Љубомир Петровић
Љубомир Ж. Петровић (Пожаревац, 28. новембар 1899 − ? ) био је артиљеријски потпуковник, генералштабни официр, учесник Првог и Другог светског рата, начелник штаба Церске дивизије.
| Љубомир Ж. Петровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. новембар 1899. |
| Место рођења | Пожаревац,  Краљевина Србија |
| Војна каријера | |
| Чин | артиљеријски потпуковник |
| Учешће у ратовима | Први светски рат, Други светски рат |
Живот и рад уреди
Љубомир Петровић рођен је 28. новембра 1899. у Пожаревцу, где је завршио основну школу и гимназију од 6 разреда.
Први светски рат уреди
У време Првог светског рата, пријавио се као добровољац. Током 1915. године повлачи се за војском, али је био заробљен заједно са оцем Живојином који је у току рата био мобилисан као обичан војник. Од краја 1915. до 1918. године били су у логору Нежидер код Нежидерског језера у Мађарској.
Повратак у земљу и напредовање у служби уреди
Након рата и повратка у земљу 1920. године уписао је Војну академију.[1] Нижу школу Војне Академије завршава 1922. године као 48. у класи, постаје артиљеријски официр и добија чин потпоручника.[2] После академије поставњен је за водника 4. хаубичког дивизиона Врбаске артиљеријске бригаде. За водника 5. пољског дивизиона Зетске артиљеријске бригаде постављен је 22. октобра 1925. године.[3] За вршиоца дужности командира 3. батерије 1. дивизиона Јадранске артиљеријске бригаде постављен је 7. априла 1927. године.[4]
На предлог управника Војне Академије примљен је у Вишу школу Војне Академије 30. септембра 1927. године.[5] Kao свршени студент Више школе Војне Академије постављен је 1. октобра 1929. године за командира 3. батерије 1. дивизиона Дунавске артиљеријске бригаде.[6] Унапређен је у чин капетана II класе 4. октобра 1930. године.[7] Након унапређења, а на предлог Начелника главног Генералштаба премештен је за Београд као приправник за ђенералштабну струку 16. октобра 1930. године.[8] На основу закона о устројству војске и морнарице преведен је 20. фебруара 1933. године у генералштабну струку као официр за генералштабне послове.[9] По потреби службе распоређен је 23. марта 1933. године на службу у железничко-пловидбени одсек саобраћајног одељења Главног Генералштаба.[10] У чин капетана I класе унапређен је 9. октобра 1933. године.[11] Након пар година, тачније 31. децембра 1936. године унапређен је у чин мајора.[12]
За даље школовање за генералштабног официра, мајор Љубомир Петровић послат је у Париз почетком 1937. године где је остао до краја године. Специјализација се одржавала у Париској школи Ecol milliter superior deger (Француска висока војна академија) коју је завршио је и Владимир Станојевић. Затегнути политички односи у Европи и приближавање рата је очигледно утицало 30-тих година на дошколовавање југословенских (српских) официра у Француској.
Након повратка у Србију 1938. године распоређен је у Ваљево, где је остао до 1941. године у својству помоћника начелника штаба Дринске дивизије
Петар II Карађорђевић, а на предлог Министра војске и морнарице генерала Петра Пешића унапредио је 31. децембра 1940. године Љубомира Петровића у чин потпуковника.[13]
Други светски рат уреди
У току Априлског рата био је начелник штаба Церске дивизије (седиште у Шапцу) иако је већ тада требало да добије чин пуковника остао је у звању потпуковника. Његова јединица се достојно носила са јачим непријатељем. У току активности и повлачења код Ивањице, дознао је да је земља капитулирала, где је заробљен и потом са осталим официрима спроведен у немачко заробљеништв. Заробљеништво је провео већим делом у Оснабрику и делом радећи на имањима имућнијих Немаца пред сам крај рата 1944. године.
Након Другог светског рата остао је у Француској окупационој зони у Баден-Бадену и радио је у војној установи код Француза све до краја француске окупације Шварцвалда и југозападног дела Немачке 1948-1949. године. Није се вратио у земљу јер се као официр са заклетвом датом краљу, бојао да ће га неко по повратку спровести у затвор.
У више наврата био је члан испитне комисије за чин активног и резервног санитетског и апотекарског капетана II класе за испитну 1934/35, 1935/1936 годину.[14]
Био је члан испитне комисије за чин активног и резервног санитетског мајора војске и морнарице и апотекарског мајора за испитну 1938/39 годину.[15]
Породица уреди
Брат Драгутин (Драга) рођен 1896. године, земљорадник. Љубимир Ж. Петровић био је ожењен гђицом Олгом, кћерком пешадијског бригадног генерала Мулитина Станојевића, Начелника Ађутанског одељења Министарства Војске и Морнарице.[16] Супруга Олга умрла је 16. фебруара 1950. на годишњицу брака, од капи. Имали су два сина Миомира рођеног 12. јула 1930. година и Душана рођеног 30. маја 1936. године.
Одликовања уреди
Референце уреди
- ^ Службени војни лист, година 39, број 41, од 23.10.1920. године. стр. 2035-2036.
- ^ Службени војни лист, година 41, број 41, од 04.10.1922. године. стр. 1821-1822.
- ^ Службени војни лист, година 44, број 48, од 24.10.1925. године. стр. 1663-1664.
- ^ Службени војни лист, година 46, број 15, од 09.04.1927. године. стр. 645-646.
- ^ Службени војни лист, година 46, број 37, од 10.09.1927. године. стр. 1719-1720.
- ^ Службени војни лист, година 48, број 42, од 12.10.1929. године. стр. 1667-1668.
- ^ Службени војни лист, година 49, број 40, од 07.10.1930. године. стр. 1987-1988.
- ^ Службени војни лист, година 49, број 42, од 18.10. 930. године. стр. 2089-2090.
- ^ Службени војни лист, година 52, број 10, од 17.03.1933. године. стр. 341-342.
- ^ Службени војни лист, година 52, број 11, од 25.03.1933. године. стр. 371-372.
- ^ Службени војни лист, година 52, број 33, од 12.10.1933. године. стр. 1537-1538.
- ^ Службени војни лист, година 56, број 1, од 06.01.1937. године. стр. 7-8.
- ^ Службени војни лист, година 59, број 49, од 31.12.1940. године. стр. 3035-3036.
- ^ Службени војни лист, година 54, број 22, од 22.03.1935. године. стр. 451-452.
- ^ Службени војни лист, година 57, број 6, од 24.02.1938. године. стр. 209-210.
- ^ Службени војни лист, година 49, број 2, од 17.01.1930. године. стр. 77-78.