Српски / srpski: Никоље Кабларско, манастир у Овчарско-кабларској клисури, крај језера Међувршје. Први помен манастира Никоља датира из 1489, па се претпоставља да би он могао бити најстарији у групи од десетак манастира на овом подручју званом и "Српска Света гора". Скромне димензије, триконхална основа без кубета, зидање ломљених каменом и схематизован рељефни украс допрозорника и каменог намештаја основне су одлике градитељства цркве. Према натпису, живописана је 1587. Премда су у програм укључене поједине ретко сликане теме (Премудрост сазда себи храм), фреске су извела двојица сликара изразито скромне даровитости. Уз храм је накнадно дозидана спратна припрата, у коју се улазило кроз трем с југа. Фасада под тремом и приземље припрате осликани су 1637. минуциозно, добрим познавањем технике фреске али и оновремене иконографије. Живи преписивачки центар током периода турске владавине, Никоље је после пропасти I српског устанка било стециште збегова. Велику обнову манастир је доживео за владе кнеза Милоша 1817. и још једну четрдесетак година касније. Црква је надзидана и споља омалтерисана, конхе украшене низом малтерних слепих ниша, а јужно од цркве подигнут спратни конак, једно од најлепших здања народног неимарства тога периода. Нови иконостас, највероватније рад Јанка Михаиловића Молера, постављен је 1826. Конзерваторски радови изведени су на конаку 1955–56. и 1975, на архитектури цркве 1956–60. и 1975, на живопису 1965. и 1979, на иконопису 1979–80. Презентована је богата манастирска ризница. Санација обимног зида и дренажа око Милошевог конака изведен су 2006.