Алкуин
Алкуин (Alcuin, око 732-804.) је англо-латински песник, педагог и духовник. [1]Рођен је око 732. године у Јорку у Енглеској. Један је од најважнијих представника Палатинске школе, коју је у Ахену основао Карло Велики.
У Риму је срео Карла Великог који га је позвао на свој двор. Алкуин је постао учитељ Карла Великог и деце франачких великаша у Дворској академији. Увео је традицију англосаксонског хуманизма у Западну Европу. Био је најистакнутији научник у време каролиншке ренесансе.[1]
Дела су му филозофског и дидактичког карактера. Написао је “О врлинама и манама”, “О службама”. Извршио је реформе у римокатоличком богослужењу и припремио ново издање Вулгате. Као историјски извор најзначајнија су Алкуинова писма.[1]
Алкуинов филиоквизам уреди
У области хришћанске пнеуматологије, Алкуин је заступао филиоквистичко учење о двоструком исхођењу Светог Духа, од Оца и Сина.[2] То учење, које је током друге половине 8. века почело да стиче све више присталица у тадашњој Франачкој држави, разматрано је 794. године на Франкфуртском сабору, а потом и на Фурланском сабору, који је одржан 797. године у Чедаду.[3] Прихвативши то учење, Алкуин је извршио утицај на франачког краља и потоњег цара Карла Великог, који је потом озваничио уношење уметка Filioque у Никејско-цариградски симбол вере.[4][5] Алкуоново заступање филиквистичког учења извршило је значајан утицај на потоњи развој западног хришћанства.[6]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 36. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Siecienski 2009, стр. 95-96.
- ^ Siecienski 2009, стр. 93-94.
- ^ Siecienski 2009, стр. 98-100.
- ^ Чаировић 2016, стр. 533-543.
- ^ Siecienski 2009, стр. 105-105.
Литература уреди
- Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
- Мишковић, Милош (2021). „Мисија англосаксонских монаха Вилехада и Алкуина на Континенту у последњој четвртини VIII века” (PDF). Теолошки погледи. 54 (2): 269—284.
- Nichols, Aidan (2010) [2010]. Rome and the Eastern Churches: A Study in Schism (2. изд.). San Francisco: Ignatius Press.
- Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
- Siecienski, Anthony Edward (2009). The Filioque: History of a Doctrinal Controversy. Oxford-New York: Oxford University Press.
- Чаировић, Ивица (2016). „Ахен - нови Рим, нови Константинопољ?”. Зборник Матице српске за друштвене науке. 157-158: 533—543.