Експеримент Добри Самарићанин

Експеримент Добри Самарићанин (енгл. the Good Samaritan Experiment) психолошки је експеримент који су спровели Џон Дарли и Данијел Батсон, и бави се варијаблама личности и ситуационим варијаблама које утичу на спремност да се притекне у помоћ. Као инспирација за експеримент је послужила прича о добром Самарићанину.

Хипотезе

Прича је помогла да се претпоставе и варијабле личности и ситуационе варијабле везане за пружање помоћи. На основу варијабли из приче може се поставити неколико хипотеза.

• Хипотеза 1. На основу приче се може закључити да људи који размишљају о религијским и етичким стварима, када се нађу у ситуацији где некоме треба да пруже помоћ, нису склонији да је пруже за разлику од некога ко размишља о нечему другом. Ова хипотеза је у супротности са теоријом која наводи норме као разлоге за пружање помоћи, јер по тој теорији, веће су шансе да се некоме пружи помоћ ако притом на уму имамо веру и етику.
• Хипотеза 2. Мало је вероватно да ће особе које се нађу у ситуацији која од њих захтева да некоме пруже помоћ, ту помоћ и да пруже ако су у журби.
• Хипотеза 3. У вези религије, вероватније је да ће следбеници вере сличније самарићанској да пруже помоћ него они чија је вера сличнија свештениковој или левитској.

Прича о добром Самарићанину такође предлаже како измерити спремност да се некоме помогне. Жртва би требало да изгледа двосмислено - у одрпаној одећи, али у исто време као да је у алкохолисаном стању или у стању да повреди некога. Такође, прича сугерише под којим околностима инцидент не би изгледао као психолошки експеримент где се понашање субјеката надгледа па би могло бити измењено, већ као права несрећа. Субјекти би требало да сусретну жртву не у контексту експеримента, већ на свом путу, током обављања задатака.

Метод експеримента

Да би испитали утицај ових варијабли на пружање помоћи, студенти богословије су замољени да учествују у студији о верској едукацији. Први круг тестирања су чинили тестови личности са освртом на религиозност испитаника. У другом, индивидуалном, кругу тестирања субјекти су започели са експерименталним процедурама у једној згради, и замољени су да за наставак тестирања оду у другу зграду. Пролазећи између две зграде, субјекти би наилазили на погрбљену „жртву“ у уличици. Зависна варијабла је да ли је и како субјект помогао жртви. Независна варијабла је брзина којом је субјекту наложено да дође до друге зграде и да ли је или није субјект тамо требало да одржи говор. Требало је да неки субјекти одрже говор о пословима у којима су студенти богословије најефективнији, а други о параболи доброг Самарићанина.

Мере личности

Конкретно је тестовима личности тестирана религиозност субјеката. На различитим психометријским скалама постоје различите концепције религиозности.

Једна од њих је скала Олпорта и Роса (1967) која прави разлику између „унутрашње“ и „спољашње“ религиозности. Броwн (1964) и Батсон (1971) су, ипак, предложили тродимензионалну анализу, што је свеукупно дало 6 скала:

1. доктринална ортодоксија – мери слагање са класичним доктринама протестанске вере;
2. екстринзична – религија као средство за крај света, уместо самог краја;
3. интринзична – религија као сам крај;
4. екстринзична екстерна скала – мери утицај блиских особа и ситуација на религиозност;
5. екстринзична интерна скала – мери нагон религиозности неке особе;
6. интринзична – мери колико нечија религиозност захтева преиспитивање смисла живота.

Друга коришћена скала је скала Батсона (1971) који религиозност и религију дели на:

• Религију као средство за крај света,
• Религију као сам крај света, и
• Религију као потрагу за смислом живота и света.

Учесници и услови експеримента

У првом кругу експеримента је учествовало 67 студената Богословије универзитета Принстон. Од њих, у другом кругу експеримента је учествовало 47 студената. Од четрдесет и седморо учесника, подаци о резултатима њих седморо нису укључени у анализу – троје због грешке у експерименталној процедури, а четворо због њихове сумње да је у питању експериментална ситуација. Сваки субјекат је плаћен 1$ за тест личности и 1.50$ за експеримент.
Цела експериментална студија је трајала 3 дана, од 14. до 16. децембра 1970. године. Кратак временски распон је коришћен како би временски услови и осветљење били релативно исти током целог експеримента.

Ток експеримента

Када би субјекат стигао у зграду за тестирање добијао би од асистента упутство о говору који треба да одржи.

Тема говора

Део субјеката је требало да одржи говор о могућим професијама студената Богословије, а требало је да остали субјекти држе говор о добром Самарићанину. Говор је требало да буде одржан у суседној згради.

Журба

Субјекти су добијали и различите временске рокове за одржавање свог говора. Према томе, асистент им се обраћао речима:

1. „Касниш! Требало је да будеш тамо пре неколико минута! Боље да кренеш одмах.“, ако је субјекат требало да буде у великој журби.
2. „Асистент би требало да Вас већ чека, молим Вас, крените.“, ако је субјекат требало да буде у осредњој журби.
3. „За неколико минута би требало да буду спремни за вас, тако да можете да кренете. Можда будете морали да их сачекате да заврше са претходним учесником, али то не би требало да траје дуго.“, ако субјекат није требало да жури.

Инцидент

Док је субјекат пролазио уличицом, жртва је седела, погрбљена, наслоњена на врата зграде, погнуте главе и затворених очију, без померања. Док би субјекат пролазио, жртва би се закашљала два пута и застењала. Ако би субјекат застао и понудио помоћ, жртва би је одбила, одговарајући да има респираторни проблем, да је попио преписане му пилуле, и да ће му бити добро чим се мало одмори, а затим би се захвалио субјекту. Ако би субјекат био упоран, жртва би му дозволила да је одведе у оближњу зграду.

Оцена пружене помоћи

Жртва је потом сваком субјекту додељивала оцену на основу помоћи коју јој је пружио, по скали:

• 0 = субјекат није приметио жртву;
• 1 = субјекат је приметио жртву, али јој није понудио помоћ;
• 2 = субјекат није понудио помоћ жртви, али јој је помогао индиректно (нпр. рекавши асистенту за жртву);
• 3 = субјекат је застао и понудио помоћ жртви;
• 4 = субјекат је поред понуђене помоћи, инсистирао да жртву уведе у зграду, тек онда је остављавши; на предлог жртве, скали је додата још једна оцена:
• 5 = субјекат је након сусрета са жртвом одбио да је напусти и инсистирао да одведе жртву ван простора експеримента (нпр. на кафу, у болницу).

Скала је дата групи од 10 људи, који нису били упознати са експериментом, како би поређали оцене по количини пружене помоћи. Све судије су се сложиле са првобитним редоследом, осим једног који је предложио замену редоследа оцене 1 и 0.

Говор

Након што би прошли поред жртве, субјекти би пристизали у зграду где су одржавали свој говор.

Упитник

Након што би снимили свој говор, субјекти би били послати код следећег експериментатора где су попуњавали „Упитник о личној и социјалној етици“. У упитнику су нарочито важна била три питања:

• „Када сте последњи пут видели особу којој треба помоћ?“;
• „Када сте последњи пут застали да помогнете некоме?“;
• „Да ли сте имали искуства у помагању особама којима је требала помоћ? Ако да, укратко објасните ситуацију.“

Ови подаци су сакупљани као провера оцена које је жртва додељивала субјектима који нису застали да помогну (да би се разликовале категорија 0 и 1). Ако субјекат не би поменуо ситуацију у уличици, експериментатор би открио субјекту природу експеримента.

Дискусија

У дискусији, субјектима је откривана права природа експеримента, укључујући и обмана субјеката. Дискутоване су реакције субјеката на експеримент и на жртву. Објашњен је и значај ситуационих детерминанти које утичу на пружање помоћи. Субјекти су били спремни да саслушају и разумеју потребу за обманом, и ниједан није показао незадовољство због ње. После дискусије, субјекти су примили захвалност и новац за учешће у експерименту, након чега су одлазили кући.

Резултати

Укупна пружена помоћ

Резултати експеримента о добром Самарићанину

Просечна количина помоћи коју су субјекти пружали у великој мери зависила је од журбе у којој су субјекти били, док порука коју су субјекти добили на почетку експеримента скоро да и није имала утицаја. Субјекти који су журили би нудили мању помоћ него они који нису журили. Да ли је субјекат требало да одржи говор о добром Самарићанину или не није битно утицало на пружање помоћи у овом експерименту.

Од 40 субјеката, 16 њих (40%) је пружило жртви неку врсту помоћи, директне или индиректне, а 24 њих (60%) није. Проценат субјеката који су пружали помоћ на основу варијабле журбе је 63%, за субјекте који нису журили, 45%, за субјекте који су били у средњој журби, и 10% за субјекте који су били у великој журби; а на основу поруке коју су добили 53% са поруком о помагању и 29% са поруком о задатку који треба да изврше.

Дакле највећи утицај на резултате експеримента је имала варијабла журбе, стога је хипотеза 2 потврђена. Субјекти који су добили поруку о причи о добром Самарићанину нису знатно више пружали помоћ од оних који су добили поруку о могућим пословима студената Богословије, потврђујући хипотезу 1.

Разлике у личности између субјеката који су пружили помоћ

Од 16 субјеката који су пружили жртви неку врсту помоћи, субјекти који гледају на религију као на потрагу су жртви пружали помоћ која је била привремена и непотпуна. Дакле, они који на религију не гледају као на потрагу за смислом имају веће шансе да пруже неку врсту додатне помоћи жртви. Жртва је упорније помагаче морала да уверава да је добро, да је попио лек и да само треба да се одмори, или чак морала да замоли субјекта да га остави на миру. Међутим, било је и супер помагача који нису ни поред молби напуштали жртву (која је већ била успаничена због могућности наиласка следећег субјекта). Ти субјекти не би напуштали свој план (нпр. повести жртву на кафу или га охрабрити говором о Христу) и интерпретацију жртвиних потреба ни на њено инсистирање, за разлику од оних који се ослањају на религију као на потрагу који су се више ослањали на жртвину дефиницију својих проблема, па је тај тип помоћи означен као крут.

Закључак

Закључак експеримента је следећи: особа која није у журби можда и застане и понуди помоћ особи којој је потребна, док ће особа која жури највероватније само проћи поред. Иронично, особа ће проћи поред чак и ако жури како би одржала говор о добром Самарићанину, тиме ненамерно потврђујући поенту параболе. (Неколико студената који је требало да одрже говор о параболи су у пролазу чак и нагазили на жртву.)
Журба у којој је особа била (већа, средња или мала) је имала значајан утицај на вероватноћу пружања помоћи, док тема говора који је требало да одрже (парабола о добром Самарићанину или о могућим пословима студената Богословије) није утицала. Размишљање о добром Самарићанину није повећала вероватноћу пружања помоћи, али је журба смањила ту вероватноћу. Дакле, етика постаје луксуз како се повећава брзина наше свакодневнице.
То се дешава због „сужавања когнитивне мапе“ особе у журби (Толманов концепт). Студенти су у дискусији након експеримента, скоро сви, поменули жртву као неко коме је можда била потребна помоћ, али то у датом моменту нису схватали. Или је њихова интерпретација особе у невољи или су њихове емпатичке реакције везане за ту интерпретацију биле одложене због журбе. Према сведочењима неких субјката, не би било исправно рећи да су субјекти видели жртву и намерно је игнорисали, већ због притиска да стигну на време нису сагледали ситуацију у уличици као шансу за етичку одлуку. За друге субјекте је прецизније рећи да су одлучили да се не зауставе, и ако су због догађаја у уличици деловали узбуђено. Кључни разлог засто они нису застали и пружили помоћ јесте зато што је експериментатор, коме су они помагали, рачунао на њих да брзо стигну на одређено место. Дакле, они су били у конфликту да ли да стану и помогну жртви, а онда да наставе да помажу експериментатору. Ове је чест случај код особа у журби – они журе зато што неко рачуна на њих да буду негде у одређено време. Дакле, конфликт, а не безобразност, је разлог њиховог незастајкивања.
Варијабле личности нису биле од помоћи у предвиђању да ли ће особа пружити помоћ или не. Међутим, разлике у пруженој помоћи су биле зависне тих варијабли – конкретно религиозност. У разликама у пружању помоћи је и требало да се траже одлике личности субјеката – да ли ће особа помоћи или не, то већ зависи од ситуације. Како особа помаже је компликованија одлука.