. Journal of Economic Methodology. 4 (2): 221—244. ISSN 1350-178X. doi:10.1080/13501789700000016. 
  22. ^ Bergh, Donald D; Sharp, Barton M; Aguinis, Herman; Li, Ming (08. 2017). „Is there a credibility crisis in strategic management research? Evidence on the reproducibility of study findings”. Strategic Organization (на језику: енглески). 15 (3): 423—436. ISSN 1476-1270. doi:10.1177/1476127017701076. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kriza_reproduktivnosti&oldid=26757291”