Википедија

Јован Бикларијски

Јован Бикларијски[1][2] (шп. Juan de Biclaro, лат. Iohannes Biclarensis; Сантарем, око 540 — након 621) или Јован из Биклара[3] је био визиготски хроничар и епископ Ђироне.

Јован је рођен средином шестог века у граду Скалабис, Лузитанији (данашњи Сантарем). Исидор Севиљски је у свом делу за њега тврдио да је био Визигот, али се то не огледа нигде у његовом делу.[4] У Константинопољ је отишао око 559. годинe и тамо 17 година учио грчки и латински језик. Јован је био изузетно образован — једини Визигот у шестом веку за ког се зна да је објављивао књиге.[5]

Када се вратио у домовину 576. године, визиготски краљ Леовигилд покушао је да га натера да прихвати аријанство. Пошто се строго противио томе, протеран је у Барселону 577. године, где је био предмет аријанских прогона 10 година. Након краљеве смрти, нови краљ Рекаред I је око 589. године одбацио аријанство и прогласио правоверно хришћанство за државну религију. Јован је основао бенедиктински манастир у Биклару, за који се данас не зна где је тачно смештен. Тамо је провео извесно време као опат, све док није изабран за епископа Ђироне око 590. године. Сматра се да је преминуо након 621. године, оставивши иза себе једино своју Хронику.

Хроника уреди

Хроника Јована Бикларијског[6] захвата период 567—590. године. Написана је на латинском језику, као наставак хронике афричког епископа Виктора из Тунуне.[7] Најзначајнији је извор о владавини краља Леовигилда, али и владавини византијских царева Јустина II и Тиберија II Константинa, као и о визиготском напуштању аријанизма. Јован је у својој Хроници два пута поменуо словенска племена:

  1. „Sclavini in Thracia multas urbes Romanorum pervadunt, quas depopulatas vacuas reliquere.”[8] — У Тракији Словени прегазише мноштво римских градова, који остадоше без становника.
  2. „Sclavinorum gens Illyricum et Thracias vastant.”[8] — Словенска племена опустошише Илирик и Тракију.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Владимирович Зайцев, Дмитрий (29. април 2015). „Иоанн Бикларийский”. Православная Энциклопедия (на језику: руски). Приступљено 2022-09-18. 
  2. ^ Группа авторов (1994). Свод древнейших письменных известий о славянах (I–VI вв.) (на језику: руски). 1. Москва: Восточная литература. стр. 394. 
  3. ^ „Јован из Биклара”. Историјска библиотека. Приступљено 2022-09-18. 
  4. ^ Oxford Dictionary of Byzantium II. Лондон: Oxford University Press. 1991. стр. 1062. ISBN 9780195046526. 
  5. ^ Thompson, Edward Arthur (1969). The Goths in Spain. Oxford: Oxford University Press. стр. 25. 
  6. ^ Ruiz, Julio Campos (1960). Juan de Biclaro, obispo de Gerona: su vida y su obra (на језику: шпански). Consejo Superior de Investigaciones Científicas. 
  7. ^ Martyn, John R. C.; O’Brien, David (2020-12-15). Arians and Vandals of the 4th-6th Centuries: Annotated translations of the historical works by Bishops Victor of Vita (Historia Persecutionis Africanae Provinciae) and Victor of Tonnena (Chronicon), and of the religious works by Bishop Victor of Cartenna (De Paenitentia) and Saints Ambrose (De Fide Orthodoxa contra Arianos), and Athanasius (Expositio Fidei) (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-5275-6376-6. 
  8. ^ а б Szwajcer, Marc. „Jean de Biclar: Chronique”. remacle.org (на језику: француски). Приступљено 2022-10-05. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Бикларијски&oldid=26798027”